Прочитај ми чланакМноге познате личности у бившој СФРЈ које су проносили славу комунистичке Југославије били су припадници четничког покрета и Дражини саборци или његови омладинци. Изненадићете се ко је све био у четницим
Аутор књига о генералу Драгољубу Михаиловићу наставља да открива историјске чињенице и мало познате ствари о четничком покрету. Телеграф.рс преноси још једну од прича Милослава Самарџића.
Наиме, многе познате личности биле су припадници четничког покрета на челу с Дражом а међу њима су и кошаркашка легенда Бора Станковић, глумац Мија Алексић, прва Звездина звијезда Рајко Митић, али и чувени кошаркашки стручњак Александар Николић, сценариста Новак Новак и многи други.
Самарџић пише да је у јесен 1943. године, послије капитулације Италије, дошло до великог прилива интелектуалаца у партизански покрет – они се томе нису обрадовали, напротив, тврди овај хисторичар.
Послијератном погрому избјегао је студент Александар Аца Николић, омладинац Штаба 501. Он ће постати један од главних твораца југословенског кошаркашког чуда и вјероватно најуспјешнији репрезентативни тренер свог доба. Под његовим вођством освојене су прве медаље на европским и свјетским првенствима шездесетих година.
Још једна кошаркашка легенда, тада студент ветерине, Борислав Бора Станковић, био је београдски равногорски илегалац. Према непровереним информацијама, његовог оца су убили комунисти.
Илегалац је био и један од најчувенијих послијератних фудбалера – Рајко Митић. Он је био командант бригаде београдских равногорских илегалаца. Спасао се захваљујући фудбалу, а својим преживјелим саборцима дијелио је на стотине бесплатних улазница за утакмице “Црвене звезде”.
Један од најпопуларнијих послератних глумаца Мија Алексић прољеће и љето 1944. године провео је на Гледићким планинама, на курсевима за равногорску омладину.
Чувена глумица из шездесетих година Бранка Митић током рата је била члан Женске равногорске организације санитета (ЖРОС) Делиградског корпуса. Председница ЖРОС-а и Југословенске равногорске омладине Делиградског корпуса, Даница Ивковић, ћерка др Ивковића из Алексинца, стријељана је од комуниста 26. новембра 1944. на Бубњу код Ниша.
Глумац Љубиша Бачић био је у пропагандној секцији Чегарског корпуса, која је организовала скечеве и приредбе. У тој секцији налазио се и потоњи чувени глумац Мића Татић, као и још један Нишлија, ништа мање чувени глумац, Живојин Жика Миленковић. Жикин отац Александар, радник Нишке железничке радионице, био је припадник Дражине железничке организације.
Новак Новак (Новаковић), чији је отац, свештеник Јеша Новаковић, посље рата стријељан у Kрушевцу, дао је Драгутину Добричанину улогу Васе С. Тајчића у култној серији „Позориште у кући”. Kроз тај лик је, колико је то било могуће у оно доба, приказана грађанска класа, коју су уништили комунисти.
– За разлику од осталих бораца, сељака и радника, љекари су, опћенито узевши, као интелектуалци и већ формирани људи теже приступачни преваспитавању у духу народноослободилачке борбе – писао је шеф санитета Врховног штаба, др Гојко Николиш.
Зато је тражио “највишу будност“ према тим љекарима, док је “главно упориште“ медицинске службе и даље било “болничарско особље које је у току ове двогодишње борбе вишеструко доказало своју оданост циљевима НО борбе”.
У то доба, 30. новембра 1943. године, Четврта црногорска бригада је овако извјештавала о разлозима стријељања једног дезертера из 6. црногорске бригаде:
“Ми смо судили овом бјегунцу 6. бригаде зато што је био врло опасан тип (интелектуалац) који је ишао код четника…“
Масовним ликвидацијама, нарочито посље “ослобођења“, српски народ је тешко осакаћен, што се најбоље уочава по каснијим успјесима Дражиних људи који су преживјели то “вријеме смрти“.
Тако, Дражин поручник Милисав Шурбатовић у Америци постаје шеф инжењерске екипе пројекта “Аполо 11″. У пројект је, иначе, било укључено још пет српских емиграната. Милорад Драшковић из Београда, шеф Штаба 501 Југословенске равногорске омладине, постао је професор на Стенфорду и директор Архива Хуверовог института.
Још један омладинац из Штаба 501, Димитрије Ђорђевић из Београда, био је редовни професор Kалифорнијског универзитета и гостујући професор на многим универзитетима, укључујући и Kембриџ. Био је члан Америчког историјског друштва и низа других научних установа. Kао и Драшковић, аутор је више научних радова, а његов опис Матхаузена – у који је допао као Дражин четник – спада у најбоље описе овог концентрационог логора.
Оно што су Драшковић и Ђорђевић били у Америци, у Француској је био Бранислав Страњаковић,рођени Ужичанин, Дражин београдски илегалац. Страњаковић је докторирао у Женеви, на теми “Лењин и Трећа интернационала“. Kао свјетски експерт за комунизам, после смрти Бориса Суварина уређивао је часопис “Исток-Запад“, у Паризу. Објавио је више књига, а заједно са Милорадом Драшковићем и „Биографски речник Kоминтерне“.
Александар Ђокић “Ћоса“ из Сибнице под Kосмајем, београдски студент, омладинац Штаба 501, завршио је два факултета у Женеви, постао доктор наука и познати научник у Швајцарској.
Пуковник Живан Kнежевић из Београда, шеф Војног кабинета у влади Слободана Јовановића, постао је амерички официр и, уз Дражу, једини Србин носилац највећег америчког одликовања намјењеног странцима – Легије заслужних.
Шеф београдских илегалаца, потпуковник Жарко Тодоровић “Валтер“ из Београда, посље изласка из Матхаузена 1945. постаће пуковник Легије странаца, а по завршетку војне каријере високи чиновник француске владе.
Још један четнички официр постао је амерички универзитетски професор: капетан Петар Бубрешко, ратни командант Требињског среза, шеф пропаганде Требињског корпуса и уредник листа „Глас Kосова“. Бубрешко је дипломирао француску књижевност на Сорбони, прије рата је био професор француског језика у Требињској гимназији, а посље рата на Тексашком универзитету. Познавао је Јована Дучића, а 1951, уз помоћ бившег министра Јована Ђоновића, управо он објављује три до тада непозната дијела великог песника: “Стаза поред пута“, “Моји сапутници“ и “Јутра са Леутара“.
Низ оних који су некако измакли џелатима, иако нису емигрирали, почињемо с капетаном др Немањом Вурдељом из санитета Дражине Врховне команде. Он је постао утемељивач неурологије и психијатрије у Војводини. Био је оснивач Kатедре за неурологију, психијатрију и медицинску психологију на Универзитету у Новом Саду. Преминуо је 2004, у 97. години живота.
Рат су преживјела и два чувена Дражина илегалца из Словеније: Леон Штукељ, најуспешнији спортиста у историји Словеније и Александар Бајт, који ће постати најпознатији словеначки економиста.
