„СТРОГА ЦРКВЕНА БАБУШКА”: Руска појава које нема у српским храмовима

10:30 16.12.2018.

Руси и Срби су исте православне вере, али им се служба Божија и правила понашања у цркви не подударају баш у свему. Ево зашто је наша дописница Катарина Лане запањена када види како српске девојке улазе у цркву.

Стојим крај величанствене цркве Светог Марка у Београду и са чуђењем посматрам групу девојака које седе на степеништу и смеју се, гледајући у мобилне телефоне. Једна од њих устаје, исправља спортске панталоне и, зауставивши се на тренутак пред улазом да се прекрсти, са непокривеном главом улази у храм. Запањена сам.

Руски црквени „дрес код”

Ради се о томе да у многим руским православним храмовима постоји необична појава, које изгледа нема ни у једној српској цркви. Ова појава се не може објаснити, нико не зна откуд она ни, што је најважније, шта са њом треба да се ради. Ова појава се зове: строга црквена бабушка. Обично су то усамљене старице, које у храму чисте и обављају мале домаће послове. Умотане у старе мараме, оне посматрају вернике и воде рачуна о томе ко и како обавља црквене ритуале. Са ревношћу пса чувара оне у гомили детектују неприкладно одевене људе и прекоревају их сиктавим шапатом, прстом им показујући врата.

У сваком руском храму на улазу се налазе два сандука: са марамама и са сукњама. Ако верница нема своју мараму да покрије главу или је дошла у панталонама, мора да стави црквену мараму и сукњу. Овакве сандуке сам у Србији видела само у манастиру Лешје, који називају „Руска бајка”.

Московљанка Настја нам је испричала свој непријатан доживљај:

„Пре десет година кренула сам у Владимир да купим и освештам ланчић са крстом за свог мужа. У Успенској цркви, где се до данас налазе фреске Андреја Рубљова, мама и ја смо присуствовале јутарњој служби и добиле благослов свештеника. А када смо излазиле из храма једна од старица која је просила испред назвала ме је вештицом! Рекла је да не треба да долазим у храм! А све то само зато што сам у носу имала пирсинг, мали брилијант. Још дуго ме је пратио мучан осећај због ове ситуације…”

Степенице ка храму су пут прочишћења

Чистећи непостојећу прашину са степеница храма, „строге црквене бабушке” растерују просјаке, као пастирице стадо оваца. Зато на степеницама руског храма нема просјака, иако у руском језику постоји израз „на паперти”, што значи просити седећи на трему цркве. Обично сиротиња милостињу тражи поред капије храма. И, наравно, на степеницама нећете видети ниједног беспосленог верника како седи. За седење поред цркве увек постоје клупе.

Где гори свећа, ту станује љубав

Не дао вам Бог да строгу црквену бабушку упитате где да упалите свећу за мртве, а где за здравље. Она ће вас погледати са таквим прекором да ћете моментално осетити своје егзистенцијално ништавило. Имајте у виду да строга црквена бабушка може да угаси вашу свећу и пре него што ви очитате молитву. А што да се узалуд троши драгоцени восак!

Московљанка Ана каже:

„Једном сам свећу упалила на централној свећи са црвеног свећњака. Пришла ми је старица и веома грубо ми рекла да на тој свећи може да пали само свештеник.”

У руским храмовима свеће за здравље могу се постављати испред сваке иконе, при чему их палите на другим свећама, а ни у ком случају на кандилу, како се стакло не би замрљало воском. Ако у близини нема упаљених свећа, није забрањено да свећу упалите упаљачем. Свеће за мртве пале се само за време службе и постављају на „канун”, четвороугаони сто са песком испред распећа у цркви. У српским храмовима све је, међутим, много једноставније организовано за вернике: свеће се пале на посебном месту, за здравље на горњој полици, а за умрле на доњој.

Све у своје време

Једном сам шетала по Земуну и видела леп мали храм светог ђакона Авакума. Било је топло летње вече, недалеко су комшије играле балоте, по игралишту су јурила деца. Изненадило ме је то што је црква увече била отворена, иако је време службе већ прошло. Ушла сам у празан храм, где је вечерње сунце просипало ружичасте зраке кроз дим тамјана, и дуго сам седела сама, осећајући како се заједно са зрацима сунца гаси и моја туга. Већина руских храмова, посебно малих, после службе се одмах затвара.

