Прочитај ми чланакПоводом књиге о Слободану Пенезићу Крцуну "Писма без курира", у издању Компаније "Новости" и Историјског архива Ужица
Аутомобил марке „олдсмобил“ регистрационих ознака ВС-20-55, 6. новембра 1964. године у 11.55 креће из дворишта Владе Србије ка Титовом Ужицу. У њему су Слободан Пенезић, Светолик Лазаревић, Љубо Мијатовић. После педесетак минута и педесет пређених километара стижу до Шопића код колубарских копова. Ауто, којим је управљао возач Милорад Ломић, ударио је у стуб браника, затим прешао на другу страну, оборио браник, низ насип се сјурио на травнату ледину тридесетак метара и закуцао се у дебело стабло јасена. Крцун је седео до возача, у тренутку удара, био је полуокренут и упитао га је: „Шта то би, Ломићу?“
Шофер, који га је возио близу 20 година, није стигао да одговори. То су биле последње речи Слободана Пенезића Крцуна.
Погинуо је на путу где је знао да сврати у прву друмску механу и са сељацима, шоферима тешких камиона и „буразерима“, наравно, попије два полића љуте наискап. Сви они су га просто звали – Крцун, никако друкчије. Као да није имао име – Слободан Пенезић. Свој чувени надимак добио је као студент Пољопривредног факултета далеке 1937. године по једном од јунака из популарног стрипа „Крцун и Моца“, који је објављиван у „Јежу“.
Можда је баш због тих полића ракије са рабаџијама у време његове погибије већ почела да кружи легенда као о симболу отпора српских комуниста против Тита.
А само два дана пре трагичног удеса код Шопића, Жарко Веселинов, секретар ЦК Србије, отворио је седницу Извршног комитета највишег органа комуниста Србије речима „да му је постављен захтев да испита тврдње, које су неким доушничким путем доспеле до политичког врха, о томе да је Крцун негде говорио да Тито ради на разбијању јединства српских кадрова“.
Када је стигла вест о погибији, готово сви чланови Извршног комитета намах су помислили да је извршио самоубиство…
И од тад до данас, никако да се развеје тајна Крцуновог удеса. Причало се, кулоарски, па и готово јавно, већ седамдесетих, по Београду и Србији, да је убијен… То никада није проверено, ни потврђено.
Слутње су поткрепљиване разним детаљима који су, очигледно, указивали на то да се није радило о обичном удесу. Формиране су три комисије, две републичке и резултат је био исти – саобраћајни удес. Међутим, 26 година касније, у лето 1990. године, проговорио је Славко Ристић, начелник безбедности саобраћаја београдског СУП, који је потписао саопштење комисије која је вршила увиђај: „Крцун је био убијен. Записник сам потписао јер сам морао!“ И од тад поново мук. У архивама, мртвим колосецима историје, није пронађен одговор.
Крцун је једном приликом причао о последњим данима Ужичке републике, 1941. године. Када су Немци напали, Тито и Крцун су били сами, претходне ноћи сви су се повукли на Златибор. Врховни командант се нашао у паници. Изгледало је да се неће извући. А жив није хтео у немачке руке. И тада, када је већ помишљао да се убије, Крцун га зграби за руку и повуче га за собом: „Овуда, Стари!“ Као Ужичанин, знао је куда и како да се извуче преко оближњег брда Забучја, а после даље са другима пут Доброселице и Увца.
Када се сложе све коцкице оног што је објављено, много тога указује да је Броз умешао своје прсте у ову операцију, јер, наравно, следи питање: Како би протекао Брионски пленум да је Крцун поживео још две године?
Да ли је Крцун заиста рекао да Тито ради на разбијању јединства српских кадрова, не може се са сигурношћу потврдити. Али тачно је да се пре овог трагичног догађаја Србијом шаптало, од ува до ува, о његовим „окршајима“ са највећим сином наших народа и народности.
Препричавало се у потаји да је на једној вечери код Тита и Јованке нагазио њиховог кућног љубимца, који је болно зацвилио.
– Шта то радиш – љутито му се обратио маршал.
– У мом ужичком крају, кад неког зовеш у госте, онда вежеш кера… – ерцовски је одговорио Крцун.
Чаршијом се преносила епизода из „Плавог воза“, са њиховог заједничког пута у Ријеку, када је Крцун у присуству Александра Ранковића Леке, уз пиће, рекао свом врховном команданту:
– Стари, не брини за себе док смо ти ми Срби верни. А ако нас изгубиш, неће те твоји Хрвати и Словенци спасти.
А онда је почео да набраја све смењене српске руководиоце и генерале.
– Одбацујеш нас као прљаве чарапе. Само не знам кад ће доћи ред и на нас двојицу?!
Тито је љутито устао и напустио салон „Плавог воза“ и залупио вратима. А Крцун је наставио да испија стару препеченицу.
Јосип Броз није пречуо, нити заборавио ове речи, тим пре што га је Јованка већ дуго упозоравала да ће му Срби „помутити планове“. Од Ранковића је захтевао да против Пенезића спроведе партијску истрагу, што је он и учинио. Смрт код Шопића зауставила је политичку елиминацију председника српске владе.
Тачно је и да је Крцун често износио „јеретичке“ ставове. Македонцима је отворено говорио да „за то што имају своју државу могу да захвале српском војнику и великодушности српских комуниста“.
Функционерима са Косова је стално набијао на нос како Србија живи, захваљујући њима, у „ратном стању“.
Умео је да каже: „Нисмо се ми Срби борили за чупавог Маркса, већ за Србију!“
Са војвођанским аутономашима је био у сталном клинчу.
