Прочитај ми чланакИвон Морис је имала три минута да од сигурносне ограде, где је уносила тајну шифру за успостављање телефонске везе с командним центром, степеницама дође до свог радног места. Да је само мало прекорачила предвиђено време, била би, у најмању руку, ухапшена.
Морис је међу првим женама командантима посаде силоса за нуклеарне пројектиле Титан 2. Између 1980. и 1984. била је одговорна за три преостала члана посаде и нуклеарно оружје од девет тона у америчкој бази у Тусону (Аризона).
“Иако је наша основна мисија било одржавање мира посредством одвраћања могућих напада и спречавања Трећег светског рата”, каже она, “у случају да у томе не успемо, морали смо у сваком тренутку да будемо спремни да лансирамо ракету у знак освете”.
Од почетка 1960-тих година до средине 1980-тих, Тусон је био окружен са 18 силоса нуклеарних ракета “Титан 2”, што је значило да би он био први на удару у случају совјетског напада. Данас је сачувано само једно овакво ракетно постројење, које је претворено у Ракетни музеј Титан, а Ивон Морис је његова директорка. Овде је време стало 1982. године, а силос, заједно с ракетним пројектилом – остаје као подсећање на хладноратовске припреме за смак света.
„Данас вероватно неће бити тај дан“
“Три минута за улазак у силос била су саставни део безбедносног протокола”, објашњава Морис. “Да нисмо успели за три минута, посада под земљом претпоставила би да постоји неки безбедносни проблем”.
Посаде су радиле у 24-часовним сменама, а њихов радни дан је почињао безбедносним брифингом у оближњој ваздухопловној бази “Дејвис-Монтан”.
“Морам вам рећи да сам мирније спавала као члан посаде него данас”, каже Морис. “Добијали смо изврсна сигурносна упутства, па сам тако углавном на посао одлазила с мишљу да “данас вероватно неће бити тај дан”.
Силос се налази око пола километра од главног аутопута јужно од Мексика, испод узвишења окруженог пустињом. На прашњавим падинама ту и тамо расту кактуси, а постављене су и табле које упозоравају на опасност од звечарки. Иза ограде од бодљикаве жице могу се видети тек две-три металне структуре, бетонска врата лансирне станице, антене и степениште које води под земљу.
Након што би сишла низ прво степениште, Морисова би поново позвала контролни центар, сишла низ још једно степениште, које је водило до врата, када би поново позвала центар, користећи тајни број за тај дан.
“Контролни центар би проверио видео-надзор како би се уверио да сам сама и да ми нико није прислонио оружје уз главу.”
Десет метара испод земље, иза врата од армираног челика и бетона, налази се главни део силоса. Врата тешка 2,7 тона, која држе две велике шарке, дебела су 30 центиметара (двоструко дебља од обичних врата), али су тако конструисана да се могу отворити једним прстом.
“Одатле се улазило у ојачани део ракетног силоса, осмишљеног да издржи утицаје нуклеарног напада у близини”, објашњава Морисова. “Постројење није било дизајнирано да издржи директан ударац.”
Црвени сеф апокалипсе
Тунел је обложен металним носачима, прекривен дугачким кабловима и подсећа на унутрашњост борбеног брода или подморнице. Води до контролног лансирног центра – просторије кружног облика са застарелим компјутерским терминалима, бројчаницима и прекидачима. У средини се налази контролна конзола с низовима лампица и столицом причвршћеном испред њега. Под је био монитран на џиновске амортизере који је требало да пригуше последице евентуалног напада.
У задњем делу просторије налази се црвени сеф, који садржи картице с шифрама неопходним за потврду наређења за лансирање које је издао председник САД. Сеф је обезбеђен са два катанца који се отварају помоћу шифре и који припадају официрима на дужности. Када би завршили смену, разменили би катанце са новом посадом. Само су појединци знали комбинације од четири цифре.
“Требало је да будете у стању да се сетите шифре под највећим стресом, односно у случају рата”, каже Ивон Морис.
Изнад контролне собе налази се просторија за одмор, с креветима на спрат, кухињом и тоалетом. То је једино место у читавом комплексу где су чланови посаде могли да буду сами. На свим другим местима морали су да буду на оку оног другог члана посаде, како би се обезбедила “сигурна контрола нуклеарног оружја”.
Главни задатак посаде био је да проверава и одржава целокупну опрему у силосу, од тепиха до саме нуклеарне ракете, која се налазила 76 метара даље на крају другог металног ходника.
Двостепена нуклеарна ракета “Титан 2” захвата око седам спратова. У црном кућишту на њеном врху налазила се бојева глава. Данас је оно празно, али Морисова се сећа када га је видела први пут.
“Нови чланови посаде су морали да обаве преглед бојеве главе када би први пут преузели дужност како би се директно суочили с пројектилом”, сећа се Морисова. “Била сам нервозна, ходала око ракете и угледала етикету произвођача “Џенерал електрика”. “Видела сам ознаку ГЕ и тадашњи слоган компаније: ‘Уносимо добре ствари у ваш живот’. Нисам могла да престанем да се смејем”, каже она.
“Титан 2” је био ефикасно оружје за одвраћање зато што је могао да се лансира за свега 58 секунди. “Имали смо довољно ракета да се међусобно уништимо неколико пута и да откријемо први напад и узвратимо и пре него што будемо погођени”, објашњава Морис. “Пројектили би се мимоишли у ваздуху попут бродова у ноћи, разнели би обе земље тако да не би било преживелих који би прославили победу”. Сада вам је јасно зашто ту доктрину називају лудошћу (енглески МАД, акроним од “Мутуаллy Ассуред Деструцтион” (Осигурано узајамно уништење).
Да се десило најгоре, посада би о томе сазнала оглашавањем сирене. Након тога би отрчали у контролни центар како би примили шифровану поруку из Стратешке ваздухопловне команде у Небраски у којој ће бити обавештени о разлогу активирања сирене. Уколико се испостави да је председник наредио лансирање ракете, уследила би аутентификација шифри посредством картица у сефу.
За “откључавање” пројектила шифру би требало ручно унети у шест прекидача са 16 цифара. Ракета би се лансирала с два кључа, који се такође чувају у сефу, а које би истовремено окренули и пет секунди држали командант смене и његов заменик. Будући да се налазе на две различите конзоле, није било шансе да их окрене једна особа.
На питање да ли би активирала ракету да је добила наређење, Морисова одговара да је 99,999 одсто сигурна да би. “Цела моја породица живи у подножју планина Вирџиније, око 160 километара јужно од Вашингтона, тако да би до тренутка када би наређење стигло можда већ били мртви.”
“Живот какав знам би прошао, после наређења за лансирање све оно најужасније што сте замишљали у вези с армагедоном почело би да се догађа, а део мене је био снажно мотивисан жељом за одмаздом.”
Ракетни музеј Титан данас изгледа управо онако како је остављен 1982. године. Организују се обилаци комплекса, уз могућност да стојите на врху силоса и гледате у тунел.
За оне који су одрастали у доба Хладног рата и уз сталну претњу од нуклеарног сукоба, силос је опомена да је човечаство способно да избрише цивилизацију.
