Прочитај ми чланакДок је носио Часни крст, осењивао се крсним знаком и призивао Бога Живог и Истинитог, Новак Ђоковић је побеђивао, био је прибран чак и у најтежим тренуцима и „ломио“ је противнике управо захваљујући снази духа. Сада, када је Господа заменио гуруом а крст амајлијом, изгубио је присебност и мир који су га красили, због чега је почео да губи, ломи рекете и цепа мајице.
КРСТ ИЛИ АМАЈЛИЈА?
(Коментар Младена Обрадовића, лидера СП „Образ”на текст ђакона Ненада Илића „Свети Новак“ facebook.com/dakon.ilic/posts/10211169150292957)
Уз дужно поштовање, како према драгом ђакону Ненаду, тако и према великом спортисти Новаку, покушаћу да ову тему сагледам из нешто другачијег угла.
Треба направити разлику између ОСУЂИВАЊА и РАСУЂИВАЊА. Осуђивати није добро, око тога се сви слажемо. Али, исто тако није добро ни затварати очи пред истином — а истина је да је најпознатији Србин данашњице, који је (био) узор милионима људи, СКИНУО ЧАСНИ КРСТ и заменио га некаквим „нарочито моћним“ каменом. Да, добро је понекад се мазати лековитим блатом (да парафразирам о. Ненада), али није добро када блато (камен, злато, дрво…) ЗАУЗМЕ МЕСТО КРСТА.
Ја не осуђујем Новака Ђоковића. Мени је њега искрено жао, јер је, вероватно под теретом огромних искушења која има као личност из света врхунског спорта и „џет сета“, излаз из тешкоћа потражио не у Господу Исусу Христу, Његовом Крсту и литургији, него у хинду-њу-ејџ религијској пракси јоге и медитације.
Овде није реч о томе да је најбољи тенисер данашњице, примера ради, поред Крста почео да носи и златни привезак у облику срца који му је поклонила његова жена као знак љубави и пажње. Не, ради се о нечему сасвим другом. Наш драги али несрећни Новак је УМЕСТО крста почео да носи камен којем се у суштини приписују натприродна, магијско-религијска својства. Другим речима, он више НЕ ВЕРУЈЕ да му мир, снагу и љубав доноси сила Часног и животворног крста Господњег, него ВЕРУЈЕ да му мир доноси амајлија и медитација (погледајте његов наступ на сеанси гуруа Пепеа Имаса почетком септембра: youtube.com/watch?v=Hg-qvS4plno).
Дакле, ако не осуђујемо, већ РАСУЂУЈЕМО о тренутном стању Новака Ђоковића, можемо приметити да је његово понашање уобичајено за особе које су подлегле пропаганди јоге и медитације: човек тада мисли да је постигао мир, да је продро у дубину свог бића и да постиже духовну равнотежу, али притом заборавља на Бога који је једини истински извор смисла, мира и љубави. Као последица тога, у човеку се рађа духовна гордост, а са њом улази немир и охладнелост душе (свако ко је у свом окружењу имао неку особу која се дуже или краће време бавила „источњачким духовним вештинама“ зна како то изгледа).
Док је носио Часни крст, осењивао се крсним знаком и призивао Бога Живог и Истинитог, Новак Ђоковић је побеђивао, био је прибран чак и у најтежим тренуцима и „ломио“ је противнике управо захваљујући снази духа. Сада, када је Господа заменио гуруом а крст амајлијом, изгубио је присебност и мир који су га красили, због чега је почео да губи, ломи рекете и цепа мајице.
И управо зато, немојмо олако осуђивати брата Србина, великог и славног Новака Ђоковића. Помолимо се за њега, како год умемо и колико можемо! Неко ће запалити свећу у цркви, него изговорити „Оче наш“ или прочитати акатист, али када бисмо сви ми, који смо онако здушно навијали за Новака онда када је побеђивао са рекетом у руци, молитвено стали уз њега сада када му је заправо најтеже, уверен сам да би Господ брзо развејао облаке који су му привремено замаглили духовни вид.
