Прочитај ми чланакНови докази о заверама Аустроугарске да пороби нашу земљу. Фердинанд дан пре убиства рекао да је одлучено да се Србија нападне после маневара. Две недеље пре атентата почело цртање нове политичке карте Европе
У јуну 1919. године, на Париској мировној конференцији, закључен је и Версајски споразум између савезника Антанте и Немачке. У складу са овим уговором, Немачка је признала кривицу за рат. Морала је да врати неке територије околним државама, да плати ратну штету пет милијарди долара и да победничким државама да сву своју трговачку морнарицу.
Притиснути теретом огромних обавеза, у годинама које долазе, Немци покушавају на све начине да одговорност за избијање Великог рата пребаце на другу страну. Ангажују познате историчаре, нарочито оне из Америке, да лопту за прву велику ратну катастрофу врате у Сарајево. Да се Србија окриви за атентат на Фердинанда, а да преко тога царска Русија буде оптужена за све ратне недаће.
Тај прст кривице усмерен ка Србији, попут најгорег вируса, шириће се наредних деценија, од Коминтерне до подсвести интелектуалаца леве оријентације, а преко њих до многих научних и политичких институција широм света. Све до данашњих дана.
Иако је Фриц Фишер, вероватно један од најважнијих немачких историчара, у књизи „Циљеви Немачке у Првом светском рату“ на више од 900 страна, уз мноштво аутентичних докумената из релевантних архива, убедљиво доказао немачку одговорност за рат, последњих 20-30 година „тај фантомски дух о набеђеној кривици измилео је из боце“ и поново је на тапету Србија као реметилачки фактор, не само на Балкану већ и у Европи.
У лето 1914. године Србији никако није одговарао никакав рат. Измученост балканским ратовима и прилично нестабилна политичка ситуација, јер Влада није контролисала све сегменте државне власти и није се знало ко доноси кључне одлуке, Пашић или неко други, разлог су што Београд у том тренутку није желео сукоб, а нарочито не светски.
Постоје многа документа да је светски рат планиран много пре Сарајевског атентата. Још у новембру и децембру 1912, после Другог балканског рата, Беч није могао да се помири са чињеницом да Србија намерава да успостави коридор преко Албаније до Јадранског мора. Аустроугарска је била решена да и војном интервенцијом спречи Србију у тој намери. И Берлин је био одлучан да подржи тај аустроугарски војни поход.
Немачки цар Вилхелм II се 23. новембра 1912. године састао са Фрањом Фердинандом и тада је направљен план напада на Србију. Свесне да би тај рат могао да прерасте у светски, интервенисале су Енглеска и Италија, и полуга Берлин-Беч одустаје од намере, али не смирује јеку ратних бубњева.
Недавно је откривено и писмо гувернера БиХ Оскара Поћорека упућено министру финансија Аустроугарске Леону Бјелинском, 28. маја 1913. године, из кога се јасно види да су постајали планови за почетак Првог светског рата 13 месеци пре атентата у Сарајеву и 14 месеци пре аустроугарске објаве рата Србији. Ово писмо спада у примарне историјске изворе, јер је настало оног момента када се догађај десио и оно је један од најзначајнијих историјских извора за изучавање питања кривице и одговорности за почетак Првог светског рата. Нажалост, до сада није било доступно историчарима нити је коришћено у научним радовима.
У бечким архивама постоје документа која недвосмислено показују да је читав један век пре ових дешавања Аустроугарска израђивала разноразне елаборате и ратне планове у којима је био само један циљ: како да се двојна монархија прошири испод Саве и Дунава.
Још 1807. године, непосредно по избијању Првог устанка, када је Србија тек почела да добија атрибуте самосталне државе, сачињена је једна врста елабората за аустријског цара на иницијативу надвојводе Карла. Овај документ би могао да се назове и првим планом за анексију Србије у модерној историји Аустрије. Од тада, па све до 1914. године, заправо све до 1918. године, док Хабзбуршко царство није нестало са историјске сцене, сачињено је мноштво таквих планова. Четири године касније, 1811, када је српска држава већ била постала стварност, у Бечу се издаје наређење да се прекину све везе између Срба у Угарској са Србима у Србији.
Генерал Поћорек
Аустроугарска монархија је после Берлинског конгреса и одмах након окупације БиХ 1878. године усмеравала поглед преко Дрине. Непрекидно се припремала да нападне Србију. Леополд Берхтолд, аустријски државник и дипломата, инсистирао је на томе да се у свим канцеларијама аустријске владе истакне максима: „Србију треба уништити“ („Сербиа деленда ест“).
