Подешавања / Settings

TomDispatch преноси поглавље из ауторове нове књиге: Ко управља светом?, Metropolitan Books 2016. У јануару 2015, Билтен атомских физичара је померио казаљке Сата судњег дана на три минута до поноћи, што је ниво опасности незабележен у последњих 30 година. У образложењу Билтена за ово померање наведене су две главне претње опстанку људске врсте: нуклеарно оружје […]

Све земље западног Балкана као приоритет имају чланство у Европској унији, неке и у НАТО-у, али откако је југоисточна Европа 2013. стављена на мапу руских стратешких интереса Москва ове процесе све интензивније покушава да успори, оспори или отежа. Москва кризе унутар ЕУ користи као мотив кампање да је унија „само мит из деведесетих година”, „неатрактиван […]

Сарајевска елита и медији су изгубили битку на више фронтова. Упињали су се у ове две деценије, од завршетка етничког рата, да покажу да су Бошњаци другачији, да су они, пре свега Босанци и Херцеговци, грађани, као и значајан број Срба и Хрвата, и да на тај начин докажу да током деведесетих прошлог века није […]

  За две недеље РВ и ПВО ће први пут након 25 година добити нове хеликоптере. Реч је о два руска вишенаменска транспортера Ми-17 у варијанти Ми-17В-5 (извозни Ми-8МТВ-5) који су произведени у Казању. Званично, до сада нису саопштени детаљи уговора ове набавке и самим тим још увек са сигурношћу не знамо шта ће све […]

Након Првог светског рата и рата са Грчком и након што су све стране снаге напустиле Анадолију, Мустафа Кемал Ататурк 29. октобра 1923. у Турској проглашава републику, секуларну државу у којој ће гарант унутрашњег поретка бити војска.

Бивши врховни комадант НAТО снага у Европи, адмирал Џејмс Ставридис, верује да Сирију треба поделити на неколико делова, нешто попут Југославије.

У светском хору оних који дискутују о операцијама ваздушно-космичких снага Русије у Сирији има и пропаганде, и клеветања, и завидљивих неоснованих тврдњи у вези са ефикасношћу руских ваздушних удара, али и одобравања „савезничке верности Путина“ („своје не одбацује“) и његовог упоређивања са слабићем Обамом“… Нема, ипак, пажљивог разматрања једног разлога који има своју тежину, због кога Русија подржава Сирију Башара Асада…

Обновљена заинтересованост западне војске за Либију неће бити довољна за пораз Исламске државе али може бити довољна за стварање трајног војног присуства у Северној Африци за чиме Запад вапи још од 1970.

Иако није никаква тајна да у сиријском сукобу на страни владиних снага учествују бројне сиријске паравојне милиције, Хезболах, ирачки и ирански добровољци, последње информације које се могу пронаћи на интернету говоре како су у борбама око Алеппа ангажоване и посебне јединице Иранске Револуционарне Гарде, али у већем броју него што се мислило. Ирански борци су у Сирији присутни већ дуже времена, али снимци најновијих сукоба говоре да се тамо сада налазе елитне Саберин јединице ИРГЦ.

Зато је за Ердогана и АКП, ако не желе да иду до краја и самоуништења баш као немачки нацисти, једини частан излаз да признају реалну претњу за земље у окружењу, али и саму себе, а то су исламистичке милитантне групе које ратују широм Северне Африке, Блиског истока, све до Авганистана, Пакистана и западних граница Кине.

Када се говори о борби против такозване Исламске државе, углавном се помињу војне кампање у Сирији и Ираку иако је ова међународна терористичка група активна од Нигерије и Малија, у готово целом Сахелу, на југу Алжира, Египту, па све до Авганистана. Бројне групе које су се раније називале подружницама Ал Каиде су се заклеле на верност самопроглашеном калифу Абу Бакру Ал Багдадију. Међутим, потенцијално најопасније од свих подручја на којима је активан ИДИЛ је без сумње Либија.

За то сви морају бити спремни, а последњи напад у Бамаку је доказ да се овај рат све више претвара у глобални сукоб и стога заслужује више од два ретка агенцијских вијести, што је иначе случај када се извјештава о терористичким нападима незападних земаља, поготово нападнима у земљама Aфрике.

Такође мигрантска криза је са несагледивим негативним последицама по европске земље и друге споментуе силе Евроазије – од милиона миграната који могу променити додатно етничку структуру Европе, до појачане опасности од исламског тероризма, трговине дрогом и криминала у целини.

Још од времена распламсавања кризе у Сирији почетком септембра 2013, када је најављена војна интервенција СAД, потом одложена због става Русије и Путина, касније и због развоја украјинске кризе, погоршавања односа између Москве и Вашингтона, и увођења санкција дела земаља ЕУ према Русији, траје погоршавање ситуације на читавом простору Евроазије али и читавог света.

Потребно је повећати број ваздушних удара од 60 на 200, чак и до 300 дневно, како би се покрио фронт од Латакије до Идлиба и Алепа.

Ове недеље је председник Обама је успео да добије и 34. глас за свој нуклеарни споразум са Ираном. Глас сенатора Барбаеа Микулски, гарантује да ће договор преживети одбацивање од стране Конгреса. Чињеница је да ће договор бити птврђен и поред великих противљења, што представља по речима Асошиејт Преса “значајну Обамину победу” а то је нешто што нико пре пар месеци није могао да предвиди. Треба се запитати колико још тих победа наша земља може издржи. Председник и његове присталице, наравно, ће рећи да је њихова спољна политика побољшала свет. „Као и Џорџ Бусши Бил Клинтон“, пише Гидеон Роуз ,“Обама ће свом наследнику оставити свеобухватну агенду за спољну политику и националну позицију снаге у бољем стању него када је Обама ушао у председничку канцеларију.

Ако не буде компромиса Москве и Вашингтона, у игри великих сила локални политичари ће морати да одаберу страну.

Kолико су последњи догађаји у Македонији и широм региону важни за Вашингтон може се видети из две анализе које су у мају објавили утицајни амерички часопис Foreign Affairs и обавјештајно-аналитичка агенција Стратфор.

Украјина и Молдавија су донијеле заједничку одлуку да блокирају руске мировне снаге распоређене у Придњестровској Молдавској Републици (ПМР), непризнатој самопроглашеној молдавској покрајини која чини готово 17 % територије Републике Молдавије и на којој живи приближно 600 000 људи.

Када би све текло у најбољем реду, дошло би и до јачања веза на релацији Москва-Берлин-Париз, али и мира и стабилности у Еуропи, што Џорџ Фридман отворено види као претњу америчким националним интересима.