Прочитај ми чланакБизаран начин статистичког праћења запослености, као и живот на кредит, вешто скривају катастрофу која се догађа на тржишту рада.
Технолошки прогрес који је крајем деветнаестог и током двадесетог века фантастично подигао квалитет живота западног света, сада се окреће против њега. У систему у коме је интерес профита важнији од човека и његовог живота, догађа се оно што се морало догодити – огроман број људи постаје вишак – апсолутни, неупосливи, непотребни вишак. Тржиште је, као врховни арбитар људских судбина, пресудило – рачунари, роботи и алгоритми односе победу. Тачније, побеђују власници тих технологија.
Доминантна економска теорија нас учи да оно што је добро за власнике капитала и за њихове профите, увек је добро и за поданике. У том пропагандистичком жаргону, плима економског развоја подиже све барке – и луксузне јахте и убоге чуњеве. Овом популарном фразом се покушава сакрити опасан процес који добија страховито убрзање.
Почетак економске драме у чије финале западни свет управо улази, започео је потпуном аутоматизацијом и роботизацијом индустрије. Људи су масовно губили посао у индустрији, али су га налазили у сектору услуга. Тај процес, како нас економисти уче, требало је да посведочи о виталности капитализма и врлинама тржишта које увек оптимално функционише, макар то било и на штету људи.
Уместо пристојно плаћених индустријских радника које није лако заменити, створена је армија слабо плаћених и лако замењивих радника. Они праве и продају брзу храну, послужују у ресторанима, возе таксије и доставна возила, пакују у великим дистрибутивним центрима, испомажу по богатим кућама и старачким домовима, шетају псе, раде у фитнес клубовима, салонима лепоте итд.
Продавнице и продавци полако нестају, а трговина се сели на интернет. Уместо људи, велики део тих послова већ обављају рачунари уз квалитетне алгоритме.
Уместо синдикално организованих радника који су могли да штите своје интересе, нова армија радника је атомизирана и незаштићена. Уместо стално запослених, огроман број људи ради на одређено време, ради повремено и привремено, или не ради уопште. Идеал нове економије јесте „флексибилни“ радник без сталног запослења и без сигурне егзистенције.
На највећим сегментима услужног сектора конкуренција је убитачна и ту примања стагнирају већ деценијама. У развијеном свету социјалну помоћ данас добијају и они који су запослени.
Роба јесте постала јефтинија, и то ствара илузију вишег стандарда, али су зато есенцијалне потребе све скупље – од становања до здравствених услуга или образовања, на пример. Грађани себи могу приуштити паметни телефон, али не и услуге лекара или зубара. (У економији се ово зове Баумолов ефект и за сада је видљив у мањим, срећнијим деловима западног услужног сектора.)
Незаустављив ход роботизације сада угрожава и те, лоше плаћене послове. Луке, магацини, производне хале, постају простори у којима готово да нема људи. Возила без возача ће избацити армију таксиста, возача аутобуса или локомотива. И доставу робе ће убрзо вршити дронови или возила без возача. Људи који су све ове послове радили неће постати добро плаћени програмери. И многи интелектуални послови ће доживети исту судбину.
Донедавно, људи су конкурисали људима и свако је имао какву-такву шансу. Колико сутра, људи ће бити у конкуренцији с неуморним роботима, у борби без шанси. Људи просечних могућности, а то је већина становништва, падаће све ниже и бориће се на делу тржишта јефтиних, нерутинских физичких послова за које је прескупо правити алгоритме.
Вечити панглосијски оптимисти верују да ће се проблеми некако решити и да ће, као и увек, тржиште све довести у ред. Како ће се то тачно догодити и где ће се отворити нова радна места за армију људи која губи посао, оптимисти нису у стању да покажу. Велика је вероватноћа да ће се тај простор најпре отворити у зони криминала и тероризма.
Бизаран начин статистичког праћења запослености, као и живот на кредит, вешто скривају катастрофу која се догађа на тржишту рада. Људске муке и трагедије које систем креира завршавају у црним хроникама, али их мало ко повезује са системом у коме се живи.
О будућности која више није пред вратима, већ је једном ногом унутра, данас убедљивије говоре холивудске научнофантастичне дистопије него академски уџбеници. Иако описани процес у Србији касни, сурова будућност ће веома брзо стићи и биће гора и од ове, не баш угодне садашњости.
