Прочитај ми чланак

СТРАНИ ВЛАСНИЦИ КАО У АФРИЦИ: У Србији почиње изградња рудника злата!

0

"Србија има пуно одличних рудара који су веома искусни. Ваша земља има значајне потенцијалне када је реч о ресурсима и веома је важно да их развије због економској развоја", казао је главни саветник за рударске операције у компанији Металфер, Петер Робертсон.

Градња рудника бакра и злата Чукару Пеки код Бора почеће 2020. године и планирано је да буде завршен 2022. године.

„Србија преставља велики потенцијал за будућа открића, а нарочито у тимочком региону има доста потенцијала“, каже председник компаније Мундоро Цапитал, Теодора Дечев, и додаје да је оно што привлачи стране компаније да дођу и истражују спремност владе на сарадњу. Она је рекла да су у Србији већ седам година и да имају партнерства са другим компанијама.

„Мислимо да је Србија сјајна земља за инвестиције пошто има добре услове и унапредила је своје законе у области рударства“, навела је Дечев и додала да Србија покрива део Тетијанског геолошког појаса.

То је изјавио пројект менаџер у компанији Ракита експлорејшн Бор Вељко Ћулафић.

„Ово је једна од највећих инвестиција у Србији, имаћемо око 590 милиона долара улагања до 2022. године и још 457 милиона од 2022. до 2037, када се планира завршетак експлоатације рудника“, рекао је Ћулафић на 8.међународној конференцији о минералним ресурсима у Србији.

Ракита ће, како је рекао, запошљавати директно око 600 радника и још 300 радника који ће радити као подизвођачи.

„По некој процени око 450 милиона долара ће бити наш допринос који ће платити путем пореза и рудне ренте, то иде у буџет Србије и део граду Бору“, рекао је Ћулафић.

Каже да ће оперативни трошкови те компаније износити око 100 милиона долара годишње.

„Тај пројекат је међу 30 топ пројеката када је реч о производњи бакра и ставља Србију на мапу светских произвођача бакра“, навео је Ћулафић.

Каже да ће производња концентрата бакра бити примарни производи и напоменуо да у том налазишту има и злата.

„Надамо се да ћемо (када је реч о бакру) у будућнности сарађивати са РТБ-ом Бор“, додао је Ћулафић.

Подсетио је да је тај пројекат почео истраживањима још 2012. године.

Ракита је у фебруару добили дозволу за експлоатацију, а започети су радоави и на студији предизводљивости, као и анализи доњих зона рудних налазишта.

Ћулафић каже да та компанија већ у приватном власништву има око 80 одсто купљене земље и да су до сада укупно ископали 220.000 метара кубних земље и уложили у бушење више од 60 милиона долара. Само ове године избушено је 24.000 метара кубних.

Генерална директорка у компанији Рио Тинто Минералс, на пројекту Јадар код Лознице, Марни Финлејсон је рекла да је то значајно налазиште и подсетила да је реч о новом минералу који и далље привлачу светску пажњу научника.

„Јадар из Србије би могао би да снабдева велики део светског тржишта односно потреба када је реч о борној киселини и литијума. Јадар као минерал забавља геологе широм света, кажу да никада нису видели несто слично томе“.

Она је истакла да је Рио Тинто пуно уложио у развој нових технологија за тај пројекат и ангажовао експерте широм света.

„Уложили смо огромне ресурсе и таленте, потражња за литијумом расте, јер је најбољи за снабдевање енергијом“.

Финлејсон каже да ће код Лознице производити и литијум карбонат за индустрију стакла и керамике, као и за пољопривреду.

„То је пројекат светске класе, желимо дугорочно да га развијамо,али морамо то пажљиво да радимо. Желимо да развијемо рудник на који ћемо бити поносни“, поручила је она.

Та компанија је раније најавила да би од 2023. могла да производи код Лознице око 10 одсто светских потреба за литијумом.

Главни саветник за рударске операције у компанији Металфер Петер Робертсон каже да Србија веома добру и дугу традицију у рударству.

„Србија има пуно одличних рудара који су веома искусни. Ваша земља има значајне потенцијалне када је реч о ресурсима и веома је важно да их развије због економској развоја“, казао је Робертсон Тањугу.

Каже да се та компанија фокусира на полиметаличне минералне ресурсе и да се баве истраживањем на више места у Србији, а посебно на југу у региону Леће код Медвеђе.

Додао је да је рудник Леће важан подухват.

Он је рекао да је та компанија тренутно укључена у производњу челика и има 600 запослених.

Локације на којима истражују су приступачне и омогућен им је приступ води и струји.

Највећи проблем у рударству је одлагање отпада, рекао је он и додао а је важно да постоји законски оквир када је у питању та област, навео је Робертсон.

Председник компаније Мундоро Цапитал, Теодора Дечев, указала је да многе државе пролазе кроз различиите минус и плус фазе, када је та област у питању.

Важна је како истиче примена закона када је у питању област минерала.

Такође, истакла је да је важно да се граде добри односи са локалном заједницом.

“Ситуација у Србији се побољшава у тој области и она је сада на 4. месту у Европи, иза Финске, Ирске и Ссведске и врло брзо је дошла на то место. Србија је на глобалном нивоу тренутно на 31. месту по привлачности за инвестиције“, истакла је Дечев.

Она је навела да је и даље тешко добити дозволу у овој области али да се и то мења.

“Важан фактор је то да морате имати велику истразивачку заједницу да бисте створили рударску заједницу “, рекла је она.

Мундоро Цапитал има пројекте у источној Србији и тимочкој регији, али и Родопима.

6 коментара “СТРАНИ ВЛАСНИЦИ КАО У АФРИЦИ: У Србији почиње изградња рудника злата!

  1. Сербо Макеридов каже:

    „Мислимо да је Србија сјајна земља за инвестиције пошто има добре услове и унапредила је своје законе у области рударства“ – јесте, закони су унапређени у смислу да стране фирме могу да преоравају србску земљу од јутра до сутра, дају коју пару овима на власти и однесу злата, бакра, цинка, литијума и осталих ђаконија из утробе Србије колико им је воља.

