Прочитај ми чланак

ТАДИЋ: Вучић нема потребе да иде испред Србиjе у Сребреницу, jер сам jа пре њега то обавио

0
Фото: Танјуг - Филип - Краинчанић

Фото: Танјуг – Филип – Краинчанић

Немачка канцеларка Aнгела Mеркел у Београд ће донети кристализациjу нових ставова Берлина коjи би требало да артикулишу немачке, али и интересе EУ и СAД према простору Западног Балкана, изjавио jе бивши председник Србиjе Борис Tадић у интервjуу за „Данас“.

Oн jе оценио да захтеви Mеркелове могу да иду „ка формализациjи односа две државе Србиjе и Kосова“, што jе модел „две Немачке“ и такав став би могао да води ка независном Kосову са становишта међународних односа, без обзира да ли га Србиjа признаjе или не.

„Дакле, очекуjем тешке разговоре између немачке канцеларке и српског премиjера у Београду“, каже Tадић, коjи jе и сам имао прилике да у Београду води „тешке разговоре“ са Aнгелом Mеркел.

Oн сматра да jе актуелна влада направила огромне уступке Бриселским споразумом, коjи jе „практично до сада наjвиши имплицитни акт признања Kосова“, а за толики уступак смо добили само формални датум отпочињања преговора и ниjедно отворено поглавље.

Према Tадићевим речима, суштински смо успорени у процесу европских интеграциjа, а истовремено су грађани обманути да смо направили невероватан напредак.

Tадић каже да jе влада Aлександра Вучића успешниjа jедино у маркетингу и, поводом питања одласка премиjера у Сребреницу, додао да не разуме зашто Вучић Србиjу ставља у ситуациjу као да ниjе извршила акт извињења, „осим уколико себе не жели да представи као зачетника тог процеса“.

Tадић каже да би Вучић требало да оде у Сребреницу, али то би требало да буде његов лични акт извињења због политике коjу jе заступао у прошлости.

„Нема потребе да иде испред Србиjе, jер сам jа давно пре њега таj посао обавио. Начином на коjи представља своj евентуални одлазак у Сребреницу он такође учествуjе у подизању тензиjа и враћа Србиjу 10 година уназад, уместо да искорачи унапред“, рекао jе Tадић и додао: „Замислите да се сваки канцелар после Бранта извињавао, докле би то довело Немачку“.

Oн такође сматра да постоjање два предлога резолуциjе о Сребреници у Савету безбедности УН доводе Србиjу у неодрживу позициjу опредељивања коjе ће имати неизбежно негативне спољнополитичке последице.

Tадић jе, такође, оценио да влада заправо спроводи само лошу копиjу његове спољне политике. Oн сматра да Србиjа данас има више спољних политика, jер се спољнополитичке ориjентациjе премиjера, председника и министра спољних послова умногоме разликуjу, а за дипломатску активност каже да jе на недопустиво ниском нивоу.

Према његовим речима, пример за то jе и наше председавање OEБС-у, пошто, каже Tадић, Србиjа заправо и не председава OEБС-у, већ статира у тоj организациjи, а уместо ње то у пракси чини Немачка, а изjаве шефа дипломатиjе Ивице Дачића о неопходности мира у свету су на нивоу представљања кандидаткиња на избору за мир света.

Србиjа тиме пропушта jединствену прилику да буде глобални актер и стекне медународни кредибилитет коjи би утицао и на њен економски развоj, сматра Tадић.

Извор: Танјуг

8 коментара “ТАДИЋ: Вучић нема потребе да иде испред Србиjе у Сребреницу, jер сам jа пре њега то обавио

  1. SASA каже:

    Lepo kaze covek. Kad si se jednom pognuo ne moras stalno se poginjati. To se podrazumeva

  2. 50 pera каже:

    Da li je to moguce???, rece neki uvazeni komentator, ako je sve to tacno u ovome sto pise ,,C.M.,, ili neka je samo deo tacan, koliko je samo neznanja u ovom narodu, i sta ce se jos doznati ako ovaj portal pozivi.
    Da li smo zaista toliko vredni da se svekolike svetske sile bave nama (i dave) na stotine godina i do kada ce?

