Прочитај ми чланакУ Балканским и у Првом светском рату Србија је изгубила 1.511.415 људи, то јест, 28% од целокупног становништва 1914. године. После рата у Србији се нашло 500.000 ратне сирочади.
Aлександар I Карађорђевић
Србија је у Југославију ушла без три петине свог народног богатства које се пре 1914. ценило на око 11 милијарди динара у злату.
Године 1918. штета нанета Србији је процењена на 6 милијарди златних франака.
У новој краљевини СХС, од исплаћене ратне штете Србија је била изједначена са осталим крајевима нове државе; тако су Хрватска и Славонија добиле 2.659 милиона златних франака, Словенија 1.555 милиона, Босна и Херцеговина 675.5 милиона, Далмација 695.5, а Бачка и Банат – 110 милиона златних франака.
Из ових крајева, за време Првог светског рата, Аустро-Угарска је мобилисала преко 500 000 мушкараца који су учествовали у ратним операцијама против Србије и за време рата и окупације починили небројена зверства над цивилним становништвом (нп. Београд, Мачва и Топлица).
Увид у штету и цена коју је Србија морала да принесе на олтар Уједињења довољно говори колико је тада тек започета југословенска авантура за нашу земљу била погубна. Зато као ругање српском народу и његовим интересима данас изгледа она реченица из несретне Нишке декларације о ратним циљевима Краљевине Србије (24. нов. 1914.): «Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси.»
Краљевина СХС је преузела обавезу да исплати дугове Црне Горе, као и зајам за железнице у БиХ, затим дугове Аустро-Угарске у износу од 130 милиона златних круна.
Поред тога, пропала круна (после капитулације Аустро-Угарске), која се у Бечу и Трсту мењала по курсу: хиљаду круна за један динар, у Краљевини СХС мењана је по скандалозном курсу од четири круне за један динар!
Марта 1919. престала је да постоји српска војска! И српска застава је замењена новом. Све славом овенчане ратне заставе српске отишле су у музеј. Замениле су их нове – троједине!
Преко 2 500 бивших официра Аустро-Угарске реактивирано је и они су постали командни кадар нове војске тројединог народа. Исто тако, 500 официра црногорске војске добило је виши чин и укључено у састав војске Срба, Хрвата и Словенаца.
II
Пошле шестомесечних расправа у новоизабраној Уставотворној скупштини Краљевине СХС, на Видовдан 1921. године, изгласан је нови Устав. На изборе за Уставотворну скупштину изашло је 77% бирача од укупног броја који је био 2.480.025. Посланици који су гласали за Устав представљали су 752.740 гласача, што чини 46,75% или трећину свих бирача. За Устав је гласало 233 посланика, 35 је било против, 161 посланик није гласао.
Само 11 хрватских посланика је гласало за Устав, а Словенци уопште нису гласали.
Устав је изгласан са већином од свега 12 гласова.
Та већина је добијена гласовима муслиманског клуба др Мехмеда Спахе (од његових 24 посланика неки су гласали пошто им је обећано повољно решење по питању беглука) и гласовима посланика Џемијета (Арнаута са Косова и Метохије) зато што им је обећана и доцније исплаћена новчана накнада. Устав је изгласан практично само српским гласовима и њиме су Срби, Хрвати и Словенци проглашени за ЈЕДАН народ – ТРОЈЕДИНИ!
Стварању југословенске државе противила се Енглеска, Француска и Италија. Енглеска дипломатија је одмах заиграла на карту хрватског сецесионизма. Италија је такође подржавала и помагала Хрвате.
Још почетком 1919. Радићева сељачка странка је прокламовала: «Хрватски грађани не признају тзв. Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, под династијом Карађорђевића, јер је ова краљевина проглашена изван Хрватскога сабора и без сваког мандата хрватскога народа».
После збора у Загребу 1920. на захтев Мачека, затражена је «Неутрална сељачка република».
Војвода Живојин Мишић
У марту месецу 1919. године, начелник Штаба српске Врховне команде велики српски војсководја – војвода Живојин Мишић је, на захтев Регента Александра обишао Хрватску и поднео извештај будућем краљу. Рекао је: «Југословенство није народност, већ идеологија. Југословенство не може да послужи као темељ за изградњу једне реалне државне целине, него је то фиктивна идеја за коју ваља припремити терен и нараштаје који су далеко од схватања једне целине».
Из разговора са хрватским политичарима, књижевницима, новинарима, свештеницима, учитељима и обичним људима, војвода Мишић је схватио да «је настао час да Хрватска добије своју самосталност и независност». Рекао је: «Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило. Ја сам дубоко уверен да се ми са њима нећемо усрећити. Ти су људи, сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви, и у таквој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи…»
Војвода је предложио да им се одмах да држава, независна самоуправа «па нека ломе главу како знају».
Савет војводе Живојина Мишића регент Александар је одбио. Видовданским уставом српска династија Карађорђевића је постала – југословенска!
Тешкој унутрашњој ситуацији треба додати и побуну Арнаута, наставак рада Призренске лиге, оснивање 1918. године Комитета за народну одбрану у Скадру. Први успех ове терористичке организације биће убиство Есад-паше, познатог поборника сарадње и пријатељства Албаније и Србије. Италија тада активно наоружава Арнауте, шаљући им чак и своје војне инструкторе. Међу арнаутским вођама посебно су се својом мржњом према Србима и радом истицали: Авни Рустеми, Хасан-бег Приштина и Азем Бејта.
