Подешавања / Settings

Пешчаник је тада цензурисао глас струке који се подигао у одбрану науке (научио сам да наша јавност уместо „одбио” користи реч „цензурисао”). Текст Мирјане Детелић Српска Атина: како то чудно звучи на крају су објавиле Новине новосадске.

Хакерски напади на Васељенску, Нови Стандард, НСПМ, интернет Радио Снага Народа,Телепромптер и Пешчаник показују да је Александар Вучић био и остао, дубоко у себи Милошевићев министар информисања, са свим наслеђеним особинама и страховима.

Услед актуелне ситуације у вези са поплавама, када је цензурисан сваки текст који је имао поткрепљиве и веродостојне информације о реалном стању у земљи, а које никако нису у сагласју са званичним изјавама које нам се пласирају, група грађана одлучила је да покрене акцију ‘У лице цензури’ и покуша да спречи даље акције овог типа.

Што се мене тиче, господо из власти, ви сте криви за сваки изгубљени живот овог пролећа у поплавама Србије. Није ово, да се одмах на почетку разумемо – странчарење. Ово је само слагање коцкица. А ове коцкице су застрашујуће.

Историчарка Љубинка Шкодрић, виша архивисткиња у Архиву Србије, пише о цензури у окупираној Србији у периоду од 1941. до 1944. године.

Спасоје Марјановић из Удружења ,,Justitia Pax Veritas“ из Шведске блокиран је на Фејсбуку због објављивања чланка у којем он и преко 100 интелектуалаца критикују шведску телевизију због анти-семитског и анти-руског понашања! Толико о томе да на западу нема цензуре и да цвета слобода говора.

Потпуно ми је нејасно, да данас, ко год помене петриотизам и љубав према својој земљи, постаје – мета! Ко год сматра да је Русија у праву, а Украјина у криву, тај је против европског пута Србије…

Три случаја које ћемо споменути су добра илустрација духа нетрпељивости који влада у другосрбијанским круговима према онима који другачије мисле. Србија јесте подељена, нарочито у оквирима политичке, интелектуалне и културне елите. Свако ко долива уље на ватру међусобних подела и сукоба није део решења већ проблема. Исто тако је важно рећи да док се само осуђују испади „друге стране“, док се о „нашима“ не говори нема ни друштвеног дијалога већ само тињањући сукоб који блокира Србију.

Ово је глас поражене Србије, не владајуће. Ја се бојим када моћни праве спискове, а сви који су се и нашли на овом списку, укључујући и Ђорђевића, на сведочењу на суду рекли су да се не осећају угрожено. Лако би било Србији да јој је Ивановић једини проблем.

Отказана промоција књиге у Дому Војске! Где су сада повици на цензуру, где борци за слободу говора? Ал’ где ли је боже лањски снег?

Два човека су у притвору због списка „србомрзаца“ и позива на насиље. Међутим, било је многих који су на интернету подржали садржаје због којих су портпарол посебних јединица полиције Радомир Почуча и припадник организације „Наши“ Иван Ивановић приведени.

Тај Горан Весић, који је нон-стоп висио на Пинку у време демократа, сада је ушао у фирму Александра Вучића, а сви га знају из доба када је био јуришник у рушењу државе, док је био послушник Зорана Ђинђића и Бориса Тадића.

Иако нам овај корисни сервис омогућава да „прошетамо“ светом са свог компјутера, неке локације су замућене, односно не могу да се виде

-Ни једна држава, нација – која има достојанства, поноса и која цени жртву палих бораца за одбрану земље, не би и не дозвољава било какве перформансе који апсолутно значе само провокацију и сипање на рану соли. Зато сам био, јесам, и бићу против ниподаштавања жртви мојих ратника и пљувања по њиховим сенима.

Разговарао сам са власницима две издавачке куће. Дао сам им главу 1 да прочитају. Обоје су рекли да би волели да то објаве, али да сада то не смеју да ураде. Не замерам им.

Дарко Шарић однео је превагу над НАТО жртвама, а оштар говор председника Србије о изостанку кажњавања бар једног џелата западне војне алијансе доживео је цензуру у највећем броју српских медија.

Јако је увредљиво и понижавајуће да имаш људе који аплаудирају по задатку, на знак вође статиста. То је заиста испод сваког нивоа. У неким емисијама ти људи добијају по десет евра, а у другим емисијама не добијају ништа.

Разговарао сам са власницима две издавачке куће. Дао сам им главу 1 да прочитају. Обоје су рекли да би волели да то објаве, али да сада то не смеју да ураде. Не замерам им.

Пошто је чак и инертни РРА најзад реаговао – и 6. марта, после девет жалби Двери и четири жалбе СРС, обзнанио да је „утврдио неравномерну заступљеност учесника изборне кампање у програмима емитера“ – постало је јасно да ови избори тешко могу да понесу епитет „демократски“.

Случај цензуре сатиричног клипа о Александру Вучићу индикативан је за то каква нас кампања чека. Даље, случај Срђана Милетића показује да ми овде више немамо посла са, за изборне кампање типичним, притиском власти на медије, него и са притиском на појединце, грађане који не партиципирају активно у политичком животу. Није потребна велика памет да се закључи колико је то опасно.