Прочитај ми чланакПреносимо вам одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту.
Добио сам задатак да у Београд уђем са руским јединицама и да заузмем седиште 12. кварта на Дедињу и да отпочнем успостављање народне власти прикупљање података о држању становништва за време окупације, хапшење сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.
Како су грађани Дедиња дочекали ослободиоце?
На Дедињу су се још увек водиле борбе по кућама. Немци су се повлачили према Сењаку, а од Бежанијске косе је деловала артиљерија. Руси су поставили батерију каћуша на једној пољани поред ресторана “Дедиње”, у близини данашњег Булевара мира. Пуцало је са свих страна и ођедном се у брисаном простору код Железничке болнице појављује један бициклиста с француском капом. Показује низ Румунску улицу и виче да се Немци повлаче тим правцем и да их се много крије по вилама. Био је то принц Ђорђе Карађорђевић.
A какав је био дочек дедињских буржуја?
Већина их је побегла с окупатором или се крила у подрумима. Једини становник Дедиња био је чувени песник Лазаревић, иначе дипломата у време Краљевине. Помогао ми је као новом управнику Дедињског кварта.
Како?
Говорио ми је ко је био сарадник окупатора на Дедињу, шта би ми као Озна, требало да чинимо, кога да хватамо, а кога да не дирамо. То је био један фини господин, сећам се, изашао је пред нас у кућном капуту, какао боје. Одвео ме је у своју кућу, почастио ме, показао ми је своју огромну библиотеку и позвао да дођем, кад будем имао времена да разговарамо.
Да ли су други грађани сарађивали са Озном?
Наравно, па на основу чега смо похапсили толике људе. Ја сам тада први пут видео Београд. Моја канцеларија је увек била пуна народа спремног на сарадњу.
Како сте се Ви, као млади Личанин, осећали на Дедињу?
Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”. A у тој вили су становали немачки пуковници, који су безглаво побегли. У рерни су још цврчале, недопечене, ћурке и гуске. Е ту смо преноћили, уз обилату вечеру, добро вино, есцајг, ма свашта. Променим свој партизански веш, обучем чисту кошуљу, чарапе, нисам наравно променио своју униформу, која је била незаменљива, али све што сам могао променити, ја сам променио. Нисмо ми у партизанима патили од сувишног прибора. Мени је била довољна кашика, виљушка, наравно нож и то је било све; мало соли да имаш и евентуално да носиш са собом резервну кошуљу и гаће. То је мени и мојој групи официра била најбоља вечера у животу. И ја испуних себи обећање и у чизмама легох у кревет са балдахином. То је била дивна ствар.
Колико је људи стрељано у Лисичијем потоку?
Па за тих петнаест дана, колико сам ја био тамо, пре него сам послат на Сремски фронт, мислим да је убијено неколико стотина људи. Одведени су ноћу до Лисичијег потока и тамо су стрељани. Јанко Динић ми је причао о неком човеку који је побегао са стрељања, јер је био у воду који није био увезан. Сутрадан се пријавио, и клео се у све, да је за НОБ, да је невин ухваћен, међутим, сутрадан су га опет послали на стрељање, али Јанко Динић ми је рекао да га је пустио. И верујте ми многи људи, међу мојим колегама, били су свесни да чине злочин. То би им само пукло оног часа када су гледале те људе на стрелишту. Никада нико није опсовао комунистичку партију. Никада нико није узвикнуо: “Живео краљ!” Викали су: “Убијате праведне!” Безброј невиних људи је отерано у смрт. Тај део Дедиња и тај Лисичији Поток је био пуст, све је то била пустиња. Чули су се пуцњи ноћу из шмајсера.
На којим су још местима обављане егзекуције народних непријатеља?
Скоро свуда – Бањичка шума, Браће Јерковић, Жарково, стадион Графичара… Нема места на којем није обављано смакнуће. Ради се о десетак хиљада живота. Уосталом, у Београду се више гинуло него живело. Када сам се вратио са фронта и почео да радим у Чика Љубиној 16, снег је почео да копни и ја добијем податке да су код зидина Калемегдана неке главе почеле да вире. То су биле главе побијених људи, а ко је побио те људе, Немци, полиција, Озна, ко то зна. Они су били толико плитко закопани да су почели да извирују. Онда сам ја дао наређење да се ти људи пристојно закопају и да се посеје нека трава. Када би се данас то земљиш те око зидина Калемегдана откопало, ту би се нашло костију и костију.
Да ли сте, са места на којем сте били, могли некога да спасите?
Наравно да сам могао. Ја сам, ево човек је данас жив, препознао свог комшију из мог села, припадника Српске државне страже. Саво Пучник, звани Баџа. И ја кажем једном војнику да доведе оног тамо. Долази он и не знајући ко сам ја, онако војнички израпортира своје име и презиме, одакле долази… Ја га гледам, а био сам командујући официр, па га упитам: “Је ли Саво, откуд ти ту?” Њему су се ноге одсекле. Кад сам му рекао ко сам, лакнуло му. Питам га ја би ли ишао на фронт. Каже да би. Питам га има ли још таквих као он и да ми их покаже. Сакупи он 5-6 и сви су отишли на Сремски фронт. Неколико је изгинуло, а остали су се вратили и видео сам их после по Београду.