    „Ово је једна од највећих инвестиција у Србији, имаћемо око 590 милиона долара улагања до 2022. године и још 457 милиона од 2022. до 2037, када се планира завршетак експлоатације рудника“ – из реченог се види да ће бити неких инвестиција, а хоће ли бити користи? Односно профита за Србију и србски народ? Е то нека свако одговори себи када ујутру стане испред огледала и упита се да ли је могуће да ми сваког дана у сваком погледу постајемо све сиромашнији и сиромашнији. Само нам још коцкарнице обрћу кинту, једино су још оне профитабилне, све остало су купили странци за ситну лову.

    „Србија има пуно одличних рудара који су веома искусни. Ваша земља има значајне потенцијалне када је реч о ресурсима и веома је важно да их развије због економској развоја“ – јесте имамо храбре и вредне рударе који копају и гину за ситне паре. Имамо значајне ресурсне потенцијале али све се завршава на томе – неискоришћени потенцијал. Зато сте ви господо страни инвеститори ту да искористите тај потенцијал у савезништву са кловновима у позицији и опозицији србске власти и покупите кајмак од неспособних идиота. Браво!

  2. Радо Мир каже:

    Сад ћу и ја у стилу НГОмнара да (уместо линка) убацим цео текст.
    С тим што је ово заиста “must read“ штиво, а не неко његово НатоЕурогејско њесра.

    Стефан Каргановић: Долазак Рио Тинта – Србија на заирском путу!

    Да испод либијског песка није било ничега, злобни циници тако тврде, срећи либијског народа данас не би било краја. Наводно, живели би још увек у не опљачканој и не разореној држави. Један од тих циника, амерички аналитичар Џералд Селенте, отишао је још даље па је поставио и реторичко питање: да је, рецимо, главни ресурс Либије броколи уместо нафте, да ли би уопште била нападнута и раскомадана?

    То су, разуме се, само фантастична нагађања теоретичара завере, што не би требало да одврати пажњу од једне изванредне вести. Србија је заиста постала привлачна и ниже успех за успехом у довођењу страних улагача. Ускоро, експлоатисање значајног дела њених минералних ресурса – комплекса литијумских рудника у Јадру код Лознице – преузима наднационални рударски гигант, Рио Тинто.[1]

    За предузеће Рио Тинто једва да је ико у Србији чуо. Србија је једна од малобројних држава у свету са високом концентрацијом литијума на својој територији. Као што је мало ко чуо за предузеће Рио Тинто, тако би се на прсте могли избројати и сви они који знају шта је литијум и какав је његов комерцијални значај. Литијум и његова једињења имају велики број изузетно важних индустријских примена, укључујући ватростално стакло и керамику, литијумска мазива за моторе, у адитиву за повећање отпорности гвожђа, челика и алуминијумских производа, као и за производњу литијумских и литијумско-јонских батерија. На те и друге врсте индустријских коришћења отпада више од три четвртине производње литијума у свету.

    Другим речима, литијум није обична сировина него стратешка руда која је неопходна у производима од највећег значаја. И, како сазнајемо из педантне студије српских минералних ресурса објављене у јуну 2014. године, та стратешка руда у светским размерама стратешки је сконцентрисана управо у – Србији.

    Из те анализе објављене на интернет презентацији Serbia Energy[2] у вези са налазиштем литијума у Србији сазнајемо врло занимљиве податке:

    „Друга позитивна вест [она прва односи се на откривање позамашних резерви злата код Црног врха, близу Бора, од чега ауторима студије буквално иде вода на уста – наша примедба] је то да су откривене вероватне резерве јадарита, ретког метала који садржи борате и литијум, а то су два метала са изузетно широким спектром комерцијалног коришћења у индустријској производњи, пољопривреди и медицини. Уколико би се доказала тачност процена америчких и српских геолога који су радили на пројекту Јадар, локалитету у близини Лознице, са процењених 200 милиона тона јадаритских резерви Србија би могла да задовољи чак 20% од укупне светске потражње а европску потражњу за литијумом – скоро у потпуности.“[3]

    Дакле, у најмању руку, могло би се рећи да Србија лежи на ћупу злата, у Бору буквално, а у Јадру, код Лознице, фигуративно. Зато, прво питање које се логички поставља гласи: зашто се уопште уводе странци у процес вађења и комерцијализацију тих ретких и драгоцених метала? Да ли се разлог налази у ономе што Албер Меми иронично назива „техничка неспособност“ колонизованих домородаца?[4] У даном случају, то једва да би се могло прихватити као сувисло образложење. У већ наведеној анализи минералних ресурса Србије сазнајемо и то да у Бору рударски комплекс ради још од 1903. године, дакле да неопходне техничке способности одавно не мањкају. Знамо и за рударске подухвате које су на овим просторима ти исти домородци успешно изводили још у Средњем веку. Објашњење би, према томе, вероватно требало потражити другде, а не у техничкој несналажљивости (па чак ни у бајковитој лењости[5]) колонизованих.
    Можда се неки одговори назиру већ из чињенице да је дугогодишњи извршни директор предузећа Рио Тинто био утицајни британски аристократа, лорд Клитеро (Clitheroe) – за кога већина читалаца највероватније никада није чула као ни за Рио Тинто, али који због тога ипак није личност за потцењивање. Овај племенити лорд, са сугестивним презименом на самој граници пристојности, био је члан извршног одбора друге моћне наднационалне фирме, Халибуртон (за коју је понеко чак можда и чуо!) из чијих редова потиче и Дик Чејни, који је био кандидован за подпредседника САД. Клитеро је, како се испоставља, у том испреплетаном свету наднационалних моћника био близак политички сарадник и пословни партнер и лорда Питера Карингтона (да, баш оног!) који је, о чуда, уједно и директор фирме Рио Тинто и партнер у не мање проминентном и утицајном консултантском конзорцијуму, Kissinger Associates, Inc.[6]

