Прочитај ми чланакШвајцарски дневник Ноје цирхер цајтунг пише о томе како "Срби немају воље да се суоче са својом прошлошћу", преноси Дојче веле.
„Индивидуални починиоци злочина ‘ослобађају’ колектив кривице“
Новинар Андреас Ернст је на почетку свог текста подсетио на масовни револт који је изазвала списатељица Херта Милер када је, гостујући у Београду, изјавила да је бомбардовање СРЈ 1999. било исправно и да Срби морају да живе са чињеницом да су сами себи нанели патње.
„О тој реченици се може дискутовати – не само у Србији. Дошло је до медијске повике у којој су диференциране реакције остале готово невидљиве. Нема критичара који није поменуо да је отац Херте Милер био есесовац. На сајму књига је Милерова рекла да она није свој отац, али да је увек имала потребу да се извињава. Једна критичарка се ухватила за ту изјаву и написала да ни она није Милошевић, и да не жели да испашта за њега. Тиме је дотакнут централни проблем српског опхођења са прошлошћу: недостаје разликовање између колективне кривице и колективне одговорности“, пише Ернст.
„Процеси пред Хашким трибуналом су били шанса да се изврши то диференцирање: постоје индивидуални починиоци, који ‘ослобађају’ кривице колектив, али га не ослобађају одговорности да се запита како је дошло до тих злочина и како сличне ствари убудуће могу да се избегну. Србија није искористила шансу да то научи. Када је председник Трибунала недавно дошао у опроштајну посету Београду, премијерка Ана Брнабић се пожалила да суд није допринео помирењу у региону и да је једнострано осудио српску страну. Судија јој је суво одговорио да за помирење није надлежан суд, већ да су то државе“.
„Хашком трибуналу може много тога да се замери, али…“
„Хашком трибуналу сигурно може много тога да се замери, и тачно је да ниједан Хрват или Косовар високог ранга није осуђен. Но, омиљеном аргументу у Србији, да су сви подједнако криви за све, супротставља се тврда чињеница – цивилне жртве у рату у Босни: убијено је 33.070 Бошњака, 4.075 Срба, 2.263 Хрвата“ швајцарски лист.
„Зашто у протеклих 20 година ни у једној земље бивше Југославије није било суочавања с ратом без табуа? Победници (Хрватска, Словенија) не виде повода за саморефлексију. Они негују догму о свом „чистом“ рату. Болна питања се после рата постављају само губитнику. Но, класичних губитника нема. То је у вези са интервенцијом Запада. Ратови у Босни и на Косову су насилно окончани споља. Конфликт је замрзнут и потом институционално одсликан новоствореним државама“.
Сви се баве само туђим, а не и својим злоделима, закључује Андреас Ернст, што политичке елите користе као опробану технику владања – алтернативу за такво стање може да понуди само једно „јако цивилно друштво које превазилази границе – а њега још нема на видику“.
