Подешавања / Settings

Уважено тужилаштво, моћ коју сте добили увођењем тужилачких истрага и осталим прозападним „реформама“ српског правосуђа, а које већина грађана Србије тек постаје свесна гледајући како црвено светло на семафору очас постане зелено када то некоме треба, а камера која грађанина лако препозна када направи саобраћајни прекршај не може идентификовати ауто који је починио убиство, чини […]

Иако је већ сада јасно да Сабор на Криту неће бити ни Свеправославни, ни Свети, као и да ће уместо јединства симболизовати нејединство Православља, он ће бити одржан пре свега вољом Васиљанског Патријарха, екуменисте који себе очигледно види, не као првог међу једнакима, већ као некаквог православног папу који снагом ауторитета, а не милошћу и […]

Као и увек желео је да буде спектакуларан. И био је, као ретко кад. Његова потреба да у грађанима Србије, увек изнова, брише границу између нормалног и ненормалног, црног и белог, надмашила је саму себе. Да је Змај од Шипова, црни јунак ријалитија „Парови“, вероватно би се фанови са симпатијама питали одакле проналази инспирацију за […]

Већ седамнаест година, ево, увек кад дође тај 24. март, вратим се у сећање и трагам за смислом српског бола. Вековног. Не зато што желим, већ зато што морам.

Недавна пилот-иницијатива министра просвете у српској влади, Срђана Вербића, за протеривање веронауке из српских школа (иначе је само изборни предмед!) која је изазвала велику пажњу јавности, само је логичан наставак започетог процеса поништавања српског православног кода (који је као једну од обавеза за долазак на власт преузео Александар Вучић), односно најава његовог уласка у нову, фронталну фазу, будући да су они који процесом командују проценили да је време за то.

„Нисам срећан због избора Хашима Тачија, али то је жеља албанске већине“ (1) – изјавио је, Александар Вучић, посебно нагласивши да српски посланици нису гласали за Тачија и да о томе није било никаквих договора са Београдом.

Поред улоге у мистичној димензији нацистичке идеологије, Хаусховер је на политику Трећег Рајха битно утицао и тиме што је био ментор Рудолфа Хеса, до одласка у Енглеску једног од најближих Хитлерових сарадника, као и улогом коју је одиграо у стварању стратешког савезништва Немачке и Јапана.

Када је током Јула 2010 године тадашњи премијер, а садашњи председник Турске, Реџеп Таип Ердоган, допутовао у Нови Пазар да отвори Турски културни центар, праћен Борисом Тадићем и неизбежним Расимом Љајићем, није се знало ко је домаћин а ко гост.

Вођи није сметало то што Бата не зна ништа о послу кога се прихватио, јер је био спреман да НАТО-у потписује и жмурећи, а Бати је било свеједно то што је Вођа од Кобри практично направио фирму за породично обезбеђење, а од Војске карикатуру која није смешна.

Не тврди ли нам, гледајући нас у очи са ТВ екрана, да држава која у једном периоду има повећање струје за преко 10 посто (о уљу, брашну, лековима, итд. да и не говорим) може имати инфлацију од 0 процената?

Данас више нема никакве дилеме да Владимир Путин није само моћни политичар једне велике земље која поново заузима геополитичке позиције које јој, у светским оквирима, по величини и снази припадају, већ много више од тога.

Ни у једном од ових случајева Расим Љајић, у име “Националног савета за сарадњу са МТБЈ” није затражио независну истрагу, која би показала да ли је смрт неког од ових људи могла бити избегнута или спречена, да ли евентуално има одговорних, нити су му те смрти биле повод да избори бољи третман преосталих хашких притвореника и осуђеника.

Тешко је веровати да се у садашњој ситуацији Енглези неће присетити своје неискоришћене а плаћене концесије. Будући да и Београд и Приштина о економском суверенитету могу говорити само као једни у односу на друге, али никако и у односу на Запад, то је посве јасно како ће бити коначно решење проблема Трепче, као и колико ће Вучић озбиљно заступати српске интересе у овом случају.

У њему, почетком децембра, Путин износи анализу претодног и даје програмске смернице свог будућег политичког деловања, а то је оно што данас пажљиво ослушкују и пријатељи и непријатељи Русије. И обични људи и тајни владари. И Исток и Запад.

Контрола изборног система у Србији остварује се кроз деловање ЦЕнтра за Слободне Изборе и Демократију (ЦЕСИД), евро-арлантског института који делује кроз форму невладине организације, а коју финансира низ западних амбасада и глобалистичких институција, међу којима: Европска Комисија, Европска Агенција за Реконструкцију, Немачки Маршал фонд, Фонд браће Рокфелер, Хелсиншки комитет за људска права, НДИ, ЦИДА и други. (3)

Неизбежни Расим Љајић. Већ годинама тихи бичевалац српског националног бића, неумољиви потписник хашких изручења и чувар пето-октобарске Србије на коленима, добио је свој нови, стратешки анти-српски задатак – прогон српских добровољаца који су се борили за православну Новорусију.

Узалуд, од истине се не може побећи. Свима у Србији, како онима који од страхота призваних над Србијом покушавају да се сачувају гурајући се у редове владајуће странке, тако и онима који желе да се од истих сакрију бежећи у аполитичност или згражавајући се над српским политичарима, постаје јасно да ова бестијална владавина Александра Вучића представља последњу фазу заокружења анти-српског процеса који је започет бомбардовањем Србије 1999, а настављен пето-октобарским пучем 2000.

Као што је углавном познато, провидна медијска представа чији су главни актери били Александар Вучић и Мајкл Кирби резултирала је тиме што се српски премијер, на прозивање америчког амбасадора, придружио општој западној медијској хистерији против Русије јасно нагласивши да „Србија признаје територијални интегритет Украјине, укључујући и Крим“.

Када се, осамдесетих година прошлог века, појам „Четврти рајх“ почео користити као термин за означавање глобалистичког пројекта познатог као „Нови светски поредак“ у тадашњој јавности то је приказано и примљено као још једно претеривање „теоретичара завере“, како су у то време називани они који су указивали на рађање нове форме тоталитарног друштва.

Вук Драшковић је поново у Србији постао тренд. И бренд. Откако га је Александар Вучић, српски калиф уместо калифа, примио у званичну аудијенцију, нема дана а да нам овај офуцани Мефистофелес српске политичке сцене не пошаље неку медијску поруку, док се име и ставови његове странке без чланства, која је давно заборавила шта то беше прелазак ценсуза, помињу много чешће него име и ставови неких парламентарних партија.