Прочитај ми чланак

СУСРЕТ ДВЕРИ И АТАКЕ: Блиска сарадња балканских народа – једина шанса за опстанак

0

Двери и Атака су сагласне да будућа сарадња треба да почива на изградњи савеза балканских народа које ће помоћи народима Балкана да очувају своје националне и традиционалне вредности и да поново успоставе економске суверенитете у својим државама.

Висока делегација бугарске странке Атака била је у Београду у посети Српском покрету Двери.

Потпредседника Народне скупштине Републике Бугарске Јавора Нотева, народног посланика посланичке групе „Уједињене патриоте“ и оснивача Атаке Павела Д. Шопова, и медијског саветника Јавора Нотева, Николаја Димитрова дочекали су шеф делегације и потпредседник Двери др Предраг Митровић, народни посланици Марија Јањушевић и Зоран Радојичић, директор информативне службе Југослав Кипријановић, као и координатор савета за националне мањине Српског Покрета Двери Горан Игић.

У срдачном разговору приликом посете Народној скупштини обе стране су се усагласиле око заједничких циљева који се односе на појачану сарадњу са Русијом, окретање ка породичним и традиционалним вредностима. Двери и Атака сматрају да највећу сметњу за остварење ових циљева представља Европска Унија и странке које се ослањају на бриселску администрацију и неолибералне вредности, како у Бугарској, тако и у Србији.

Представници Атаке истакли су да будућност Балкана виде у савезу православних народа.

Након обиласка Народне скупштине представници делегација положили су цвеће код споменика бугарским револуционарима Георгију Раковском и Василу Левском, који су заједно са кнезом Михаилом Обреновићем основали прву бугарску легију и учествовали у борбама за ослобођење Срба и Бугара од Отоманске империје.

Као разлог посете представници бугарске делегације наводе јачање будуће сарадње у борби против свакодневице која је тешка како на спољно-политичком тако и на унутрашњем политичком плану. „Потребно је да будемо категорични у ставовима и да те ставове доследно заступамо и у наредном периоду да би сарадња била могућа. Тражићемо такав темељ где можемо да нађемо заједнички језик и заједничке интересе и да то не остане само на речима већ да буде део акције односно да произведе дејство на будућност овог региона“, наводи Јавор Нотев.

На питање који значај има посета Атаке за Српски Покрет Двери, Предраг Митровић наводи да је то само узвратна посета представника парламентарне бугарске политичке странке Атака. Како даље наводи, они су пре пар месеци имали иницијални састанак у Софији и разговарали на тему потенцијалне сарадње између евроскептичних политичких странака које су оријентисане против европског пута земаља које још нису постале чланице Европске Уније, говорећи и о Србији и о последицама онога што је већ очигледно у Републици Бугарској. Са друге стране указује на низ ствари везаних за сарадњу која је потенцијално могућа и која се односи на јачању економских и културолошких веза.

Овај сусрет сматра се још једним у низу корака на путу међусобног дијалога на добробит и Срба и Бугара у наредном периоду.

 

3 коментара “СУСРЕТ ДВЕРИ И АТАКЕ: Блиска сарадња балканских народа – једина шанса за опстанак

  1. Jermen каже:

    Одличан потез Бошка Обрадовића! Бугари су православни и словенски народ. Боље да имамо дијалог с њима, него сукобе. И њима и нама прети неоосманизам. Патриотски и далековид потез дверјана.

  2. Владица каже:

    Stradanje
    srpske armije u Prvom svetkom ratu i njen doprinos u pobedi saveznika
    je dobro poznata činjenica, ali ponekad se to stradanje najbolje vidi
    kroz priču pojedinca.

    Ovo je pismo srpskog ratnika Josifa Dimića
    iz Crne Trave, pisano 1915. godine u Peći pred povlačenje srpske vojske
    preko Albanije.

    Pismo prenosimo u celini.