Када смо ја и муж ишли да се договоримо за венчање, отишли смо у нашу сеоску црквицу. Врата су била закључана. Покуцали смо, а изнутра се зачуо незадовољни женски глас:

– Шта вам треба?

– Отворите, молим вас, хтели бисмо да се распитамо за венчање и упалимо свеће!

– Не! Дођите сутра, питајте оца – одговорио је глас.

– А можемо ли бар да упалимо свећу?

– Не, дођите сутра.

– А шта је са оним „куцајте и отвориће вам се”? – питали смо ми, али глас више ништа није одговорио. Венчали смо се у другом храму.

Ово ми је испричао Московљанин Алексеј:

„Жена и ја смо кренули у цркву свете Матроне на Таганки и стигли смо десет минута пре затварања. Тако су нас изгрдили и рекли нам да, пошто се црква затвара за десет минута, они нас неће чекати, јер треба да иду кући!”

Тако да приликом посете руским храмовима ипак треба имати у виду да они имају „радно време”.

Верниче, треба да знаш своје место!

На интернету се недавно појавио снимак на којем је радница у продавници опрала подове и натерала купце да се изују и по продавници иду у чарапама. Ова жена има све шансе да постане строга црквена бабушка високог нивоа. Јер у руским храмовима верницима је најстроже забрањено да стају на тепих стазе на поду. У српским црквама, међутим, ретко се уопште могу видети теписи.

Разликују се и обичаји за време литургије. У руском храму верници слободно стоје измешани, док у српском храму жене стоје са леве, а мушкарци са десне стране. Једном, када сам први пут била на српској литургији, не знајући за овај обичај, стала сам са десне стране. Али нико ме није изгрдио, увредио, само сам неколико минута касније и сама схватила да треба да пређем на леву страну.

Ово су утисци Московљанке Асје са српске литургије:

„Ушли смо у српски храм, где је већ почела литургија, мало смо стајали и одлучили да изађемо. Док смо разговарали, пришао нам је српски свештеник и рекао да не правимо буку и да сачекамо крај молитве. Буквално смо занемели. Молитва није дуго трајала и исти свештеник нам је одмах пришао и добронамерно нам рекао: девојке, схватио сам да ви не знате правила српске литургије. Ништа страшно, сада можете слободно да идете. Уопште сам приметила да у српским црквама има много више младих него у руским, а то је можда зато што постоји опуштенији однос према изгледу верника у цркви и њиховом понашању. На службама мала деца причају, играју се на поду, нико их не тера да мирно седе.”

„Разумети и опростити!”

И сами руски свештеници признају да појава „строге црквене бабушке” постоји и позивају вернике да буду стрпљиви према туђим недостацима и да им праштају.

Јереј Антон Русакевич, старешина Благовешченске цркве на острву Городомља на језеру Селигер у Тверској области Русије:

„Ове бабушке често много тога чине, помажу, чак и у мом храму има таквих, али оне имају тврд карактер и могу да буду грубе. Касније се кају, понекад чак и плачу, али ништа не могу да поправе. Опростите им, схватите да су оне ‘духовно болесне’, како можемо на њих да се љутимо? Схватите да оне желе најбоље, али им то не полази за руком. Опростите им и ни у ком случају немојте одлазити из цркве, јер ви сте дошли код Бога, а не код људи!”

Протојереј Алексеј Сорокин, старешина храма светог праведног Лазара у Вологди:

„Када човек одлази у храм, Богу, на том путу се могу појавити препреке, искушења, међу којима су и такви ‘православни чувари реда’. Треба схватити да људи имају слабости, треба се братски сажалити на таквог човека, отићи у страну, не улазити у препирку, тешко да ће бабушка почети да вас јури по храму. Треба то прихватити без увређеног самољубља: ево ја сам, тако добар, дошао у храм, а мени ту стављају примедбе! Треба се мирно понашати са различитим људима, не заборављајући циљ који желиш да постигнеш, а то је молитва и учешће у богослужењу. Помолите се за тог човека, да га Господ уразуми. Сажалите се на њега.”

Када одлазите у руски храм, будите спремни да наиђете на „строге црквене бабушке”. Оне су православцу послате како би јачао своју веру, вежбао стрпљење и дух и учио се смирењу и доброти. Оне су јединствено искушење за истинског верника. Јер, ако он научи да и у лошем види нешто добро, онда ће временом у руским црквама приметити и другачије бабушке: оне скромне, тихе и светле, чија честитост и плаветнило очију одражавају чистоту смирене душе.