    Како сазнајемо, предузеће Рио Тинто је 1870их година основао трговац опијумом Хју Матесон, један од главних сувласника хонг-конгшке фирме Jardine Matheson. Успех је неодољиво привлачан (подсећамо на оштроумну америчку пословицу, nothing succeeds like success) тако да су и Ротшилди, који ретко пропуштају добар посао, купили свој удео у овом обећавајућем предузећу. Поред њих, енглеска краљица Елизабета Друга такође је значајан инвеститор у Рио Тинту.[7]

    Ох да, и како сазнајемо из лондонског „Дејли Телеграфа“ са Рио Тинтом је повезан још један осведочени пријатељ Србије, Тони Блер:

    „Господин Блер је плаћени саветник већег броја страних влада, инвестиционих фондова и корпорација, и чини се да испољава растућу заинтересованост за пословне трансакције у вези са минералима,“[8] ноншалантно пише „Дејли Телеграф,“ деликатно се изражавајући са непогрешиво британским understatement–ом.

    Једини посвећени пријатељ Србије који у овој плејади угледника повезаних са Рио Тинтом изгледа да фали је на смрт оболели сенатор Макејн.

    Све ово не би требало да остави ни најмањи простор за сумњу да је компанија Рио Тинто благословена барем тиме што ужива подршку на неким од највиших нивоа светске пирамиде моћи. То је недавно дошло до изражаја када је индонежанској влади прекипело зато што јој је – погодили сте! – компанија Рио Тинто закидала ионако минималан удео у добити од експлоатисања лежишта бакра и злата „Грасберг,“ које се налази на индонежанском делу територије Папуа Нова Гвинеја. У настојању да поправи своје „партнерске“ позиције у односу на Рио Тинто, индонежанска влада је почетком 2017. године демонстративно затворила рудник и онемогућила Рио Тинту даље вађење ископина док се не регулишу спорна питања. Оно што је затим уследило било је класична реприза топовњачке дипломатије:

    „Како се притисак на Индонезију да прихвати компромисно решење појачава, подпредседник САД Мајк Пенс ће следеће недеље посетити ту земљу, а Арно Свара, директор Рио Тинтовог одсека за бакар и дијаманте, посетиће је непосредно после тога, изјавили су званичници Рио Тинта,“ фактографски преноси информативна агенција „Ројтер“.[9]

    (У особи која се запутила у Џакарту да вади кестење за Рио Тинто, читаоци ће препознати оног културног господина префињених манира, који своје госте испраћа до врата.)

    Када је већ реч о репризама, том приликом догодила се још једна, и то врло интересантна и знаковита. Наиме, индонезијски подпредседник Јусуф Кала увртео је себи у главу да са елегантним господином беспрекорних манира може да разговара колегијално, са позиција једнакости, као један подпредседник са другим, па је исхитрено, још пре његовог доласка наговестио да питање затвореног рудника „неће бити ни на столу“ (off the table) током разговора које је намеравао да води са уваженим посетиоцем.[10] Они који имају памћење дуже од 15 минута, сетиће се сасвим недавних и слично одсечних изјава македонског председника Иванова, који је – и не само он – комично преценио своје преговарачке капацитете. Те изјаве су заправо ишле још даље – да уопште нема намеру ни да се састане са замеником асистента помоћника који му је био упућен ради „решавања“ кризе у Македонији. Међутим како се на крају показало, да парафразирамо друга Стаљина, досијеи ипак решавају све.

    Сада знамо како се и тај индонежански експеримент са пркосом коначно завршио. На истоветан начин као у Македонији:

    „…производња и испорука концентрата бакра из ‘Грасберга,’ другог по величини рудника бакра у свету, повећавају се након што је у петак добијена шестомесечна дозвола за извоз, што се подударило са државном посетом подпредседника САД, Мајка Пенса.“[11]

    Да какве ли волшебне коинциденције! И ко каже да се не исплати бити домаћински шармантан према искомплексираним домородцима, и да то не опсењује простоту?

    Али ма колико да би напред наведено могло бити занимљиво доконим аналитичарима, све то ипак није оно главно у вези чега би требало да застрепе српски радници.

    Чак и летимичан преглед начина како Рио Тинто третира своје запослене у јамама и рудницима широм света требало би да буде довољно да код њих изазове дубоку узнемиреност.

    Anti-Rio-Tinto-protesters

    У Заиру, на пример, бившој геноцидној прћији краља Леополда – они који су као деца скупљали марке сетиће се пређашњег назива, Белгијски Конго – конзорцијум англо-америчких и канадских компанија, у чијем саставу се неизбежно налази и Рио Тинто, систематски и брутално доказује неупитну моћ наднационалног минералног картела. Њиховим уласком, или боље рећи упадом, Заир је практично поништен као национална држава. За задњих десетак година од завођења неолибералне рецептуре, становништво те земље смањено је за око пет до шест милиона житеља (од прилике као у Украјини, и то, mutatis mutandis, из не баш много другачијих разлога). Предвиђања за будућност подручја Заира која се налазе у интересној сфери минералних картела вероватно да неће обрадовати поборнике људских права:

    „Остаће само део становништва, онолико колико је неопходно да опслужује рударске операције; преостали ће бити отписани. То је највидније на примеру избеглица из Руанде, који су пребегли у провинцију Киву. Они су били покошени глађу, искасапљени или једноставно уклоњени да би се ослободио простор за вађење минералних ископина. Рударским предузећима није стало до људских живота него искључиво до сопствених профита и успостављања геополитичке контроле.“[12]

    Ову уистину суморну слику многи ће с правом прокоментарисати као ипак не више од уобичаједног извештаја из „срца таме“ који, чак и да је у знатној мери тачан и објективан, не би могао да послужи за извођење општих закључака о домородачкој политици новог великог инвеститора, кога је сам Свевишњи у правом тренутку послао да покрене учмалу привреду Србије. Читајући билтене уреда за односе са јавношћу српске филијале Рио Тинта заиста би посумњали у недоличне инсинуације на рачун понашања тог благородног предузећа, не само у Африци већ и било где у свету. У броју 11. билтена Рио Тинта за последњи квартал 2016. године, на важну тему заштите радника читамо следеће:

    „Безбедност на првом месту. Нови Рио Тинто стандарди.