Све ово допринело је погоршавању прилика у Србији. После 1918. године, на хиљаду српских сељака један свега има читаво одело, код осталих је то закрпа до закрпе. Цео опанак је, такође, била реткост. После рата, из кога је изашао као победник овенчан славом, српски сељак лети иде у гаћама и кошуљи – бос. После уједињења, његова ситуација се погоршала да гора није могла бити – због презадужености!
Краљ Александар I у Народној скупштини оглашава нов назив државе: Краљевина Југославија је рођена (3.октобар 1929.)
У 1927. години, српски сељак грца у дуговима, а додатно оптерећење су били и порези и камате. До 1932. године, српски сељак је давао ¾ свог новчаног дохотка за ове обавезе, тако да је једној породици, према истраживању Привилеговане Аграрне банке остајало годишње 394 динара, то јест, динар дневно за куповину монополских и индустријских предмета, за плаћање црквених и школских такса, за трошкове лечења и за све друге издатке у готовом новцу. За стотине хиљада сељака у Србији цигарета је била луксуз, а куповина гаса за осветљење – читав догађај у породици.
До 1930. године, у Србији је 3.045 фирми отишло на добош, то јест, под стечај, у Хрватској и Славонији само 472, у Словенији и Далмацији 436. Сва индустријализација у Србији је била закочена. Хрватска и Словенија су профитирале од продаје својих индустријских производа у Србији по високим ценама, док је цена пољопривредних производа српског сељака била ниска и он је трпео штету.
III
По директиви Коминтерне, југословенски комунисти су давали подршку арнаутском сепаратизму који је требало да буде остварен уз помоћ терора над српским живљем на Косову и Метохији и у Јужној Србији.
«Усташа» – тзв. Хрватски ослободилачки покрет, од свога оснивања у Грацу, 1919. године, под туторством маџарске реваншистичке политике, активно је сарадјивао са Косовским комитетом за народну одбрану и са македонским ВМРО, терористичком организацијом која је уз помоћ тероризма тежила припајању Јужне Србије Бугарској.
Кнез Павле и краљ Александар
Од 1921. па до 1929. године, седамнаест пута су падале владе, а главни разлог је била немогућност споразума са Хрватима. Краљ Александар се мешао у политички живот и сам је обарао и постављао владе. Пут ка самовлашћу утирао је доиста вешто.
Коминтерна је, 1924. објавила платформу за борбу против Југославије. Речено је да су народи Југославије и националне мањине угрожени од Срба, да је сам српски народ хегемонистички. Коминтерна је преко својих агената ширила оцене да је југословенска држава главна империјалистичка снага не само на Балкану него и у Европи, да је Србија окупирала Хрватску, Словенију и друге југословенске земље, а да је српски народ онај који угњетава све друге народе у Југославији. Комунистичка партија Југославије, која је од убиства Милорада Драшковића у Делницама, 21. јула 1921. године, била у илегалности, прихватила је све оцене Коминтерне о српским народу.
Радикалски посланик из Црне Горе Пуниша Рачић је 20. јуна 1928. у скупштини убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића, који ће 8. августа, од последица рањавања умрети.
6. јануара 1929. године краљ Александар је укинуо Устав и увео лични режим.
У години увођења личног режима једна од првих мера било је доношење закона о називу и подели Краљевине на управна подручја.. 3. октобра 1929. држава је добила назив Краљевина Југославија и била је подељена на девет бановина. Уводећи самовлашће краљ Александар је желео да измени племенске менталитете тројединог народа. Успоставио је југословенску идеологију: «интегрално југословенство».
Херцег Нови: Испраћај краља Александра I пред његов полазак у Марсеј 6. октобра 1934. – кнез Павле, кнегиња Олга и краљица Маријa
После 6. јануара 1929. г. Комунистичка партија Југославије позвала је народе на оружани устанак образлажући да је краљев државни удар извршен са циљем да би се Југославија припремила за напад на Совјетски Савез!
Окружни комитет КПЈ за Србију је саопштио да се борба води за «српску совјетску републику у савезу југословенских и балканских совјетских република».
Комуниста Филип Филиповић позивао је народ Србије на разбијање Југославије и давање подршке формирању посебних држава од Хрватске, Словеније, Црне Горе, Србије, Македоније. После конгреса КПЈ у Бечу, 1926. године, српски комунисти су прихватили резолуцију у којој је тврђено да су у Југославији потчињене «Словенија, Хрватска, Македонија, Црна Гора и Војводина, а да су Срби – потчинитељ у најширем смислу те речи.
Петар и Павле крај ковчега краља Александра
Партијски лист «Пролетер» (децембар 1932, број 28) пише: «У посљедње вријеме почиње да се шири, особито у Лици и Сјеверној Далмацији, усташки покрет против српских окупаторских власти. (…) Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на његову страну. Дужност је свих комунистичких организација и комуниста да тај покрет помогну и предводе».
Испред Народне скупштине после полагања заклетве Краљевски намесници: Раденко Станковић, кнез Павле и Иво Перовић
Од октобра 1922. (чувеног «марша на Рим» италијанских фашиста) «Дуче» Бенито Мусолини влада Италијом.
30. јануара 1933. Адолф Хитлер постаје канцелар Немачке.
9. октобра 1934. године краљ Александар је убијен у Марсељу током државне посете Француској.
Убиство су извршиле хрватске усташе на челу са Антом Павелићем уз помоћ бугарских терориста из ВМРО предвођених Ванчом Михаиловским. Убице су имале подршку француске полиције и касније, у наивном процесу атентаторима, француског судства.
