Прочитај ми чланак"Нисам лично познавао вашу земљу пре светског рата, али су ми посматрачи којима потпуно верујем тврдили да су вам чиновници били много мање подмитљиви него сада. Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано раширено мито, које често поприма све облике отимачине.
У току рата сам веровао да је онај бугарски министар на неколико месеци
који је за то кратко време постао милионер нека бугарска специјалност и да су ваши министри
сувише велики родољуби да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам
наиван и увидео сам да нема разлике између министра на „ов“, „ев“ и неког на „ић“.
Осим неколико ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак
бедних људи постају милионери. Хоћете ли примере? Навешћу вам неке најтипичније.
Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и
добром здрављу, постао је министар финансија. Као какав, он одлучује о судбини ваших
облигација ратне штете, чија је номинална вредност од 1000 динара пала на 50 и мање зато што
држава није плаћала камату.
Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, када га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, и тако господин министар постаје мултимилионер.
Господин Вукићевић је био обичан професор провинцијске гимназије. Пошто је постао политичар и
председник савета, данас поседује две велике зграде у Београду, а сам Бог зна колико кошта сам плац и подизање таквих зграда у главном граду.
Лазар Марковић је син врло сиромашног поштара. Током школовања помагали су га неки имућни рађани. Господин посланик и бивши министар Марковић данас је врло богат, плаћа станарину 12 000 динара месечно и нехајно увече губи хиљаде динара на коцки. Божа Максимовић, нипошто богат као ни жена му, постаје посланик и министар. Одједном постаје богаташ, а његова жена сада искључиво у Паризу купује хаљине, намештај и скупе ситнице за стан.
А шта рећи о Пашићу који је врло скромног порекла? Истина, венчао се са женом која му је донела нешто новца. Постао је један од најбогатијих људи у земљи. А Велизар Јанковић? Зар верујете да је само од посланичке и инистарске плате могао да постане трули богаташ какав је данас? Но, доста је било примера, могли бисмо их набрајати у бескрај. Прилично је мучно о томе говорити, јер су ти људи личним богаћењем показали да је њихова брига за општу ствар била само средство да би се докопали новца.
Ове непријатне примере су, међутим, следили сви чиновници од врха до дна лествице. Пословни људи, страни индустријалци и посредници, који долазе у ову земљу да би успоставили пословне везе и улагали капитал у овдашња предузећа то знају и, ако желе нешто да ураде, принуђени су да дају мито, а то се увек прихвата. Могао бих вам навести примере за то, и то многе, али мислим да то није потребно, јер их и сами довољно знате. Министри, генерални директори, руководиоци служби итд. – сви они једу тај хлеб који људи од части и достојанства не би ни пробали.
Је ли вас потребно подсећати да вагони робе често и не полазе ако их не покрене свежањ новчаница које даје шефу станице или вишем чиновнику надлежном за одговарајућу службу?
А да се предмети на царини и код полицијског комесари одуговлаче ако нема подстрека у виду бакшиша? Све је то врло ружно и, мада се само мањина одаје тој срамној навици, срозава цео ваш народ у очима сваког честитог човека. Када се суди о понашању ситног чиновништва, може се и наћи олакшавајућих околности у чињеници да је тако слабо плаћено па је, ради преживљавања,
принуђено да потражи додатне приходе. За ваше министре, људе из политике, итд., међутим, нема
олакшавајућих околности. Они стичу богатства тим нечасним путем, а на то их наводи само
љубав према новцу или таштина и охолост како би могли раскошно да живе и тиме потисну у
заборав своје скромно порекло.“
Читајући ове редове, када не би стајала презимена политичара која је писац обзнанио, могли бисте помислити да неки врли опозиционар критикује данашњу, прошлу или претпрошлу власт… Авај, у питању је 1928.година, у питању је намерно заборављени Арчибалд Рајс и његово упорно запостављано дело „Чујте Срби“, својеврсни тестамент српском народу… Ни после скоро 90 година ништа се није променило у сржи владајућих структура а следећи редови ће вам опет звучати познато,јер у интервјуу за Политику 1928. године Рајс изражава жељу да напусти Србију и практично емигрира:
„Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“
Да ли је Рајс узалуд волео Србију и Србе? Да ли је узалуд постао Солунац? Да ли је узалуд посветио свој живот Србији? И како су му се Срби одужили?