Словенцима је јасно стављао до знања да зна како они извозе два и по пута више робе него што су у стању да произведу. Роба из Србије је одлазила у Словенију, тамо спремана и дотеривана за извоз…
Кад су му у једној расправи у Загребу замерили што се у Београду гради други, Звездин стадион, одмах поред стадиона ЈНА, и то са много већим капацитетом, Крцун је наредног јутра позвао пројектанте „Маракане“ и наложио им да повећају капацитет са 70.000 на 100.000 гледалаца. Био је велики звездаш и преко Звезде је србовао.
Отворено је говорио да постоје две тезе о улози Драже Михаиловића које се не могу измирити:
„По првој, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нема шта да се дода. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције у Југославији, а не квислинг. Дража је мрзео Немце, као и ја! Ми смо га гонили и убили, али зато што је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију“.
Моћни Крцун, власник туђих живота и смрти, човек који је у Србији створио Озну, која је била час народна, а час државна и партијска полиција, који је организовао хватање Драже Михаиловића и био шеф Удбе, пред крај живота постао је у народу, коме је бледела национална свест, „добар Србин“.
Овај сентименталан и циничан, жесток и интелигентан човек, како је о њему говорио Милован Ђилас, волео је уметнике, глумце, писце, и људе који критички мисле.
Неговао је дубоко пријатељство са Добрицом Ћосићем и, по свему судећи, Добрица је преко њега омогућио политичку и ону другу заштиту првом опозиционом језгру са половине прошлог века које се окупљало у Симиној 9а, а које су чинили Воја Ђурић (историчар уметности), Дејан Медаковић, Мића Поповић, Павле Ивић, Живорад Стојковић, Борислав Михајловић Михиз.
И управо тај Михиз који се са Крцуном први пут срео почетком шездесетих година прошлог века, у стану чувеног Ратка Дражевића, у својој „Аутобиографији о другима“ пише:
Био је прави аскета, није био грамзив, нити жудео за богаћењем и отимањем туђег. Готово сваки председник општине имао је бољи стан од њега. И док су се функционери око њега ширили у туђим вилама, он, Крцун је са породицом живео у малом стану. У њему искрзане фотеље, дрвени кревети прекривени војничким ћебадима. У орману само два пара одела, чак и у време кад је постао председник владе.“
Слушао сам од својих познаника из ојађених грађанских породица приче о великом, страшном удбашу, о његовим изненадним упадима у послератне затворе, о циничном понашању према затвореницима овог господара живота и смрти, који је могао да те пошаље очас на губилиште, или да ти у изненадном тренутку самилости моћника отвори капије затвора. Шапутало се да пије и у пићу јеретичи и преврће и исповеда душу…
„Изазивао ме је на мој први хитац. Испалих га:
– Сањате ли их често?
„Имао сам и ја свој тест и постављао сам га изненада и без увода у разговору с људима за које сам знао да су се играли опасне игре туђих смрти, ‘хране наопаке’… Као да одговара на најприродније питање на свету, Крцун није ни трепнуо:
– Сањам их сваке ноћи. И појединачно и онако џумле, на гомилу.
– А много их је?
– Много.
„… Тако је наше надгорњавање трајало све док нисам у једном тренутку заиста претерао:
– Пенезићу, знате ли ви да су ваше руке крваве до лаката?
„Само ме је презриво погледао својим великим ужагреним очима:
– Опет голицате том тупом сремачком брицом. До лаката?! Човече, мени су руке крваве до рамена!“
И Мирослав Крлежа је забележио како је са Крцуном успоставио блиске односе:
„После једне посете Горњем Милановцу, 1961. године, локална служба ме је оцинкарила да сам тражио да видим родну кућу свог пријатеља Драгише Васића (најближег сарадника Драже Михаиловића).
„Сутрадан сам сједио у његову кабинету. Примио ме не знам како срдачно и негде у средини разговора саопћио да жели нешто више чути о Васићу, јер о њему врло мало зна. Испричао сам му неколико новелета о свом друговању са Васићем, што је њему било потпуно непознато. Тако смо се Крцун и ја спријатељили и више се пута након тога сретали у Београду и на Брионима.“
Годинама се на Групи за светску књижевност на Филолошком факултету препричавало како је ову катедру, заправо, основао Крцун. Наиме, професор Воја Ђурић сачинио је елаборат за покретање елитног одељења које би школовало писце и зналце светске литературе. Лутао је од министарства до министарства и није добијао никакав одговор. Најзад се јавио Крцуну, који му је заказао састанак у ресторану „Аца деветка“ на Кошутњаку. Чим је Крцун стигао, одмах је наручио литар ракије и препричавао разне догодовштине не спомињући причу о новој катедри. После сат времена позвао је Ђурића да изађу напоље. Стали су поред бунара које се налази на средини дворишта и Крцун је извадио пиштољ и рекао професору:
– Видите мене, видите пиштољ, видите бунар… За час може да вас прогута мрак… Вреди ли оснивати ту светску књижевност?
– Вреди – одговорио је слеђени професор.
– Онда оснивајте!
За неколико дана стигла су сва потребна документа.
– Био је то човек севапа и ината. У исти мах и хлеб и отров! – рекао је за њега Драгољуб Јовановић, кога је Крцун три пута хапсио.
Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Поред породице, његових пролетера и Леке Ранковића, дошло је још 50.000 људи. Звуке посмртног марша Јосип Броз није могао да чује јер је у том тренутку, на Брду код Крања, весело чаврљао са америчким глумцем Кирком Дагласом.
СЛАВА ХЕРОЈУ: Овако се српски мајор Милан Тепић винуо у небеску Србију! (ВИДЕО) | СРБИН.ИНФО https://t.co/woIiPnrAeU
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 30, 2018