    Рио Тинто је у протеклој години извршио ревизију својих компанијских стандарда у вези са безбедношћу и здрављем

    на раду, заштитом животне средине и сарадњом са локалном заједницом (БЗР). Нова 24 стандарда се примењују на све Рио Тинто глобалне операције, па и на Пројекат ‘Јадар’. Стандарди су усмерени на то да осигурају да сви наши запослени на крају радног дана оду кући безбедни. Такође, циљ примене стандарда је да омогући компанији да активно управља утицајима на животну средину и на локалну заједницу у којој послује.“[13]

    Што је најважније, изгледа да је и локална заједница у Лозници, која Рио Тинту треба да буде домаћин, срећна и задовољна, барем судећи по усхићеном писању „Лозничких новина“:

    „Пројекат ‘Јадар’, који компанија Рио Тинто развија у Србији, односи се на развој лежишта литијума и бората светске класе (. . .) Да би се домаћа привреда равномерно развијала неопходно је покретање економског развоја на локалу, а пројекат ‘Јадар’ значајно ће утицати на развој Лознице и целог региона. Пројекат ангажује домаће и светске стручњаке који поред социо-економских параметара посебну пажњу посвећују и заштити животне средине, без чега је сваки даљи напредак незамислив . . .“[14]

    Небитно је што, понето разумљивим одушевљењем, уредништво користи англофону конструкцију „светске класе,“ мада би израз који је разумљивији њиховим читаоцима вероватно био „светских размера.“ Али у сваком случају добро је чути да у срце Србије из далеког света долази предузеће са тако темељно разрађеном, такорећи идиличном социјалном идеологијом, делујући више као филантропско друштво него профитно оријентисани наднационални пословни конгломерат. Људи широм Србије који буду читали „Лозничке новости“ сада ће похрлити у Лозницу да конкуришу за радна места у Рио Тинту у још већем броју него што то већ чине код Макдоналда. Ако услед прекопавања које предстоји, лозничком крају запрети еколошка катастрофа, то неће бити услед активности Рио Тинта него зато што ће трагом предстојећег благостања цела Србија покушати да се тамо пресели.

    Ипак, није згорег, поред компанијских билтена, погледати и расположиве податке из других извора о историјату односа Рио Тинта према радној снази коју користи у својим операцијама. То је важно првенствено из практичних разлога. Када услед траљаве конструкције и неодржавања рудника подземни тунели почну да се урушавају и наводњавају, српским рударима најлонски доњи веш тада неће бити ниодкакве користи.

    Српски радници би, пре свега, требало да поведу рачуна о чињеници да је компанија Рио Тинто алергична на радничке синдикате. Једанаест аустралијских радника у погону Рио Тинта, рудник Хантер Вели, 1998. године били су противправно отпуштени зато што су покушали да организују синдикалну подружницу. Они су, додуше, на крају враћени на посао, уз исплату припадајућих принадлежности.[15] Али колико је тај повољни исход охрабрујући за потенцијалну радну снагу Рио Тинта у Србији, то је друго питање. Решење против поступка компаније на жалбу оштећених донео је суд у Аустралији, где Рио Тинто ипак није имао куд осим да се повинује судској одлуци те правно уређене државе.

    Уместо забијања главе у песак (за шта су пре неки дан били подвргнути оправданој критици из највиших кругова) српски радници и грађани паметно би учинили да се распитају о репутацији новог актера на економском небу Србије. Могу да почну од међународне организације која промовише солидарност рударских радника, London Mining Network.[16] Приметиће одмах да ово удружење није нимало дарежљиво похвалама предузећу Рио Тинта за начин како води своје операције широм света. Ово су одломци из извештаја координатора удружења, Ричарда Солија, који је 2015. године са још неколико радничких активиста успео да се пробије на годишњу скупштину акционара Рио Тинта и да им се обрати:

    „Домородци племена Ину у Квебеку оптужују предузеће за повреду права народа Ину на располагање племенском земљом и најављују да намеравају да поднесу захтев предузећу да почне да плаћа закупнину за коришћење земље која припада Ину, а која је преузета без њихове сагласности за ископавање руде гвожђа. Роџер Федерстон из Коалиције за реформу рударства државе Аризона оптужио је компанију за кршење домородачких земљишних права припадника племена Апачи[17] намераваним отварањем рудника бакра на месту где се налази племенско светилиште.“

    Што се тиче заклињања у еколошку коректност, што смо већ видели у билтену српске филијале Рио Тинта, изгледа да се ради, у најмању руку, о врло недоследној политици:

    „Изражена је и забринутост у вези са производњом угља која се одвија у погонима ове компаније, за коју компанија каже да нема намеру да је обустави, упркос штети која се тиме наноси климатском окружењу.“

    И на крају, ганутим акционарима предочен је и „скандал погибије радника на радном месту у погонима компаније на Мадагарскару, у Јужној Африци и Западној Папуи.“[18]

    Зато једва да чуди да је 7. октобра 2014. одржан светски дан протеста против злоупотреба компаније Рио Тинто. Протест је координисано одржан у тринаест земаља широм света где Рио Тинто има своје погоне. У резолуцији која је том приликом објављена, и на коју би српски радници добро учинили да обрате пажњу, дословце стоји:
    sign_rt_cynthia_ss

    „Наша порука Рио Тинту је да светски синдикални покрет неће одустати и да ћемо се борити и водити кампању против Рио Тинта све док компанија не покаже трунку поштовања и почне да води рачуна о достојанству својих радника, као и према животној средини у којој обавља своје делатности и према окружујућој локалној заједници.“[19]
    riomedals

    Упркос бројним жалбама и то – како се види – буквално са свих крајева света, судови свуда и готово без изузетака показују се крајње предусретљиви пред аргументима вештих (или, ако хоћете, непобедиво стручних) адвоката Рио Тинта. Списак судских одбијеница оштећеним појединцима и колективима који су пред разним судовима покушали да одмере снаге са Рио Тинтом, подугачак је.[20] Изузеци, као један који смо навели, најпре би се могли сматрати куриозитетима.

