„Опстанак Републике Српске уопште се не доводи у питање. Она као таква остаје дио БиХ и сви озбиљни политичари то знају“, обрадовао нас је Џонатан Мур, шеф мисије ОЕБС-а за БиХ у интервјуу београдској „Политици“.

Амерички дипломата је у праву утолико што Српску после две деценије постојања заиста нико озбиљан не доводи у питање. Прошло је срећом време када су Харис Силајџић и многе западне дипломате говорили о „геноцидној творевини“ коју треба укинути, али нажалост, не и време током којег се непрестано одржава отвореним питање: која, односно каква Република Српска. Према слову Дејтонског споразума, Српска је била једно, после отимања неколико десетина изворних надлежности постала је нешто друго, а према променама којим јој се и даље прети постала би нешто треће. На коју од те три Републике Српске мисли Џонатан Мур?

Када каже да Српска „као таква“ није спорна, дало би се закључити да мисли на ону другу, то јесте на ову каква је данас. А то практично значи онакву каква је постала после ревизије Дејтонског споразума, учињене мимо анекса четири мировног споразума, мимо потписа Изетбеговића, Милошевића и Туђмана, мимо гаранција САД, Русије, Британије, Француске, Србије, Хрватске, те притиском на легитимне представнике народа РС итд. Због тога је Народна скупштина РС пре неколико година донела одлуку да затражи да јој се врате све отете надлежности.

А пошто је изазвала жестоку контраоптужбу ОХР-а да „жели да поништи све резултате вишегодишњег дејтонског процеса“, сазнали смо да „бонска овлашћења“, ОХР, Петрич и Ешдаун нису само пролазне епизоде у историји РС, него део дугорочног процеса редукције њених надлежности.

Да је тако, односно да Џонатан Мур заправо не мисли ни на другу него на трећу Републику Српску, сведочи већ његова наредна реченица:

„Али јасно је Дејтонски споразум и устав морају да се мењају ако БиХ жели у ЕУ“.

Као добро упућен амерички дипломата зна да БиХ не може у ЕУ против своје мање половине и да та половина даје предност очувању изворног дејтонског статуса РС над било каквим интеграцијама. Биле оне бх., европске или атлантске. А шта би Мур могао поменути као аргумент за промену устава него „Сејдић-Финци“, али, наравно, не каже да је то Српска одавно решила и да је проблем искључиво у Федерацији. Принципијелно ту конкретну промену треба донети, али практично сви знамо нема никаквог ефекта, као што нису имале ни друге уставне промене. Рецимо, национално трокомпонентна Армија БиХ реално може јединстено да устане у одбрану БиХ од суседа (Србије, Хрватске, Црне Горе) таман колико и Сејдић и Финци да добију већину гласова на изборима у БиХ.

Да ће шеф ОЕБС-а за БиХ поменути и проблем школа у које хрватска и бошњачка деца улазе на двоја врата, могли смо знати чим се над тим ономад запањила амбасадорка САД. Али Хрвати су већ нашли решење у католичким школама, а ни мејтефа не мањка. После ће сви на једна врата да уђу у ентитетско министарство да би оверили дипломе. Међународни фактори, укључујући и ОЕБС, драматично лоше оцењују данашњу ситуацију у БиХ. Било би добро да прије него што крену у нове уставне реформе (трећа РС) направе озбиљну анализу шта су донеле претходне (друга РС). Све указује на то да су мање-више све биле контрапродуктивне или бар јалове и да је изворни Дејтонски споразум (прва РС) био ипак најбоље решење.

(Прес РС)

Ознаке: Џонатан Мур, Дејтон, ЕУ, Ненад Кецмановић, ОЕБС, Република Српска, САД