Десило се оно што се могло и претпоставити пре јучерашњих избора. Српска напредна странка је освојила апсолутну већину у српском парламенту са око 155 посланика. Тако убедљива победа не памти се још од времена Слободана Милошевића. Свакако, без обзира на то какав политички став неко заступа, ови избори су једни од најчуднијих од свих у последњих четврт века.

Најпре, излазност је била далеко најмања у историји новијег српског парламентаризма. Износила је свега 53,2 посто. 1990 – 71,5 одсто. Ради поређења поменимо да је 1992 године на изборе изашло 69,7 одсто грађана са правом гласа, 1993 – 61,3, 1997 – 57,4, 2000 – 57,7, 2003 – 58,7, 2007 – 60,5, 2008 – 61,35, 2012 – 57,8. То показује једну апатију која је завладала у српском друштву, јер многи унапред сматрају да избори никакву промену на боље не могу донети или не виде политичку снагу на српској политичкој позорници којој би могли дати своје поверење. Уз тако малу излазност, у бирачким кутијама нашло се негде око 5% „белих листића“, односно оних листића којима се само исказао револт на стање у друштву.

Друго, највећи број странака које су учествовале на изборима нису прешле изборни цензус. Заправо, у парламент су, осим странки мањина, ушле само четири веће српске странке: СНС, СПС, ДС и НДС. Ако узмемо у обзир да се Демократска странка поцепала пред саме изборе, тада бисмо могли закључити да су столице у парламенту Србије заузеле три странке СНС, СПС и ДС (дс+ндс). Испало је да је Демократска странка направила веома добар „посао“ тиме што се поделила, јер у супротном, да то није тако урађено, Ђиласов ДС тешко да би сам добио више од 10 процената гласача. Оваквом тактиком, која је (сада је то очигледно) негде добро осмишљена, ДС и НДС су заједно узеле десетак мандата више (око 35), него што би их имале да су ишле јединствено. Поред тога, таквим маневром бивши ДС је из игре избацио УРС Млађана Динкића и ЛДП Чедомира Јовановића, који овог пута нису успели да пређу цензус.

Трећа изненађујућа ствар ових избора јесте неуспех Војислава Коштунице и његовог ДСС-а који није успео да уђе у парламент. Познато је да је Коштуница имао најстабилније бирачко тело које се није могло лако пољуљати, барем не у толикој мери да им подршка међу српским гласачима падне овако ниско – на мало више од четири одсто бирачког тела. Изгледа да ни Коштуница ни друге „патриотске“ политичке партије (СРС, Двери) нису били у стању да предвиде овакав суноврат њихових партија. Иако су испитивања јавног мњења показивала сличан развој догађаја, поменуте странке нису ништа предузеле да спрече тотални пораз.

Наиме, према истраживањима ЦеСИД-а, обављеном од 22. марта до 28. фебруара на репрезентативном случајном узорку од 1.188 испитаника методом разговора лицем у лице, претпостављено је да ће НДС Бориса Тадића освојити осам, ДС седам, ЛДП шест, ДСС пет, УРС и Двери по четири, СРС три, а остали шест одсто гласова. Како видимо, ЦеСИД је овде био доста тачан, осим у случају ЛДП-а. Али, могло би се рећи да је лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић сам успео да значајно поткопа рејтинг своје странке својим последњим изјавама, када се неопрезно окомио на Бориса Тадића, Ненада Чанка, али и на коалицију окупљену око Ивице Дачића, односно, СПС-а. Такође, Чедину рачуницу помрсила је и необична коалиција коју је пред изборе направио са присталицама муфтије Муамера Зукорлића, то јесте, са Бошњачком демократском заједницом Санџака.

Памтиш ли Србијо дуже од два дана?

Дакле, да су пажљивије пратили расположење јавног мњења, ДСС, Двери и СРС никако не би излазили самостално на изборе, јер је било јасно да тако само гурају воду на воденицу најјаче странке – СНС-а. Овако, десило се шта се десило, и све три ове „патриотске“ опције остале су ван парламента, тако да се у Народној скупштини Републике Србије више неће моћи критички глас против „безалтернативног пута“ ка ЕУ, којег је својом располућеном „визијом“ одавно тасирао Борис Тадић. Тиме се отклонила опасност од које су СНС и Александар Вучић страховали, а то је да у парламенту буде оних који ће се противити свим „тешким и болним резовима“ које Србија и грађани Србије треба још да отрпе.

Сада ће се сви налози, који стижу из страних (западних) дипломатских кругова, из ММФ-а и Светске банке, са далеко мање проблема извршити. Ту је, као прво, промена Устава Србије, којом ће се из преамбуле избацити Косово и Метохија, што ће бити један од последњих чинова којима Србија признаје независност парадржаве Косово, направљене војном (НАТО) силом на њеном тлу. Следећа ствар коју ће Александар Вучић урадити (опет по захтеву странаца), јесте доношење нових закона (посебно Закона о раду), којим ће се радно становништво у Србији буквално ставити у ропски положај. Потом ће уследити продаја свих државних предузећа, којих данас има око 150, а која ће се најпре толико упропастити (ако већ нису упропашћена), да их странци покупују будзашто.

Да ли оваква парламентарна „констелација“, какву ћемо имати после најновијих избора, може донети Србији ишта добро? Реално гледано – не може. Александар Вучић је и до сада великим делом контролисао медије, тако да је јавност о правом стању у држави могла да буде истински информисана само из алтернативних извора – путем инетрнета и ретких „слободних“ информативних радио и ТВ станица. Случај са Фекетићем показао је да се убудуће неће презати чак ни од блокирања веб сајтова, Јутјуба и друштвених мрежа. Оно мало критичких осврта који су се могли чути са скупштинске говорнице, овог пута ће вероватно изостати, јер ће српски парламент преобратити у скуп истомишљеника, а можда и у најогољенију параду једноумља – јер тамо више, изгледа, неће бити никога ко „другачије мисли“.

(magacin.org)

Ознаке: избори, парламентаризам, Србија