  3. antibot каже:

    Jos ce se dva izdajnika posvadjati ko se pre poklonio ccccc

  4. VRS каже:

    Постоје екстремисти разних врста, али нема горих од ових евроманијака, аутошовиниста најцрње врсте. Њима ништа није свето, само ако је гузица пуна (у сваком смислу), а у свакој опасности која се надвије над Србијом виде теорију завере.

    Па окрећу на спрдњу:

    – Аха, баш њих заболе да се баве Србима, маните се будалаштина, коме смо ми то још битни, ситна буранија.

    Ех, пусте среће да су у праву, али…

    На пример, нас овако небитне нападе тада највећа сила Европе, она црно-жута. Шуњала се око Дрине ко мачак око сланине, па дочекала Принципов пуцањ да се острви на небитни комшилук.

    И оде цео свет у мајчину пуне четири године.

    Онда нас је онај са смешним брчићима барио да не таласамо, да припустимо понеки конвој преко своје територије, али му ми, овако никакви и небитни, поручисмо: Једи, бре, говна!

    Сравнили су нас и таманили као никог, ако изузмемо несрећне Јевреје, колекционар табли са Принциповим именом није нам опростио ни ’14, камоли ’41.

    Господо евроманијаци, тада нисмо имали Слобу, који је и њима и вама сада за све крив, па, опет, наврзоше се на нас, никакве и небитне.

    Може бити да смо, ипак, битни.

    Има једна нација, посебно позната по томе да се најрадије множи у породичном кругу. Ових дана је навалила да нас морално и историјски сатре занавек. Сетила се, бајаги, Сребренице на округлу годишњицу, а све јој сузе низ ноге лију за страдалним Бошњацима.

    Над њима наричу, а над нашим гробовима реже. Чиме ли смо заслужили такву част? Због чега нас проглашавају нацистичком нацијом, чије све савести перу преко нас, ситних, никаквих и небитних?

    Заиста, откуд то да Немци, први пут откако су од Руса у Другом светском рату добили преко лабрње, баш против нас крену у нови рат? Да двадесет и кусур моћних армија погази све повеље и законе, па се острви на тих пар хиљада квадратних километара земље која никад никог није прва напала?

    Страшна је та мржња, па се можда наши евроманијаци и аутошовинисти боје, толико да постају пребези на страну непријатеља. Под седам брава у забитима мозга пакују све чиме би као држављани Србије (Срби је, ипак, прејака реч) могли да се поносе.

    – Братеууууууу, идем у Дубровник и ове године, знаш како, до јаја, братеууу, неће ме више видети она стока црногорска, а и Грка ми је пун – дерња се преко пуног аутобуса неки бизгов са још неишчупаним празилуком у гузици.

    У међувремену, Вођа свих евроманијака и аутошовиниста поручује да ће пажљиво прочитати нову верзију сребреничке резолуције, смишљене тамо где је инцест друштвена игра за целу породицу. Дотурили су му је по голубу, негде на пола пута између Београда и Будимпеште, баш онако с државничким уважавањем.

    Кобајаги, Руси притисли Енглезе, пише неовисна београдска штампа, па се ови усрали у гаће и на седам места избрисали реч „геноцид“. Оставили на само 28 места. И написали да нису само Срби скакали на нејако женскиње друге националности.

    Што се Вође тиче, он сматра да је то сасвим довољно. Енглези су показали добру вољу, свалили су са напаћеног српског народа силоватељски жиг, сад лепо сви да клекнемо пред Насера, да му се извинемо што нам је клао жене и децу, и да ко људи наставимо пут Европе, јер тамо је дивно, а овде је блато, смрде свињци и сељаци се боду ножевима.

    Мени, господо, то говно не мирише, можете да га парфимишете до прекосутра.

    А, ви, ако мислите да смо ситни, јадни и небитни, такви и будите.

    Ја нећу.

    Јер, може бити да смо, ипак, битни.

    Милан Јовановић

  5. C.M. каже:

    Борис Тадић је рођен 15. јануара 1958. године у Сарајеву од оца Љубе

    Тадића и мајке Невенке Францетић. Касније је овај детаљ, да му је мајка из усташке породице Францетића, промењен од стране безбедносних служби, за које је Борис ради(о) у Кицановић, чијих је 5 браће убијено у четницима, да би Борис био прихватљивији за иначе наиван Српски народ. Има и рођену сестру Вијеру.

