Подешавања / Settings

1. Нешто ми каже да је Бајден оне опанке које је пазарио у Скадарлији покушао да утрапи Тачију за сто евра. И да му није прошло. Зашто? У уторак, док је амерички бр. 2 сејао френдли вибрације по Београду, над Србијом су се први пут појавили обриси оног што мудраци зову мултиполарним светом. Уосталом, кад […]

Завршио је две постдипломске студије на Политичким наукама, из области међународних односа и на Економској географији и одбранио две магистарске тезе. Стручњак је за геополитику и за међународне односе. Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као виши научни сарадник, где се поред целине међународних односа бави посебно Русијом и […]

Две војне вежбе, планиране за септембар и октобар на српском тлу, и најављивања руске помоћи у виду наоружања показују да ова земља интензивира и политичке и војне контакте са Србијом. Ипак, како је речено у Министарству одбране, „основни циљ заједничких војних вежби и обуке са припадницима страних оружаних снага“ је „унапређење оперативних и функционалних способности […]

Српски политичари, у последњих сто година, непогрешиво су правили погрешан избор, почевши од стварања Југославије. Истини за вољу, у томе нису били усамљени. Много тога се дешавало под страним притисцима и уценама. Али опет, због истине, српска политичка елита била је врло послушна, претварајући се да је прагматична и забринута за судбину народа и државе. […]

Познато је да су управо те земље које прикупљају средства за наводну изградњу Сирије, до сада наоружавале и финансирале рушилачке снаге у Сирији. У прилог томе сведочи и говор турског премијера Ахмета Давутоглуа на донаторској конференцији у Лондону, у коме је истакао:

Не знам зашто су се неки медији нашли погођени вишедневним шоу-програмом Дмитрија Рогозина, који је представљао комбинацију кобајаги озбиљних разговора са домаћинима и опште спрдње са већ поменутим.

Случај гласања поводом покушаја Косова да уђе у Унеско поново је покренуо питање односа Србије са суседима, при чему су посебно занимљива бивша југословенска „браћа”.

Премијер србије Aлександар Вучић изјавио је вечерас у Бриселу, после отварања првих преговарачких поглавља са ЕУ, да је поносан као премијер и да је ово један од оних дана када као земља и као народ пишемо историју.

Председница ДСС–а Санда Рашковић Ивић сматра да ће се од Србије у будућности тражити да потпуно окрене леђа Русији и усклади своју спољну политику са политиком ЕУ.

Много тога се може замерити бриселској политици према Србији последњих година и деценија. Али се не може рећи да су били превише нејасни када је реч о Косову, његовој независности и очекивањима од Србије у том погледу.

Прва реченица је увек најважнија. „Историјски гледано, моја земља је била одани савезник Сједињених држава са којима се раме уз раме борила у оба светска рата.“[3] Одличан увод пара вреди, а у овом случају и остајања на власти.

Зашто је актуелни сукоб између Београда и Загреба много више од тога ко је кога навукао на танак лед.

Амерички војно-политички естаблишмент и корпоративни гуруи, уз повремене и за нашу унутрашњу употребу наручене хвалоспевне Кирбијеве излете, ипак стабилно опструишу Вучићеву политичку тактику и одбијају да прихватe​ њен садржај као искрен и на дуже стазе одржив и у таквим околностима га сада примају у госте.

Цвијановићеве колумне су, дакле, окружење у којем „патриотска опозиција“ не само да постоји, него још испада и главна опасност по Србију. Уколико она сад направи неки погрешан потез, оде маст у пропаст. Односно, паде Вучић са власти, а онда нека нам је Бог у помоћи.

Што је један лидер слабији и што су му после избора потребније гломазније коалиције, то су амбиције странаца веће, а захтеви безобзирнији.

Да ли тешки спољни проблеми Србије почињу да повећавају њен унутрашњи конфликт и колико је то опасно.

Разлози за нове сукобе у региону су геополитичка позиција Србије, ратно наслеђе из деведесетих, али и веома сложена ситуација у Европи.

Због тога се, такође, Грци љуте. Зашто Србија сада на њима „шиљи перо“, када је пропустила стотине сличних ситуација. Посебно ако се има у виду да Грчка није признала тзв. републику Косово, нити је то најавила.

Према потреби и ситуацији, мало је Милошевић, а мало Ђинђић. Према унутра, за домаћу јавност и, нарочито, за сопствено бирачко тело, он је Милошевић, тврд, одлучан, онај који се сагињати неће и који је спреман да свакоме, од Путина до Американаца, скреше све у лице, па куд пукло да пукло.

Два политичко-дипломатска догађаја који су се догодили исти дан на први поглед можда се не доимају повезанима, али су јако повезани и потврда су тога у каквом свијету живимо.