Прочитај ми чланакСтуденти су својим протестима и одабиром захтева који су у складу са самим темељима западних друштава пољулали владавину Александра Вучића и Српске напредне странке. Народ је био уз њих. Студенти су фактички погодили темељ онога на чему почива Вучић, на покраденој држави. И, дајте име и презиме оних који су то учинили, траже студенти. А, опозиција?
Међутим, домет њихове борбе је ограничен. Студенти су стекли поверење широког круга грађана, који их прати на протестима, зато што нису ушли у идеолошке и страначке поделе. Деца и да ништа више не ураде, већ су много урадили. Подигли су друштво, некаква очекивања. Буквално, све је сад подигнуто на енергији студената. Сада су то по председнику Србије „мрачне снаге“, по потреби, „анархисти“ и „марксисти“, а пожељно је и „нацисти“. То је у моди данас, у време нашег псеудо-либералног капитализма СНС-а.
У сценарију у којем на изборе излазе само студентска листа (листа професора, радника, пољопривредника, стручњака, подржаних од стране студената), покрет на челу са Александром Вучићем (СНС, СПС, Заветници) и странке мањина, 54,8 одсто грађана Србије би гласало за студентску листу, док би за Вучићеву листу гласало 42,1 одсто.
Председник Народног покрета Србије Мирослав Алексић изјавио је после састанка са представницима дела опозиције и цивилног сектора да ће дијалог о унапређењу изборних услова бити отворен за све друштвене актере. Алексић, који је био иницијатор састанка, изјавио је 16. јула да ће се разговори наставити како би сви који желе да учествују у будућем изборном процесу заједно унапредили услове. Захтев за расписивањем ванредних парламентарних избора упутили су студенти у блокади, који од несреће у Новом Саду предводе антивладине протесте у Србији. Иако су били позвани, представници студената нису учествовали на састанку.
Многи су тврдили да никада више нећемо гледати студентске протесте, да је то време заувек прошло, али изгледа да није тако. Незадовољство је захватило најпотентнији део друштва – младе људе. Студентске организације се све више координишу, помажу једни другима, што је јако важно. Гради се нека врста фронта. То је специфичност ситуације у којој се налазимо и, чини се, да је због тога она проблематична за власт. Српска напредна странка нема баш неке креативне људе, а и кад би их имала, нико нема дозволу да сам нешто предузима, већ се чека одобрење с Андрићевог венца. И ту лежи потенцијална моћ српске опозиције.
Захтев студената за ванредне изборе је логичан и очекиван епилог нечега што се дешавало у протеклим месецима. И то несумњиво представља велики испит за опозицију у Србији. Али, ту постоји једна зачкољица. Опозиционе странке морају да буду спремне да без икаквог свог „личног ја“ стану у један јединствени фронт. Јасно је да велика већина грађана Србије више не жели Александра Вучића на челу Србије, да подржава студентске захтеве и потпуно је јасно да се грађани више не боје власти. Јасно је да су се студенти оградили од страначког деловања. И то је сасвим донекле у реду, јер генерално постоји прилично разочарење у оно што се назива политичком елитом у опозицији. Али, с друге стране, без политичких захтева криза се не може разрешити у жељеном правцу.
Грађани Србије у приличној мери имају отпор према политичким странкама и невладиним организацијама. То је једна од тековина „успеха“ тринаестогодишње власти Александра Вучића, који је све учинио да сатанизује и опозиционе политичке странке и невладине организације, с обзиром на то колико је грађана учествовало на протесту 15. марта. Тај скуп говори о томе колика је жеља грађана Србије да виде леђа њему и његовим саучесницима. Ипак, види се напредак у деловању опозиције. Њихова борба је одлучна, понекад на ивици инцидента, али важно да се не пређе граница, што не чине ни студенти. А то и нервира Вучића.
Ми, можда веселу будућност дочекати нећемо, што је мисао прилично депресивна. Шта нам је чинити? А, они други. Они су већ схватили како ће се овајдити и од белосветске кризе и од наше муке.