„СВЕТИ НОВАК“
Ових дана кад човек уђе на ФБ не може а да не налети на коментаре о томе како је Новак Ђоковић престао да носи око врата хиландарски дрвени крстић и почео да носи полудраги камен аметист „камен метаморфозе и преображаја који уноси мир и хармонију у простор“. Уз неколико пораза које је доживео у последње време, то је за један број људи постао крунски доказ о његовом одустајању од православља и потпуном упливавању у магијске воде.
На фотографији са поцепаном мајицом, поцепао је кад се изнервирао док је губио (замислите човек се некад и изнервира), заиста се Новаку на грудима види срцолики привезак, ваљда од аметиста.
Они који су „изнад гомиле“ и све време су свесни „сумњиве духовне позадине“ Новакових успеха, ликују јер се испоставило да су били у праву. Добар део оних који су га обожавали сад је веома разочаран. Што због пораза, што због аметиста.
Спортиста који проводи велики део времена користећи сва средства да одржи физичку и психичку кондицију, модерни гладијатор, притом један од оних на самом врху, ставио је око врата привезак, с обзиром да је у облику срца – можда за њега од неке сентименталне вредности, а можда заиста због тога што мисли да му помаже да сачува мир и концентрацију. И шта с тим?
Добро је познато да и држање у руци и обичног белутка може да помогне човеку да се смири. Што га не би смиривао и неки полудраги камен? Нису га направили шамани него је и то Божија творевина. Колико биљака користимо као лековите. И блато је понекад лековито иако кад се њиме неко намаже изгледа као пагански урођеник. Постоје места на којима људи воле да бораве, која има враћају мир, а да то притом нису никакви жречевски лугови.
Људи, па чак и најобразованији, ретко се у потпуности ослободе магијске свести. Има и хришћана који Цркви па и Најсветијим Тајнама у Цркви приступају магијски. И то нас не саблажњава, а саблажњава нас срце од аметиста које око врата носи спортиста физички и психички исцрпљен од константних великих напора и притисака које трпи!
Неподношљива је склоност људи да појединце издижу преко сваке мере како би више уживали кад их сруше. Онда добију велико задовољство да су обманути, а да су заправо по нечему бољи од идола који су сами правили. Јефтин и детињаст психолошки добитак.
Немамо сви исте дарове, и заиста је тешко видети разлог зашто би спортиста који је толико учинио за углед свог у последње време толико потцењеног и скоро презреног народа, који поштује своју веру у мери дара за веру, који има који је с поштовањем приступа својој Цркви, који је ето и ходочастио у Хиландар одакле је и понео тај дрвени крстић који сви толико воле – зашто би он требало да буде осим што је најбољи тенисер света и светитељ, и највећи мисонар православља? Чудо да се нико не буни што на дресу носи онај знак спонзора уместо неку лепо везену икону.
Као ни Тесла, геније са којим су га у последње време помало неумесно поредили, Новака није најлакше прогласити узором хришћанске вере, што наравно не значи да они веру немају. Сигурно је имају и више него што то показују. Једноставно, ради се о људима са великим даром у некој области који и свету и свом народу чине велику радост и због којих можемо да осећамо понос пошто су део наше заједнице.
Хвала Новаку због свих оних тренутака кад нам је помогао да надиђемо осећај националне понижености. Православна вера је најважнији део нашег националног идентитета а и њу је сведочио и сведочи колико је искрено осећа. Млад је и ко зна колико ће у њој још расти.
Своје место у историји спорта је обезбедио, постигао је у спорту што ни један Србин није, и заиста би било на месту да га оставимо на миру у вези са оваквим глупостима као што је срце од аметиста. Његова лична ствар. А он је још увек наш Новак док сам, не дај Боже, не каже другачије. Не мора он да добије више ни један меч а ипак ће остати велики ас – Новак Ђоковић.
А ми да се побринемо за нас. Да свако од нас макар мало учини на развијању дарова које нам је Бог дао. Новак са својом вредноћом и упорношћу може нам у томе само бити пример. Сем ако се ослободимо још једног великог примера тако што ћемо га прогласити аметистољупцем. 
Притом, не заборавимо, овакве бомбастичне вести згодне су да се макар делимично скрене пажња са тога што људи у врху власти у народу са негативним прираштајем становништва вређају жене које рађају децу, и помажу једни другима у сваковрсним манипулацијама пониженим народом.