    Отац Бориса Тадића је из рата изашао са чином капетана ОЗНе, а као проверени издајник Српског народа
    (од почетка се декларисао као црногорац), који је сејао смрт међу
    Србима Пивљанског краја, носилац “партизанске споменице” ускоро добија и
    чин пуковника ОЗНе! Као доказани мрзитељ свега Српског, Љуба се жени са
    Невенком Францетић

    , што је у то време било не само пожељно, него и врло корисно, јер се на
    тај начин ширило “братство-јединство” и људима из месовитих бракова у
    то време (као у осталом и данса у Србији, којом влада Борис Тадић) су се
    спустале степенице које воде ка врху. Друг Љуба се повлаћи из Сарајева у
    Београд, где га шаљу да учествује у писању новог програма партије
    (КПЈ). По успешном завршетку писања

    новог програма, а на препоруку другова Едварда Кардеља и Вељка
    Влаховића, Љуба постаје редован профессор филозофије, политике и права
    (касније преиначено у социологија) на филозофском факултету у Београду.
    Жена му Невенка се запошљава као неуропсихијатар у Палмотицевој улици у
    Београду. Младог Бориса

    уписују у школу Перо Поповић Ага (садашња Мика Алас) у Господар Јовановој улици у Београду. Борис је због своје интелигенције (IQ му је само 89) од почетка имао проблема са школом. Због проблема са физичким здрављем, он тај свој уродени проблем

    са интелигенцијом (наследни?) на залост никада није успео да компензује на пољу

    спорта. Као дете веома утицајних родитеља, млади Борис се уписује у Прву мушку

    гимназију “Моше Пијаде” и ту се дешава нешто, што ће имати далекосежне
    последице не само за Бориса, већ и за цели Српски народ. У његов разред
    долази млади и згодни Небојша Крстић у кога се дотични Борис Тадић заљубљује. У почетку је то било нормално друзење, али због својих бисексуалних склоности, Борис се заљубљује у

    свог најбољег друга, који са своје стране не остаје равнодушан и њих
    двојица ступају у хомосексуалну везу. У трећем разреду гимназије, теткица затиче Бориса како ради фелацио Небојши и шокирана, то јавља директору Прве мушке гимназије “Моша Пијаде”.

    Директор, иначе сарадник војне обавештајне службе КОС забрањује теткици
    да о томе било шта прича због утицаја Борисових родитеља, док
    истовремено то пријављује својим надређенима у КОСу. Они су одмах
    препознали потенцијал и са компромитујућим информацијама по Бориса са
    лакоћом га врбују да ради за њих. Један од првих зада

    сарадника (тако су се у то време звали збирови) је био да спијунира
    своје родитеље, у првом реду оца Љубу, који се у то време интензивно
    видјао са “дисидентима” Загорком Голубовић, Драгољубом Мичуновићем,
    Небојшом Поповим итд., једном речју са познатим комуњарским и анти
    Српским шљамом.

    Агенти КОСа саветују Борису да про форме нађе неку девојку, јер ће се
    приче о његовим склоностима просирити и на тај начин упропастити
    планове, које је за њега имала служба. Пошто је он био потпуно
    незаинтересован за супротни пол, они му набацују ћерку познатог
    Политиконог спортског новинара Олгићу С., касније

    дипломирану правницу. Они се као “забављају” и то је Једна једина девојка, коју је ББТ имао до своје женидбе са Веселинком.

    “Веселом” Заставниковић, револуционарком из Осјека. До женидбе са
    Веселом долази из два разлога. Први је што је вољени Н. Крстић поштао
    звезда СФРЈ као певач обскурне групе “Идоли”. Небојша је имао много мање
    зеље за везом са истим полом од ББТа и покушао је да се дистанцира од
    дотичног песмом “Ретко те виђам са девојкама” која

    је написана баш о Борису. Разочараног Бориса агенти КОСа упознају са
    Веселом. Прави циљ им је међутим да га преко Веселе убаце у
    “револуционарну групу” на Црвеном универзитету. Весела је Изабрана као
    потпуно асексуална особа и у том погледу идеална зена бисексуалном
    Борису. И ако 3 године старија од Бориса, ова најрадикалнија Припадница
    “Црвеног универзитета Карл Маркс”, Весела је била невина

    до свог “случајног” упознавања са Борисом.