Аустријски војни историчар Франц Вајнвурм пронашао је у Ратном архиву у Бечу податке да је још 1891/,92. сачињен план напада на Србију и да се још тада воде полемике да ли напасти Србију преко Дрине или Саве и Дунава. Из већине докумената види се да се при састављању планова за рат против Србије скоро увек рачунало са наступањем из Босне… Аутор овог ратног плана, боље рећи студије, био је начелник Генералштаба Фридрих Бек.
Из наведене студије види се да је аустроугарски генералштаб рачунао с тим да би Србија могла да на прву борбену линију изведе 160.000 војника и да су за њихово уништење довољна три корпуса.
Из аката Ратног архива у Бечу види се да је у јануару 1894. године мајор Јохан Ширмбек, из Операционог бироа аустроугарског генералштаба, сачинио посебну студију за случај рата против Србије. Према овој студији, офанзива против Србије требало је такође да уследи из Босне код Вишеграда. Истовремено с њом требало је да буде извршен напад на Београд, чији су положај и одбрамбено стање „били повољни“ за Аустроугарску.
Две године касније, 1896, у аустроугарском генералштабу израђује се још један ратни план. Њен творац Франц Кун фон Куненфелд, начелник Б групе у Операционом бироу, похвалио се 1931. године да је он лично сачинио први темељ ратног плана за напад на Србију.
Немачки цар Вилхелм II 1916. у Нишу
Уласком у 20. век, рат са Србијом био је све чешћа тема разговора у аустроугарском генералштабу. За тај рат, који се од тада сматрао већ сасвим извесним, биле су „одређене трупе XВ корпуса, војне команде Задра, затим IV, VIII и XIII корпуса са домобранима загребачког, будимпештанског и сегединског дистрикта“.
Из годишњих извештаја јасно се види да се у аустроугарском генералштабу стално мислило на рат са Србијом. Сачувана акта у Ратном архиву у Бечу потврђују да се 1906. године, „у глобалу“, разматрао план рата са Србијом, само што се сада о нападу на Србију говорило не као о рату, већ као о „казненој експедицији“.
У фебруару и почетком марта 1909. године Конрад фон Хецендорф наредио је да се хитно изради операциони план и за случај рата са Србијом и Црном Гором. Овај план сачинио је пуковник Рудолф Пфефер. Због врхунске тајности овог задатка, он је овај посао урадио сам. У пролеће 1913. године Поћорек је такође лично израдио операциони план против Србије – за Шесту армију над којом је он имао врховну команду. Шеста армија требало је да пређе Дрину код Увца источно од Вишеграда и да по могућству са што јачим снагама избије на линију Ужице – Чачак, да би бочно осигурала напад Пете армије, чим ова армија стигне до Ваљева.
Са колико озбиљности је аустроугарски војни врх приступао изради ових планова говоре и две „генералштапске игре“ одржане 1910. у Загребу и Дубровнику 1914. године, на којима су фингиране све опције офанзивних кретања аустроугарске војске.
И на крају, кључни докази да би Србија била нападнута и да Гаврило Принцип није испалио судбоносне хице на аустријског престолонаследника и његову супругу.
Бечки посланик предаје ултиматум Србији
Начелник Главног генералштаба Немачке Хелмут фон Молтке 12. јуна 1914. године, 16 дана пре атентата, шаље поверљиву поруку начелнику Генералштаба Аустроугарске Францу Конраду у којој га упозорава да „не треба губити време и одлагати напад на Србију“ јер ће „изгледи на успех бити све мањи“. Он напомиње да би циљ овог евентуалног рата требало да буде „смањење, али не и потпуно уништење Србије“. Све то непобитно говори о томе да су Аустроугарска и Немачка биле уверене да треба напасти Србију.
Фрањо Фердинанд долази у Босну и Херцеговину, да би присуствовао маневару који је одржан 25, 26. и 27. јуна 1914. године и који је био предигра и припрема за напад на Србију, који је требало да уследи. Престолонаследник Фердинанд се на вечери на Илиџи, дан пре убиства, поверио шефу своје оперативне канцеларије пуковнику Метцегеру да је у Конопишту одлучен непосредни напад на Србију одмах после маневара.
Постоји и извештај службеника српског посланства из Будимпеште који је јавио да Фердинанд одржава маневар у Босни, да би окупио веће војне снаге и са њима покушао да преко Новопазарског санџака продре до Албаније.
Две недеље пре атентата у Сарајеву, састали су се у Конопишту немачки цар Вилхелм и престолонаследник Фердинанд. Тог 12. јуна 1914. године донета је одлука да се нападне Србија и почне исцртавање нове политичке карте Европе.
Да ли је потребно још доказа да су Аустроугарска посебно, Немачка биле спремне да насрну на Србију? И поред свега, онај прст кривице уперен ка Србији још траје.
