Подешавања / Settings

Ја носим главу праотачку- повелику, квргаву, тврду и тврдоглаву- узмем неба колико ми треба и свијем у шајкачу! Ви да ми узмете меру, битанге! Векови ме премерили колевкама и гробовима, тесан ми и живот и смрт, знам за веће и боље од тога, Србин сам, бре! Јебите се ви што бисте да ми метрите кораке […]

Повила ме у сломљена ребра, под плаштаницом крви, у ону потају одакле су јој развукли црева… А, кућа пева… Пева у пламену, пева каднило, икона, пева читаво сило, сва села, певају цркве и манастири… Само звери ћуте. Јуче су с татом наздрављали моме рођењу, зашто му сада ломе руке којима их је почастио оном ракијом..? […]

Далеко је то од нашег морачког крша, могли су се облаци где успут уморити и посустати, али не- сјурили би се ко говеда кад јаве низ планину, ко да их је неко упрего у коње па коње у кас… Није ми било страх те стрмине небеске, не зато што сам био вајно храбар но што […]

Свићу ли каква друга за Србе у братуначким и сребреничким селима до тих јутра када је крв гасила огњеве? Крв прекланог Србља – огњеве спаљених домова, у круг, без застана, без милости звери, без сузе за Србином… Озеленела пуста брда. Процвало свукуд и све. Цветови, неки дивљи, планински, србоникли из села којих више нема и […]

Градина је била најлепша ђевојка од свих ливада на десет брда. Нема козбаша и косача који јој се нису удварали. Долазили су из далека само Градином да косе и да је просе, остављајући своје некошевине у плачу. Одрастао сам на тој ливади. На врху имања, два врела на њој, ветрови су ту долазили да почину… […]

Још крварим свете ране, од дедова, Видовдане! Проходао сам у јуришима, с колевком у Христов строј… Мајчино млеко слива се с крста, трком до њега, божуре мој. Трком, да не заостанем, презрела кандила, повила гране… Да узберем мајци, ено се брине, што ме још нема Видовдане. Праштај ми, журим, данас је свако моје сутра… Није […]

Шкрта на речима баш као што је и планина шкртарила на свему, али вазда тачна у мисли, речи и делу, таква је баба била, но шта ви о таквим бабама, поноситим Српкињама знате?! Наравно, мислим на вас витезови буњишта, што нам Црну Гору подводите ко јефтину конкубину одвратној богатој и умоболној клијентели. Ви, ничији потомци […]

А, којима? Оној муци живој што тиња над гробом, ако га нађе? Мртвима што су још превише живи за Србина? Осудите српска села што су тако подмукло горела! Данима, бесни пламени су зорно дивљали без имало стида, да сви виде кад Срби славе дане безглаве… Да звери не могу тренути, да одморе шаке и чакије, […]

Куд жури тај свет, све као у неким силним обавезама, а кад их питаш: „Шта раде?“ и „Шта има ново?“, вазда исти одговор: НИШТА! Скраси онда гузицу и уживај, и код мене ти је НИШТА једнако ваљано. Елем, чекао ме је да му причам о нама. Србима. Тобож је желео што више да научи о […]

Сребренице- несрећнице. Где су ти преславе и славе, српске главе..? Јел која још на раменима, знаш ли их по именима дома ил гроба..? Где ти је Божића и Васкрса? Памтиш ли раздробљена прса где су у мртвоме Србину убијали живога Бога. Памтиш ли лица једрих чобаница? Ено их мртве чувају стада. Прелепе, сплетених кика, Богородичиног […]

И ништа осим речи немаш. И не треба ти ништа до ње. За реч си већи од свакога. Дао си је пре него што си проговорио. И пре него што си се родио. И пре него су ти се ђедови родили- дао си реч! Дао си је Господу а људи се успињу да је чују… […]

Устави их вечна стража залуд мржња, јарост, беса, није корен подно земље већ то ничу из небеса… Стојте звери, уставте се сва је гора од распећа, божурови ко олтари а храст сваки као свећа. Сваки дани- молебани, свака ноћ је од опела, свуд никоше манастири где падоше света тела… Где падоше- васкрсоше праведничка војска Христа, […]

Захвални Господу за тај камен. На камен су камен сејали и радовали се каменим жетвама. Заљуљали су камене колевке крај каменог огњишта и огња. И ништа није грејало ко камен… У каменој порти манастира подигнутог од најтежег камења. Ништа лакше од најтежег камена- деца би их упртила па трком да уткају још који у манастир. […]

Од ђедова густих брчина што им се не виде очи од веђа, што су од крста повили леђа, што шакама узору њиву, што шамарчином отресу шљиву, што напију ракију, подвикну реци да не брза, што им у снегу трагови на вучије личе… Од оних накриво насађених што се роде љути. Што на грудима мајчиним не […]

Све нам је друго потаман само нас неправда учињена Бресквици жуља. Лично, брига ме и ко иде и ко не иде, срећан им пут и срећан останак, а да је памети не би на то накарадно такмичење за песмуљак Европе требало слати никога! Тужно је да српска песма слави дегенерлук европског муља, но волимо да […]

Које пева, које кука, које се зуквом опјани, пуста села- мили згубидани. Опустела од људи, не од Бога, па која је цена тога? Колико вреде стожине на којима је сађенуто онолико Витлејема? Врело из којег бије жива вода, Јордан мојега рода. Колико да тражим за оно што није моје, вековали смо на господњем..? Колко блага […]

Ћутали смо и кад су гореле. Не би гореле да нисмо ћутали. Не бих их отимали да не ћутимо. Ћутаћемо док нам је гаћа на гузици- гузица је најскупља српска реч! Море, ћутаћемо и гологузи, шта нам тешко. Нек свира северац преко гузица, не мари, гологузи али чиста образа… Образа је остало таман за још […]

Јалово и безнадно. Измиче нам, а ми певамо. „Такав смо народ, не знаш нас. Нико нас не зна. Ни ми сами не знамо себе, веруј ми, па певамо…“, велим и ја. „Ви кукате до неба кад вам се трн подвуче под нокат, а ми певамо и док нам се главе котрљају низа стране. Не схваташ!“, […]

Ето вам га ако сте на њему ишта саздали а да није од камена мојих згаришта? Ако имате својег имена за њега? Ако Дреница није од дрена и Србица од Срба? Ето вам га ако вам је корен барем шаку под земљом, ако је прст дубљи од јечма и божурова? Ако траг постања не браните […]

Најпоноснији- христолик међу вама безличнима. Удрите- о мртвог Србина сломите кости… И ту где паднем- српско ће се звати. И да сам последњи више ме је нег вас- писаћу се Србином. Смрћу претите сину васкрслих? Па, ја сам проходао у гробу… Са распећа се нагледао ђедовине- ђедова… И, како бисте то да ме нема кад […]