    Без сумње најозбиљнији и најзлослутнији од ових судских предмета је поступак Sarei v. Rio Tinto PLC, по тужби групе грађана Папуе Нове Гвинеје поднетој 2002. године пред судом у америчкој држави Калифорнији. Професор права Мајкл О’Донел овако излаже ток и исход предмета:

    „Рио Тинто, велика рударска компанија са седиштем у Британији и погонима широм света, укључујући Сједињене Државе, у сарадњи са владом Папуе Нове Гвинеје (ПНГ), шездесетих година отворила је погон на острву Бугејнвил, које територијално припада ПНГ. Наводи се да је извођење подухвата изискивало померање читавих села и уништавање великих површина прашуме. Користећи тактику која је неодољиво подсећала на слично понашање предузећа Ексон Мобил у дослуху са владом Индонезије, Рио Тинто је влади ПНГ понудио 19% профита од експлоатисања рудника заузврат за сарадњу у реализацији овог пројекта. Пошто је очекивани приход од Рио Тинта био од круцијалног значаја за владу ПНГ, влада је Рио Тинту изашла у сусрет и тако што је операцију вађења руде ставила под непосредну заштиту својих оружаних снага. Упркос жестоком противљењу сеоског становништва које се нашло на путу извођења овог пројекта, војска ПНГ их је протерала и чак је узела учешће у конструисању рудника Пангуна, који је затим постао један од највећих на свету. Отпор против изградње огромног рудника је све време растао, што је довело до извођења од стране грађана акција саботаже, жестоких војних репресалија и дуготрајног грађанског рата.“

    Тужиоци су изнели становиште да је компанија Рио Тинто била замајац целог пројекта и његов главни корисник па је самим тим дужна и да покрије све врсте губитака нанетих оштећеним странама.

    Калифорнијски суд је, наводи професор О’Донел, у својој одлуци „захтеве тужилаца одбацио по неколико основа (…) Суд је распршио наде да би се у датом предмету могла постићи победа за ствар људских права и тако што је тужбу одбацио по свим тачкама са образложењем да се ради о политичком питању.“[21]

    Ово врло пригодно образложење темељи се на меморандуму Стејт Департмана упућеном суду, да би одлука суда којом би се изашло у сусрет захтевима тужилаца „угрозила спољнополитичке интересе Сједињених Држава“.

    Сваковрсне аналогије између чињеничке подлоге овог предмета[22] и овдашње свакодневице завређују подробну пажњу не само радника који ће потенцијално бити жртвовани у јадарским коповима поред Лознице и околног становништва, већ и свих који располажу вољом и довољним ресурсима да се тиме баве. Да додамо још и то да поред људских трагедија, еколошке катастрофе такође редовно прате појаву Рио Тинта било где у свету. Судски предмет који смо навели односи се на формално „независни,“ источни део новогвинејског острва, али треба нагласити да исту праксу сусрећемо и на западном делу, који припада Индонезији:

    „У априлу 2001. године, WALHI [Институт за животну средину Индонезије] известио је да су отпаци из рудника Фрипорт/Рио Тинто загадили 35,820 хектара земље низводно и још 84,158 хектара од обале. Загађење је досегло све до Националног парка Лоренц, уништавајући речне и шумске ресурсе и девастирајући изворе за живот домородачких заједница Амунгме и Каморо, које пребивају низводно од рудника.“[23]

    Јасно је, дакле, да је Рио Тинто систематски загађивач животне средине који уопште не дискриминише ни по каквом, а најмање по географском основу.

    Али када је реч о загађивању, поставља се још једно интересантно питање, а то је у којој мери, у одређеној земљи, присуство Рио Тинта загађивачки делује на моралну атмосферу.

    Гдегод су у игри огромне количине новца, ако се имају у виду познате коруптивне склоности људске природе, о таквим стварима би се само могло нагађати. Ипак, мало су нам била одшкринута врата и на ту тему када су 2015. године Стерн Хуа, Рио Тинтовог махера у Пекингу, кинеске власти ухапсиле под оптужбом за разне деликте, укључујући мито и „шпијунажу“. На терену, Стерн Ху је био главни човек Рио Тинта у настојању компаније да се укључи у пробитачно експлоатисање руде гвожђа у Кини, па се избијање овог скандала (какво год било стварно чињеничко стање) сматрало крајње неповољним по компанијин реноме.

    За савет, како да испегла ову незгоду, компанија се зато обратила једном другом махеру, чувеном др. Хенрију Кисинџеру и његовој изванредно увезаној консултантској фирми, Kissinger Associates. Докторово решење (за које му није било мрско да од Рио Тинта наплати хонорар од скоро пет милиона долара[24]) било је да се више исплати неговати добре односе са кинеским руководством него – ради неког потрошног локалног махера – „мешати се“ у рад правосудног система у Кини. Речено, учињено. По докторовој препоруци, локални пион Ху био је бачен под аутобус (на идиоматичнијем српском, то би ваљда било пуштен низводу) и осуђен је на издржавање вишегодишње затворске казне.

    У међувремену, руковођена докторовим прагматичним саветима, компанија Рио Тинто је предузела низ мудрих активних мера у циљу „изградње поверења“ са партнерским кинеским институцијама, пажљиво избегавајући све што би се могло протумачити као критика и исказујући на све могуће начине своју посвећеност учвршћењу „конструктивних односа.“

    Од немиле епизоде са Хуом наовамо, компанија Рио Тинто се истиче похвалама достигнућа кинеског руководства, труди се да што више користи опрему произведену у Кини, па се чак појављивала и као спонзор на разним партијским светковинама.

    На једно од тих догађања у марту 2015, China Development Forum, био је позван и Хенри Кисинџер да се обрати пригодним говором и узгред мало обнови контакте.[25] Нимало лоше за докторов бизнис.

