Прочитај ми чланакДебата око пројекта Јадар је с правом превасходно фокусирана на еколошке аспекте, док се Рио Тинто, Председник и Влада Србије фокусирају, пре свега, на наводне огромне приходе за грађане Србије, којима би овај пројекат допринео. Међутим, студија "Економски ефекти пројекта Јадар", анализира и показује, да би копање литијума у нашој земљи, осим негативних еколошких ефеката, имало неизвесне и у најбољем случају занемарљиве економске ефекте за Србију.
Осим мизерне добити коју би јој пројекат Јадар донео, према речима потписника ове студије, бизнисмена Зорана Дракулића и економиста Бошка Мијатовића, Данице Поповић и Дејана Шошкића, Србија би сама морала да финансира градњу инфраструктуре вредне неколико стотина милиона евра.
Према анализама ове Студије, Србија би по пројекцијама Рио Тинта имала занемарљиве приходе од Пројекта Јадар по свим основама, тачније 17,4 милиона евра годишње, што представља 2,6 евра по глави становника (што је, према проценама потписника 0,22 евра месечно за сваког грађанина).
Поразно је сазнање, да би Србија уз овако занемарљив приход, сама финансирала, у корист Рио Тинта, целокупну инфраструктуру Пројекта Јадар, вредну, по проценама, неколико стотина милиона евра (путеве, пругу, водовод, гасовод, струјну инфраструктуру, итд.);
Србија плаћа стотине милиона евра
Врхунац бесмисла је што Србија не би имала ни најмањи удео у власништву Пројекта Јадар и Рио Тинто би у потпуности располагао са (нашим) ископаним литијумом, а у случају еколошке катастрофе (поплаве, изливање јаловине, итд.) Србија би огромне издатке за санацију, потенцијално стотине милиона евра, морала да плати, опет – сама.
Такође, српске власти планирају да доделе и 419 милиона евра субвенција, нетранспарентно и без икаквих гаранција, за изградњу фабрике електричних батерија, мало познатој словачкој фирми ИноБат, која има Рио Тинто за акционара, а нема дана искуства у масовној индустријској производњи електричних батерија.
Самим тим, на основу економске и финансијке анализе, као и због огромних ризика везаних за његово спровођење, Пројекат Јадар, према речима потписника Студије, није оправдан и треба бити обустављен.
Са друге стране, током првих пет година Пројекта, Рио Тинто предвиђа да инвестира око 2,55 милијарди евра, потом очекује покретање производње и приходе од укупно 13,95 милијарди евра, што је скоро пет и по пута више од уложеног капитала. Током последње три године Пројекта, трошкови затварања рудника од око 250 милиона евра, ће највероватније бити исплаћени из финансијских резерви реализованих током Пројекта које помиње Студија.
Компанија Рио Тинто дакле планира чисту зараду, без актуализације финансијских токова, од 11,4 милијарде евра.
Рио Тинто би у потпуности покрио сопствени ризик после мање од четвртине живота Пројекта, те остваривао профите од једанаесте године Пројекта и током преосталих тридесет година његовог трајања.
Све поменуте карактеристике Пројекта представљају изузетно позитиван исход за Рио Тинто као инвеститора.
Рио Тинто ће само 12 година плаћати порез
Иако Студија предвиђа 30 милиона евра годишње за бруто плате, не може се очекивати да ће то представљати значајан добитак за Србију. Што се тиче прихода за јавне финансије Србије, они се своде на 184,5 милиона евра годишње, што је изузетно мало за Пројекат овог обима и, пре свега, оваквог еколошког ризика.
Највећи предвиђени приход би заправо био порез на добит предузећа на годишњем нивоу од 85 милиона евра. То потвђује да Рио Тинто предвиђа годишњи профит пре пореза од 567 милиона евра (уз стопу пореза од 15 одсто), уз исплату дивиденди од 333 милиона евра годишње (стопа пореза од 15 одсто за наплаћених 50 милиона евра, који би представљао другу највећу ставку потенцијалних прихода Србије од Пројекта).
Међутим, то значи да би Рио Тинто плаћао порез на добит само током 12 година од укупно 40 година Пројекта, док би убирао годишње дивиденде током 27 година.
Треба напоменути да Студија показује да би целокупна дивиденда ишла Рио Тинту, то јест да Република Србија не би имала никакво власништво над Пројектом. То је још једна веома забрињавајућа чињеница која одудара од договора који су постигнути у многим рударским пројектима, па и од стране Рио Тинта.
Грађани Србије једини у свету нису сувласници свог рудника
На пример, у мањем литијумском пројекту у Руанди, Рио Тинто ће морати да инвестира да би на крају достигао 75 одсто власништва. Такође, Рио Тинто је прихватио да без икаквог улагања Република Гвинеја добије 15 одсто капитала пројекта Симанду, а Мадагаскар 20 одсто пројекта Форт Дофан. То значи да су у Гвинеји и Мадагаскару државе, то јест порески обвезници, без улагања постали сувласници пројекта, што у нашем случају није предвиђено.
Све у свему, укупни приходи буџета Србије током 40 година Пројекта представљали би укупно 3,8 милијарди евра без актуализације финансијских токова, што је 3 пута мање од нето добити Рио Тинта.
Са актуализацијом финансијских токова по годишњој стопи од 10 одсто, која представља тренутно процењени ниво WАЦЦ или „Wеигхтед Авераге Цост оф Цапитал“ – просечне цене капитала за Србију – Србија, у најбољем случају, по свим основама и на свим нивоима за време целог пројекта од 40 година, би могла да укупно инкасира око 696 милиона евра у данашњим еврима, или у просеку свега 17,4 милиона евра или 2,6 евра по глави становника годишње.
Међутим, ни та веома скромна цифра и даље не показује истиниту финансијску слику са становиштва Србије, јер треба имати на уму да Студија нигде не приказује трошкове обимних инфраструктурних радова корисних само Пројекту Јадар, а за које се очекује да ће их у потпуности финансирати Република Србија.
Реалност је да, када се одбије трошак наменских инвестиција за пројекат Јадар и у корист Рио Тинта као и других субвенција за ланац електричне мобилности, зарада Србије би била равна нули за улазак у пројекат огромних еколошких и финансијских ризика.
Влада Републике Србије нигде није јасно и транспарентно представила и квантификовала трошкове инфраструктурних радова које планира да спроведе у склопу Пројекта Јадар и копања литијума у корист Рио Тинта.
Супротно ономе што Рио Тинто и српски званичници понављају, потребне су огромне наменске инфраструктурне инвестиције да би се Пројекат Јадар реализовао. Очигледно је да су све оне на терет Србије, јер Рио Тинто нигде није поменуо, супротно другим пројектима, било какво сопствено учешче у њима.
Према томе, уколико би се у калкулацију укључила улагања у инфраструктуру, од Пројекта Јадар Србија заправо не би имала никакву финансијску корист. Сигурни трошкови за изградњу неопходне инфраструктуре из буџета током првих година Пројекта би вероватно превазишли чак и хипотетичких, укупних и максималних €696 милиона које би Србија приходовала током дугих 40 година.
