Поведе се синоћ расправа уз пиво испред продавнице, а поводом овогодишњег Сајма књига, да ли у Србији још постоји неко ко није објавио књигу или бар нешто издао. А све је почело кад је комшија Јоца рекао како пише аутобиографију...

– Али то није моја аутобиографија… – настави он – то је биографија мог аута, мог фиће, мог најбољег пријатеља, који ме никад није издао, нити оставио насред пута. А ако баш хоћете да знате, трошио је на пређених пет километара мање него моја жена кад пође у шопинг.

– И ја сам почео да пишем – похвали се Божа – јер од стида више не смем да се појавим пред светом. Сви објавили по неку књигу и чисто ме срамота што ништа нисам написао. Кад уђем у самопослугу и погледам око себе, а оно књиге објавили и касирка, и чистачица, и радник обезбеђења, а замислите касапин ме пита: Комшија, јесте ли прочитали мој најновији роман „Убиство на свињокољу“, и каже да се спрема да објави сабрана дела.

– Ускоро неће бити Србина који није бар нешто издао… мислим, што се тиче књига – опет се убаци Јоца.

– А што се пласмана тиче – настави Божа – некада је књига сама налазила пут до читаоца а сад то мора да ради аутор. Ја сам знао једног што је своје књиге делио као поклон кад пође у госте, на рођендан, славу, венчање, па и сахрану. Он лепо каже читаоцу: „Прочитајте моју најновију књигу, и примите моје искрено саучешће.“

– А ја сам познавао једног доктора који никада у каријери није примио мито – прекиде их Миле – него је увек пацијенте питао: „Да ли сте прочитали моју најновију књигу?“. И верујте ми да није било тог пацијента који није купио бар једну његову књигу, а неки и по две, док је један купио цео тираж, али то је било пред операцију. Ја мислим да се то не рачуна…

– Кад смо већ код писања и Сајма књига – присети се Божа нечега – јесте ли чули да се у Америци појавио први роман штампан на тоалет папиру. Предност оваквог једног издања тврде аутори је та, што осим уметничке има и употребну вредност. А и не можете рећи аутору да нисте његову књигу имали у рукама. Иначе роман није у тврдом повезу него меком, како би задовољио ширу читалачку публику. Нажалост, као и увек, ми и овде каснимо за нормалним светом. Лично, волео бих да се и код нас ово појави. Да неки наш политичар објави мемоаре, па да то на брзину прелистам…

– А што се цене улазнице тиче – додаде Миле – ја док сам био млађи, редовно сам прескакао сваки Сајам, али како ме је нешто стегло у леђима, сад и ја купујем улазницу и идем на главну капију.

– Значи колико сам схватио… – закључи на крају Јоца – можда нећемо сви постати писци, али ако је за утеху… сви смо ми одавно прочитани.

Извор: danas.rs

Ознаке: анализа, Воја Радовановић, Срби