    Ово је, за сада, довољно.

    Стефан Каргановић

    1. Радо Мир каже:

      Долазак Рио Тинта – Србија на заирском путу! (2)
      Пише: Стефан Каргановић

      У претходном тексту („Долазак Рио Тинта – Србија на заирском путу!“,[1] ФСК, 28.јул 2017.) у општим цртама смо изнели позадину (да се ради о појединцу, рекло би се „морални лик“) наднационалне корпорације Рио Тинто, која се спрема да преузме контролу над нимало безначајним литијумским резервама Србије.[2]

      Сада ћемо прећи на шири контекст растућег интересовања које страни корпоративни фактори удељују Србији и њеним ресурсима. У најмању руку, могло би се рећи да то „интересовање“ представља све друго осим комплимент Србији.

      Рат за ресурсе
      Суштина тог ширег контекста налази се у немилосрдном, свеобухватном и глобалном походу наднационалних привредно-финансијских структура на све преостале „чврсте“ ресурсе, било где у свету. „Чврсте“ и опипљиве, за разлику од њихових имагинарних и виртуелних, у замену за које стичу та добра, а то се односи на „новац“ који према потреби и у неограниченим количинама они стварају из ваздуха, ex nihilo. Они знају да њиховом преварантском систему истиче рок, али се надају да ће пре тога за буквално „ништа“ зацементирати своје власништво над свим ресурсима од опипљиве вредности.[3] И надају се, када се њихова финансијска фатаморгана неизбежно уруши, да ће и даље располагати довољном физичком и војном премоћи да заувек обезбеде тако стечена „власничка права.“

      Пре нешто мање од једног века, Антоан Жишка је луцидно проценио да „кап нафте вреди више од капи људске крви.“[4] Тај концепт би се данас могао проширити на грам бакра, злата, кобалта, титанијума, уранијума или литијума, између осталог.

      Што се конкретно литијума тиче, амерички финансијски часопис „Форчун“ (Fortune), несумњиво изванредно обавештен о стварима овакве врсте, недавно је устврдио да „не мањкају компаније које истичу своје право на део профита од расподеле очекиване литијумске добити.“[5]

      Напад на Авганистан пре седамнаест година почео је да би се у тој земљи припремио терен за постављање гасовода, под контролом Запада, за доставу енергената из централноазијских република до лука на Индијском океану. Међутим, недуго после успешно извршене окупације те земље дошло се до једног новог и не мање релевантног открића:

      „Према заједничком саопштењу Пентагона, Геолошког завода САД, и USAID-а, сматра се да се на територији Авганистана налазе неискоришћене минералне резерве чије постојање је до сада било непознато. Количина тих резерви се одговорно процењује на око трилион долара.“[6]

      Затим:

      „Претходно непозната лежишта – што се односи на огромне залихе гвожђа, бакра, кобалта, злата и индустријских метала од кључног значаја као што је литијум – толико су огромна и обухватају толико врста минерала који играју суштински значајну улогу у савременој индустрији, да би се Авганистан могао претворити у један од најважнијих рударских центара у свету, по мишљењу америчких званичника.“[7]

      Ако Авганистан звучи предалеко да би деловао релевантно у оквиру локалних разматрања на ову тему, нека се читалац приближи свом кућном прагу и размотри шта се после 1999. године догодило на окупираним територијама, након што су се распрсле пропагандне флоскуле измишљене да би се оправдала агресија. Око седамдесет одсто рудних и минералних ресурса Србије налази се на Косову и Метохији. Ти ресурси сада прелазе у руке наднационалних корпорација. У многима од њих међу главним акционарима су управо личности из војних и политичких кругова који су стајали иза агресије.

      У оваквим ситуацијама, и у односу на те кругове, питање сукоба интереса се једноставно не поставља.

      Судбина Патриса Лумумбе
      Постколонијална (неоколонијална би био бољи израз) историја бившег Белгијског Конга (или Заира, ако баш хоћете) је незаобилазан саставни део нашег разматрања „намера“ (као у наведеном Меморандуму) које се откривају у вези са налазиштем литијума у Јадру, код Лознице, у Србији. Ево зашто.

      Зато што сплет околности и след догађаја у Заиру свакој интелигентној особи сугеришу чврсто утемељени закључак – ма колико контраинтуитивно звучао – да је у данашњем свету откриће значајних природних ресурса на територији неке земље за ту државу и њене становнике околност која може да буде изузетно опасна и лоша. Једино што је још горе од тога је када се страном, мародерском фактору дозволи да почне са експлоатисањем тих ресурса и згртањем баснословних профита. Он се тада никада неће добровољно и без борбе повући, и употребиће све глобалне војно-политичке везе које му стоје на располагању (у претходном тексту о импозантном политичком арсеналу компаније Рио Тинто довољно је речено), осим ако га не истера неко јачи. А слаба, зависна неоколонијална држава то свакако да није.

      Рио Тинто тада управо проглашеног „независног“ Конга носио је назив Union Minière.[8] Мало ко је чуо или се сећа овог моћног рударског конзорцијума, са седиштем у Бриселу, који је ведрио и облачио централном Африком, као што је мало ко икада чуо за Рио Тинто. Али то је сасвим небитно. Није важно колико сте познати или на каквом сте гласу, него само то колико утицаја имате или можете да купите.

      Елем, по повлачењу Белгијанаца, као премијер на чело „независног“ Конга дошао је Патрис Лумумба. Важно је подвући да се вађење огромних рудних богатстава колоније одвијало деценијама пре тога. У тој пљачци водећу улогу играла је компанија Union Minière, тесно повезана са белгијском краљевском кућом и најважнијим светским индустријским и финансијским центрима. У јеку хладног рата, новопечени премијер Лумумба је направио неколико несмотрених изјава које су се могле протумачити као израз потенцијалне нелојалности интересима западног блока. То је било довољно за оно што је уследило.

