Прочитај ми чланак
(Танјуг)
Хашком трибуналу за ратне злочине почињене на простору бивше Југославије је до сада пребацивана посебна строгоћа према Србији и посебна наклоност према Хрватској, али нове две пресуде релативизују ове тврдње, оцењује швајцарски дневник “Ноје цирихер цајтунг“ (НЗЗ), додајући да пресуда босанским Хрватима показује да се не може рат у Босни једноставно окарактерисати агресијом српских снага. Лист такође указује на ослобађајуће пресуде Јовици Станишићу и Франку Симатовићу.
НЗЗ наглашава да, док су Станишић и Симатовић пуштени на слободу, средином недеље је шест босанских Хрвата осуђено на високе казне, додајући да је пресуда веома интересантна јер се део оптужнице може приписати бившем хрватском председнику Фрањи Туђману и некадашњем министру одбране Гојку Шушку.
– Тим су судије ставиле јасно до знања да се већина злочина не догађа случајно од стране недисциплинованих војника, већ да се ради о убиствима и етничком чишћењу по плану државног руководства, које је тежило ка већој Хрватској – констатује дневник додајући да се рат у Босни и Херцеговини тиме не може једноставно редуковати на агресију српских снага.
Месец дана пред приступање Хрватске ЕУ, порука из Хага уследила је у тренутку који не одговара Загребу, којем је још увек тешка критичка саморефлексија, и где се Туђман још увек сматра оцем нације.
Чак и социјалдемократски премијер Зоран Милановић, чија је странка ривал Туђмановој ХДЗ, нада се ревизији пресуде, коју је критиковао, посебно део који се односи на удружени злочиначки подухват.
„Више користи би донело солидно писање историје“
У ранијем чланку, поводом годишњице Трибунала, НЗЗ је оценио да амбиција суда да у државама наследницама бивше Југославије одигра улогу помиритеља не поседује реалистичну основу, те да као доказ томе може послужити поглед у прошлост на Нирнбершке процесе.
НЗЗ истиче да би више користи донело улагање у солидно писање историје. Лист подсећа да су у Нирнбергу 1945. судили победници побеђенима, да се радило о казни а не помирењу, те је суд имао другачији фокус од Хашког трибунала.
Хаг је, како наглашава дневник, желео нешто друго и више од Нирнбершког суда, а идеја је, како се испоставило била погрешна, а то је да се неће делити “победничка правда”, већ ће суђења стварати правну основу за помирење међу бившим непријатељима.
– Без правде, нема помирења – основна је идеја Хашког тибунала, подсећа дневник додајући да, иако у основи другачији, Нирнбершки суд и Хаг показују неке сличности.
Победничка правда Трибунала
НЗЗ подвлачи да се и у Хагу понекад примењује “победничка правда“, покрепљујући ову тврђу признањем бивше главне тужитељке Карле дел Понте у мемоарима како је из прагматичних разлога одустала од истраживања НАТО бомбардовања бивше Југославије.
Истовремено лист оцењује да се генерално и за Хаг може рећи “то су прави процеси правим злочинцима“. Такође, што је заједничко је покушај да се кроз ова два суда делује педагошки на народ.
Две деценије од почетка рада Хашког трибунала су ровови између народа на простору бивше Југославије само продубљени, а суд никога није помирио.
Хашки трибунал, како истиче НЗЗ, није допринео промени схватању ратова у погођеним земљама.
– Трибунал све странке сматрају политичким судом западне међународне заједнице. У Србији пресуде доказују грађанима антисрпски став суда. За несрбе пресуде доказују кривицу за рат Срба или још горе геноцидни карактер тог народа. А када се ослободи један Србин онда у Србији то буде приказано као доказ да су и све претходне пресуде Србима биле неосноване. За Хрвате или Косоваре то подвлачи политички карактер суда, његове улоге уједначавања и балансирања, а не да дели правду. Кратко речено на основним националним интерпретацијама Трибунал није променио ништа – констатује дневник.
