Прочитај ми чланакПостоје две врсте етичких аргумената против праксе да се грађани по аутоматизму сматрају донаторима органа. Прва група спада у консеквенцијалистичке аргументе, друга спада у културолошко-религијски домен, и има деонтолошку природу.
Прва група је свима разумљива. То значи да човек у принципу нема ништа против праксе рециклирања људских органа и без експлицитног пристанка покојника, али се плаши злоупотреба. И то су врло озбиљни емпиријски аргументи.
Здравство је до те мере корумпирано, да чак министар здравства има непосредне везе са мафијом. Чак и ако закон не омогућава баш монтипајтоновачко упадање у кућу и канибализовање насумичног грађанина, процедура узимања, складиштења и преношења органа постаје простија, и кудикамо је лакше сакрити манипулације. Наравно, људе највише брине могућност манипулације лечењем деце зарад неких мрачних циљева. Србија је препуна сиротиње која не би имала ни начина да заштити своја права у случају манипулације, нити би се за њихову причу икада сазнало у јавности.
Друга група аргумената није разумљива свакоме, јер смо ми постали изразито материјалистичко друштво, али ако тражимо „приниципијелне разлоге“ против, ту ћемо их наћи. Прво и основно, свака особа има неотуђиво право да буде сахрањена у складу са својим обичајима. Ово је толико фундаментална ствар, да је о њој писао чак и Херодот. Претпоставити да нека особа нема ништа против да се њено тело оскрнави пре укопа је прилично крупна претпоставка, која је културолошки неосетљива, и чак дискриминаторна. То је, отприлике, као кад би држава законом уредила да се по аутоматизму сва деца сунете, а ко има нешто против, нека се јави.
Ми се са одвратношћу односимо према убиствима људи на Космету којима су отимани органи, и те злочине сматрамо за страшније и одвратније од простих убистава, као што нам је рециклажа убијених Јевреја у логорима смрти морално одвратнија од обичног стрељања. (Постоји сличан аргумент против абортуса – ако абортус није убиство, зашто убиство труднице третирамо као тежи злочин од обичног убиства жене.)
Најзад, канибализам у нашој култури представља табу, али нико не размишља зашто. А он је табу управо из два разлога – јер сматрамо да је рециклажа органа мртве особе нешто морално ружно (замислимо особу у блокираном Лењинграду која једе људско месо да преживи – по чему се она разликује од особе којој мора да се трансплантира јетра да би преживела?), и јер сматрамо да је скрнављење мртвог тела пре сахране нешто морално ружно.
Овај други аргумент не мора нужно бити религијски, он може бити и филозофски, тј. можемо рећи да је изразито неморално третирати људска бића као „ресурс“. Ова дехуманизација се у економији чини на сваком кораку – кроз радно време, пензиони узраст, „оптимизацију радног законодавства“, а сад и кроз легализовану канибализацију мртвих. Сетимо се друге формулације Кантовог Категоричког императива: „поступај тако да људскост у другој особи не буде никада само средство, већ и циљ“. Ово је школски пример те ситуације. Ако „претпостављамо“ да су сви донатори, ми људе третирамо само као ресурс, као средство да дођемо до преко потребних органа. Ако свако има прилике да се пријави као донатор, онда је та особа слободна да искаже своју људскост, и докаже своју моралност том одлуком. На тај начин је третирамо као моралног субјекта, а не као објект државног законодавства.
Ми смо као друштво постали бешћутно прагматични и отуђени од својих обичаја, и многим људима ови аргументи не значе ништа, и то је у реду. Ти људи су имали прилику да завештају своје органе, било медицинском факултету, било за трансплантацију. Али ми сада законом вршимо једну врсту културолошког притиска на све људе којима то није у реду да на то ипак пристану. Да, могуће је да има људи који немају ништа против да им се искористе органи у случају смрти, али су лењи да иду да се пријаве. Али њих сигурно нема ништа мање него људи који су против, али су лењи да се пријаве. А на њих треба додати људе које ће бити срамота да иду да се пријаве да су против, јер ће тако да се декларишу као „себичњаци и примитивци“.
То је исто као са оним чувеним гласањима на партијским састанцима „има ли неко против“, па се све одлуке донесу уз 100% подршке. Одлука о судбини тела човека после смрти мора бити искључиво његова, а ако је он није јасно изразио – његове породице. Мешање државе у то на било ком нивоу је недопустиво и неморално. А врло могуће – и потенцијално опасно.
