Подешавања / Settings

Када се у јуну 1941. Драгослав-Циле Марјановић, голобради момчић из Ивановаца у Качеру, запутио у слободне српске планине, није ни могао да предвиди да ће тај чин драматично изменити његов живот. Први пут тада видео је Дражу Михаиловића, пуковника којем је – због његове очинске бриге, благог карактера и дубине идеализма – остао веран целог живота.

На истим немачким списковима налазе се стотине погубљених симпатизера оба покрета, од 1941. до 1944, каже аутор изложбе „У име народа” Срђан Цветковић

Велика већина њих је убијена одмах, на лицу места. Један од ретких преживелих је Благоје Петровић коме је рођак Грубан Зиндовић зубима прегризао кабал којим је овај био везан.

Један од ретких преживелих је Благоје Петровић коме је рођак Грубан Зиндовић зубима прегризао кабал којим је овај био везан.
Петровић је 1986. написао дневник сећања на те немиле догађаје који преносимо у целости.

Академик, један од највећих српских писаца и некадашњи председник СРЈ, Добрица Ћосић, преминуо је јутрос у 93. години.

. Па пошто се у Драву слива доста потока, из стране људи потрче да пију воде, они окрену машинке па по двадес на мјесту убију. Онда вичу: – Ој, да бјежиш бандо!

Убрзо након капитулације Краљевине Југославије појавила су се два покрета отпора против окупатора. Први је био четнички, на челу са Драгољубом Дражом Михаиловићем, а други комунистички (партизански), на челу са Јосипом Брозом Титом. (…)

„Моји Козарчани су били упорни као Руси, док су Руси, замислите, стално питали: у ком је правцу Берлин? Циљ им је био само један – главни град Немачке“, – сећа се у интервјуу за „Глас Русије“ српски ветеран Другог светског рата, носилац медаље „Партизанска споменица 1941. године“ Раде Кевић.

И мене је често сакривао за време рација.“ То су велике и смеле речи које су породици Цех помогле да са себе скине тешко бреме и у двадесет први век уђе као дом честитих људи, што смо од увек и били, закључује Стеван Цех и додаје да је Дрина, макар и на трен ипак била исправљена.

После 70 година и даље се расветљавају тајне масовних егзекуција, од јесени 1944. до ослобођења 1945. Војници НДХ, који су с нацистима опседали Стаљинград, и муслимани и Албанци из СС Ханџар дивизије променили униформе у партизанске.

Грађански рат је посвађао породице, покидао генерацијама стара кумства, створио злу крв која још није нестала из организма српског народа.

Аутор „Равне горе“ одговара на критике које су пратиле први део ратне трилогије: Серија је дочекана на нож због свих наших раскола. Проговорили смо после 70 година једноумља. Дражу сам приказао као нормалног човека и патриоту. Мој Тито је нов, другачији, занимљив и уверљив.

Емитовање серије “Равна гора”, која се након приказаних епизода већ може сматрати једном од најгледанијих телевизијских серија на овим просторима, осим велике пажње јавности, изазвало је жестоке полемике у политичкој и стручној јавности око веродостојности приказаних историјских догађаја, као и испитивања “часности намера” аутора серијала Радоша Бајића, који је, макар привремено, успео да помири партизане и четнике, али искључиво у нападима на њега и његово уметничко дело!

Виши суд у Београду одредио jе данас застоj од 45 дана у процесу коjи се води за рехабилитациjу Драгољуба Драже Mихаиловића како би се Прво основно тужилаштво у том року изjаснило да ли ће усвоjити кривичну приjаву Aнтифашистичког покрета Србиjе против историчара Боjана Димитриjевића и Kосте Николића.

Ба, село удаљено од Љига петнаестак километара чудног имена и међу енигматичарима омиљено као село у Србији са два слова, чудног географског положаја јер је толико кршевито и врлетно да, како кажу и сами Башани, „овце на ливадама пасу са придигнутом ручном кочницом“.

Серију „Равна гора“ аутор Радош Бајић најављивао је као коначни покушај помирења Срба, оних и даље подељених у бункере идеологија, четнике и партизане. У ствари, после скоро 70 година од Другог светског рата, живих учесника скоро нема, па само потомци партизана и четника још полемишу петицијама, протестима и медијским саопштењима. Већина грађана Србије веровала је да су комунисти, а и четници, ако ништа друго бар одавно помрли, па их је изненадило постојање комунистичке омладине.

Смрт последњег народног хероја у Хрватској игнорисана је са циљем да се случајно, у овим бурним данима – обележеним новим таласом антисрпског дивљања широм миле домовине – не отвори питање суштине антифашистичког покрета у Хрватској. Од дана успоставе независности, почетком деведесетих, у Хрватској је срушено више од три хиљаде споменика и спомен-обележја која су подсећала на Други светски рат.

Данашњом Европом кружи баук, баук искривљене историје. Да ли смо сведоци покушаја ревизије узрока Првог, у политичком смислу, и резултата Другог светског рата, у геостратешком контексту?

Само у женском затвору у Забели комунисти су после рата држали преко 3.000 равногорки, док у њиховим редовима у целој земљи није било толико партизанки до краја 1943. године.

Јединице Народноослободилачке војске Југославије под командом генерала Пеке Дапчевића и совјетске Црвене армије на челу са генералом Владимиром Ждановом ослободиле су Београд 20. октобра 1944.године.