      За детаље ове гадне приче, најбољи извор је исцрпна студија „Смрт у Конгу: убиство Патриса Лумумбе“ (Death in the Congo: The murder of Patrice Lumumba[9]) аутора Емануела Жерара и Бруса Куклика. Извод који следи баца светло природу и н динамику догађаја:

      „Бурден (Вилијам Бурден, амерички амбасадор у Бриселу 1960. године – наша прим.), који је на тај положај постављен захваљујући огромним прилозима Ајзенхауверовој кампањи 1956. године, проводио је своје дане у Бриселу похађајући дипломатске пријеме (…) Амбасадор је био први који је зазвонио на узбуну када се појавио Патрис Лумумба (…) Бурден је Далсу у Вашинтон почео да шаље алармантне депеше још пре Лумумбине изборне победе (…) До лета [1960.] Бурден је Вашингтону слао депеше где је захтевао да се ‘Лумумбина влада уништи’ зато што угрожава ‘наше животне интересе у Конгу’…”

      Ти „животни интереси,“ како је објашњено, односили су се на – у том тренутку – не више од теоретске могућности геополитичког престројавања Конга под Лумумбиним вођством и практично подједнако незнатну могућност да би новој домородачкој влади могло пасти на памет да природне ресурсе земље – на уштбр Union Minière и осталих страних власника – стави под националну контролу.

      Оно што је уследило можда ће деловати шокантно, али аутори минуциозно документују сваки детаљ свог приказа догађаја:

      „На састанку Савета за националну безбедност у августу 1960. Ајзенхауер је [тадашњем шефу ЦИА]Далсу дао непосредно одобрење да ‘елиминише’ Лумумбу. Роберт Џонстон, који је хватао белешке на том састанку Савета за националну безбедност … изјавио је да није било никакве двосмислености приликом издавања Ајзенхауеровог смртоносног наређења. ‘На мене је деловало запрепашћујуће док сам слушао председника да тако нешто говори у мом присуству и у присуству групе других људи’…“

      “… ‘Лумумба ће представљати озбиљну опасност,’ Далс је рекао на том саветовању одржаном 21. септембра 1960, ‘све док га се не отарасимо.’…”[10]

      Случај отимачине заирског рудног богатства[11] и зла судбина Патриса Лумумбе нису тек само занимљива историјска епизода, неповезана са нашом темом. То је – парадигма, и она задире у саму срж.

      Да ли је ово довољно? Српским дилетантима вероватно није.

      Димензије пљачке
      Иза успављујућих и ноншалантних саопштења често су прикривене или недоречене чињенице од великог аналитичког значаја. На случај српских лежишта литијума код Лознице које је намерачила наднационална компанија Рио Тинто, то опште правило односи се – буквално.

      У ноншалантном јавном саопштењу страних и домаћих актера помиње се само то да је „тим српских и америчких геолога“ открио налазиште литијума чија количина се „процењује на 200 милиона тона“. Међутим, сама по себи наведена бројка не значи апсолутно ништа. Без контекста комерцијалне вредности садржине тих налазишта, то је подједнако информативно као констатација да је у некој северноафричкој земљи откривено налазиште које садржи 200 милиона тона песка.

      Критично питање је колико, према важећим проценама количине расположивих руда, тај српски рудник вреди? Сва остала питања, и закључци, следе из тог податка.

      Одговор на то питање није тешко пронаћи у извештајима светских финансијских и берзанских ауторитета:

      „Дугорочни уговори за испоруку литијумског хидроксида, хемикалије која се користи у батеријама, доносе $13,000 по тони на северноамеричком тржишту, док у Кини спот цена лебди на око $23,000 по тони.“[12]

      Сличну тржишну цену наводи и други ауторитативни извор по овом питању, Oil and Gas Investments Bulletin.[13]

      Да би добили оквирну слику о вредности овог сегмента националног рудног богатства Србије, треба да помножимо 200 милиона тона са ценом од $13,000 по тони. Када то учинимо, добијамо цифру од 2 трилиона 600 милиона америчких долара као приближну вредност налазишта литијума „Јадар,“ код Лознице, на територији Србије.

      Да би се схватило о каквим количинама је реч, потребно је извести још једну математичку операцију, а то је да се два трилиона 600 милиона америчких долара, што представља приближну вредност рудника, подели на 7 милиона становника Србије. Тада добијамо цифру од $341.428,50 као удео сваког грађанина Србије појединачно у националном богатству које се налази на том локалитету.

      Да би разумевање ових огромних цифара било још лакше, направићемо поређење са једном другом статистиком. Америчка установа која се бави проучавањем и прогнозом финансијских кретања „Zero Hedge“ 27. јула 2017. објавила је висину укупног јавног и приватног дуга у Сједињеним Државама, који је управо прешао цифру од 41 трилион долара. „Zero Hedge“ је ту цифру затим поделио са бројем домаћинстава у САД и добио је износ од $329,961.34 као приближан удео сваког домаћинства у укупном дугу земље.[14]

      Подразумева се да ове упоредне цифре не изражавају апсолутне монетарне вредности. Међутим, оквирно оне су довољно речите а оријентационо сасвим адекватне. Из њих у најмању руку следи један важан, заправо необорив закључак. Одприлике колико је свако америчко домаћинство у минусу, толико је сваки грађанин Србије у плусу захваљујући оном делу националног природног богатства који му припада, а који се налази у руднику литијума поред Лознице.

      Одакле Рио Тинто?
      Стога је потпуно умесно и оправдано поставити питање: коме ће тај рудник и све што се у њему налази припасти? Ко ће бити признат као његов природни и неотуђиви власник: народ Србије или Рио Тинто, компанија за коју нико није чуо пре недавне лаконске најаве о потписивању са њом „Меморандума о сагласности.“

      Ако у провинцијској Србији до пре неколико дана нико није знао за постојање компаније Рио Тинто, за то би се могло понудити бенигно и привидно задовољавајуће објашњење да се српска јавност није бавила много литијумом па да не би било ни разумно очекивати да ће знати за светске играче на том специјализованом тржишту. Такав одговор би ипак био потпуно депласиран јер и на нивоу светског тржишта литијума компанија Рио Тинто представља – непознату количину.