    Zdravo male,

    Evo dojde vreme da vi se javim da sam zdrav i živ, iako se gine svaku
    čas ko da smo se orodili sas smrt. Mene nije ič stra od smrt, ti znaš
    male da mi je ovo četvrti rat kako ratujem za ovu mučenu Srbiju. Ali
    pravo da tu kažem male, ponekad me stra uvati od smrt kad pomislim na
    vas, na dečicu, a ja sam male sin jedinac, pa ako se živ ne vrnem nema
    kuj da vi rani iako znam da i vi sag trpite paklene muke, pa ne znam
    kome je poteško. Ko da smo se mi Srbi u Boga sas kamenje gađali.

    Mi smo sag na naše Kosovo, vikaju će se povlačimo
    preko nekakvu pustu Albaniju, pa se sag malko odmaramo pred grad Peć,
    zbiramo dušu pa da pojdemo preko taj pustinjak. Male vodi račun od
    dečicu, slušajte Stojanču mojega, on je muško. Simku moju moje prvo
    radovanje da odariš, a Jakov je još malečak.

    Ako se živ ne vrnem kazujte mu kude sam ostavil koske. Neje mi mnogo
    žal za mene, osvetil sam se na ove švapske ale malko im sve i njina
    zemlja pa oće i našu da ni uzmu.

    Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo ke krvi do
    kolena, ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi. Ali švapske
    ale su ale bile i ostale pa se povrnuše. Ko pceta su, kolko gi tepamo a
    oni ko da izviru iz zemlju. Ama male ponovo mi nešto gori ispod grudi
    ovoj dokle vi pišem čini mi se neću živ da dojdem.
    Ma
    neje mene stra za život nego stra me što ću ostavim onaj pilišta sama,
    još su nejaka za život. Kad dojde jesen koje od ranu priberite,
    iskopajte rupu pa krite, nemoj na onija bugarski zlikovci da davate.
    Male tebe li da učim, ti znaš kako se toj raboti, ovoj nam je četvrti
    rat, naučili smo da se povrtamo u rat ko kuče na korito.

    Pisal bi
    još puno ali sve vikaju iz komandu da se spremamo da pojdemo preko onaj
    pustinjak, ama neje mene stra od njega nego stalno mislim na vas male i
    na dečicu. Kako pomislim na moja pilišta počne da mi gori nešto ispod
    grudi i predskazuje mi neku golemu nesreću, pogolemu za mene i od ovuj
    nesreću.

    Sag male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojeg Stojanču,
    moju Simkicu i nejakog Jakova koji pobeže od mene kad pojdo u rat. Ti mi
    male tag dade blagoslov kad pojdo u rat koji me je čuval od metak ama
    nešto mi gori ispod grudi ko da je živi žar rasipan u grudi.

    Mene
    neje žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput sam ostavil mene
    i vas. Pa i neka gori još pod grudi, ali žal me za dečicu.
    Kada je
    Josif Dimić pisao ovo pismo nije znao da mu je majka već umrla od
    difterije. Uskoro će i on umreti od iste bolesti na ostrvu Vido (pošto
    je prešao „pustu“ Albaniju, grobnica mu je postala modra voda Jadrana).
    Kada je pismo stiglo Bog zna kako, posle tri i po godine, u Crnu Travu,
    difterija je završila svoj smrtni pohod u njegovoj porodici.

    Umrli
    su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj godini) i kćer Simka (u dvadesetoj
    godini). Ratne golgote jedino su preživeli Josifova žena Perka, i
    osmogodišnji sin Jakov, kojima je najčešće koren slatke paprati bila
    jedina hrana.

  3. Владица каже:

    Сагорео по главе Бошко,зове хрвацке,саде бугарске усташе…значи он је петоколонаш.Де може да се верује бугарима,крволочним псинама,какав савез са њима?Гори су ми сад двери него цео режим…фуууј гаде ми се.

Коментари су затворени.