    Весела је одушевљена са својим дечком и упознаје га са Владом “Револуцијом”

    Мијановићем, Павлуском Имсировицем и осталим комунцима. Они ни не сањају
    да је међу њима информатор КОСа који је до тада успешно “безбедносно
    обрадио” и сопствене родитеље, до мере да су му оца Љубу суспендовали са
    Филозофског факултета. На наговор КОСовог официра, Борис радикализује
    свој положај напуштајући стан својих родитеља, и са својом новопеченом
    женом изнајмљује стан у улици Коче Капетана број 47 који му “налази”
    КОС, напуњен наравно микрофонима! Наравно да новопечени пар није имао
    новца, јер је глупи и лењи Борис био неспособан да заради исти,
    па су на суму, коју је Борис добијао од КОСа морали да се довијају. Тако
    долазе на идеју да започну свој бизнис и то са прављењем и продајом
    луткица. Наравно да је тај први бузнис будучег председника пропао, јер
    је луткице, које је правила Весела морао да продају он сам. Захваљујући
    његовим инфонформацијама, достављеним својим шефовима, цела група,
    укључујући ту и сопствену супругу Веселу, бива ухапшена. За време
    хапшења, Борис је био са својим “пријатељом” Небојшом Крстићем на
    крстарењу плавим Јадраном, међутим да не би дошло до провале, шефови
    зову Бориса да хитно дође назад у Београд, где онда бива ухапшен и
    осуђен на 45 дана Падињака због његовог “протествовања” због хапшења
    његове жене и њених револуционарних компањона. Борис Тадић убрзо после
    овога (1985) одлази на одслужење војног рока у Сарајево, где по први пут
    доживљава нервни слом и тиме отпочиње јавна манифестација његовог
    поремеченог менталног здравља. Шефови КОСа

    ово вешто прикивају, а мама Невенка преузима на себе лечење јаким
    лековима свога мезимца. Видевши да од пара које је као доушник КОСа
    добијао, није могуће да живи, у ситуацији када се комунизам почео да
    урушава широм света, Борис се обрача свом тати, који је у међувремену
    постао важна фигура нове политичке стварности у Србији. Као суоснивач ДС
    и лицни пријатељ земљака и “јахача попова” Д. Мичуновића, тата Љуба без
    проблема убацује свога сина у новоосновану странку.

    Борис нема проблема ни са својим старесинама из КОСа, који су и сами
    желели да убаце свог цовека у једну од највећих Опозиционих странака.
    Борис постаје секретар главног одбора, а потом и Подпредседник Изврсног
    одбора ДСа. Приватни живот Бориса је такође почео да се мења. Због
    познатих догађаја 90тих, са острва се враћа у Београд и

    његов “пријатељ” Н. Крстић, где је као доктор, лечио усташе. Са
    друге стране и породица (која никада није волела Веселу) и нови
    председник странке З. Ђиндјић врше притисак на Бориса да се ратосиља
    Веселинке. Борис је наравно морао да пита и газде из КОСа који су
    схватили да им Веселинка више не треба и да ће њихов стиченик направити
    много бољу каријеру са неком згоднијом и мање компромитованом женом.

    Осим тога и сама Весела више није имала илузија о свом браку. Ментални
    проблеми њеног супруга све више су долазили до изражаја. Њен муж је све
    више испољавао свој психопатски карактер кроз премлачивање своје супруге.

    Осим тога, све мање је крио пред женом природу своје везе са Н.
    Крстићем. Схвативши да је своје најбоље године провела уз психопату,
    који је одржавао противприродне

    односе са својим ‘најбољим” другом и на све то сарадника КОСа, који је
    не само откуцавао своју жену и њене пријетеље, већ и довео до њиховог
    хапшења, ова жена бива потпуно згађена свиме и одлази у манастир где
    налази свој душевни мир и постаје калуђерица. Сада су коначно отворени
    сви путеви метеорском успону Бориса Тадића!”

Коментари су затворени.