      У свету постоје четири главне и највеће компаније које се баве ископавањем литијума: америчка Albemarle, чилеанска Sociedad Química y Minera de Chile S.A., америчка FMC Corp. која са канадским партнером Nemaska Lithium, Inc. експлоатише литијумска налазишта углавном у Аргентини, и кинески рударски конзорцијум Chengdu Tianqi Group, са неколико филијала које су ангажоване на вађењу и комерцијализацији литијума. Поред чињенице да Рио Тинта на овом списку литијумских гиганата уопште нема, интересантно је и то да је, између 2004. и 2014, светски удео у производњи литијума прва три од наведених предузећа пао са 85% на 53% од укупне производње, док се удео кинеског конзорцијума повећао за 40%.[15]

      (Неко би, очигледно, требало да пошаље „меморандум“ бившем председнику Николићу и да му постави питање да ли је, као функционер који је испред Србије задужен за унапређивање привредних односа са Кином, кинеске колеге упитао шта они мисле о налазишту „Јадар“ поред Лознице, и да ли би их занимало да га поближе погледају?)

      Ако Рио Тинта нема међу главним светским произвођачима литијума,[16] има ли га у другом ешалону ове бранше рударства, у „јуниор лиги“? Lithium Investment News, берзанска организација која прати кретања на овом тржишту, сасвим недавно (31. марта 2017.) објавила је списак десет мањих компанија које су активне на тржишту литијума. За сврху њиховог пресека, то одређење се односи на фирме које су током претходне године на ископавању литијума зарадиле преко десет милиона америчких долара. Ни на том списку друголигаша нема компаније Рио Тинто.[17]

      Какав је пословни план?
      Зашто би се уопште разматрало да се тако важан сегмент националног богатства преда страној фирми која се у том сегменту уопште не истиче? То не значи да компанија Рио Тинто није јака фирма у светским рударским оквирима, да она не поседује капитал, опрему, способне инжењере и све остало што је неопходно за вађење руде. На страну оцена компанијске праксе са социјалног и моралног становишта, о чему је било речи у претходном тексту, али није споран капацитет Рио Тинто да копа и да руде и минерале вади из земље. Као што смо видели, он то већ чини, на пример, са бакром. Али поента је у нечем другом. Компанија Рио Тинто нема искуства на пољу вађења и комерцијализације литијума. Зашто је концесија за вађење литијума у Србији дата баш тој, а не некој другој фирми која је искуснија и компетентнија у овој специфичној области? То све, наравно, под предпоставком – не заснованој ни на једном једином рационалном аргументу – да је Србији нужно да у овај посао уводи ма које страно предузеће да би му, заузврат за нешто што су српски радници, инжењери и пословни људи савршено способни да сами раде, предавала лавовски део добити, док би само понеки грош остајао њој. Препуштамо политичкој машти читалаца да покушају да одгонетну овако бизарну пословну стратегију.

      Наоко необјашњиви упад мародерске и, у глобалистичко-финансијским токовима, изванредно увезане наднационалне компаније Рио Тинто у Србију мотивисано је, пре свега, класичном тежњом за експлоатисањем туђих ресурса и грабљењем профита који се тиме стиче. Истовремено, пословно беспрекорном логиком да приграби налазишта где год је то могуће и да се благовремено позиционира на светском тржишту литијума, које расте вртоглавом брзином. Са стране Рио Тинта, побуде су врло прозирне (какве су са стране других умешаних актера, о томе нећемо нагађати). Ти покретачки мотиви у јасним назнакама изложени су у анализама стручњака за ово тржиште:

      „Игнорисати литијум било би опасно за препреденог [на изворном енглеском, shrewd] инвеститора. Goldman Sachs за литијум каже да је то ‘нафта у другом облику,’ а то свакако није израз који би једна од највећих инвестиционих банака на свету олако употребила. Кад се све сабере, нафта је преко један век била најважнија сировина на свету. Да ли је литијум следећи?“[18]

      За Рио Тинто, његове локалне сараднике и међународну финансијску камарилу која иза њих стоји, српски рудник литијума је остварење мокрог сна, безусловно win-win deal. За српску државу и народ тај дил испољава сва обележја циничне пљачке непревазиђених размера.

  3. pera50 каже:

    Srbija dokazuje da je okupirana zemlja time što dopušta stranim firmama da eksploatiše njeno zlato.Renta ni u kom slučaju nije zamena za ekstra profit koji bi se dobio organizacijom eksploatacije sa pozicija vlasništva.Dobijena rudna renta otićiće MMFu za vraćanje potrošačkih kredita, sve je to na štetu naroda Srbije.

  4. Дуња каже:

    НАША ЗЕМЉА-СРБИЈА има, велеуважена господо манипулатори, инвеститори и остали, СВЕ ОСИМ ПОЛИТИЧАРА КОЈИ НАС ВОЛЕ……од зла оца и од горе мајке, душу би продали ђаволу, а камоли Србију и народ…..

    1. Mile Tranzicija каже:

      E, da ste vi zivi i zdravi gospodja Dunja, ali ova zemlja je odavno izbusena, stranci bolje znaju sta ona krije nego mi. Rio Tinto je tu vec 20 godina, sve su snimili (naduvali su cenu istraznih radova), obezbedili dozvole za istrazna busenja (kostaju izmedju 70 i 100.000,00 din. samo), dok nam je rudnicka renta najniza u Evropi, oko 2,5%.
      Na ovaj nacin postajemo kolonija.
      PS: Srbija sa srazmerno malim ulaganjima, red velicina 30 do 50 miliona dolara moze da za 500% poveca svoju proizvodnju kvalitetnog mrkog uglja iz pozemne eksploatacije ali se to namerno neradi, cuvaju se nalazista kako bi se u dogledno vreme bud- zasto prodala strancima. Od 2.000- te do danas svi ministri rudarstva su bezali od otvaranja novih rudnika i povecanja proizvodnje.
      Pozdrav.

Коментари су затворени.