Подешавања / Settings

Шеик Имран Хосеин, један од најугледнијих муслиманских теолога и филозофа, изјавио је у поруци босанским муслиманима да злочин који се пре 20 година догодио у Сребереници није геноцид.

На крају својих истраживања Енбом је закључио да су кључне информације о Сребреници годинама намерно заташкаване. Некоме је на Западу било потребно да се Сребреница догоди и искоришћен је осветнички бес Срба из Подриња, што, наравно, зликовце који су побили заробљенике у Сребреници не оправдава.

У суботу је обележно 20 година од наводног масакра у Сребреници. Као и обично поводом ове теме огласила се и Јелена Карлеуша.

Погледајте снимак војника 28. дивизије армије БиХ из 1994. године стационираних у Сребреници. Пред камерама муслимански војници говоре да Србе треба клати као керове, као и да треба уништити све што је српско.

Да ли су то вехабије, ратни ветерани или млади фудбалски хулигани, сасвим је небитно. Мозак свих операција је у Лондону, Вашингтону и све више у Анкари.

Према овим информациjама Aсим С. jе у странци задужен за „поверљиве послове“, односно везе са сараjевским подземљем.

Младић на снимку говори људима да прово пропусте жене и децу, а окупљени Бошњаци му говоре „Хвала“ и „Жив био“.

Политичари и камере ће се сјатити на Сребреницу овог викенда и причати непрекидно о “геноциду“. То не само да није адекватан опис трагичних догађаја 1995., већ је погрешна употреба те речи резултовала многим другим „хуманитарним“ смртима широм света.

И док је Ратко Младић напредовао ка заштићеној УН енклави Холанђани су упутили два захтева за ваздушну подршку НАТО, али су оба одбијена од заповедника УНПРОФОР-а, француског генерала Бернара Жанвијеа.

Мајстори су у томе да спрече продирање другачијих погледа на спорно питање, који би могли да понуде и другачију причу, па да онда неко према њој заузме став утемељен у веровању или неверовању. Не, то нипошто не допуштају.

Упркос присуству бројних полицијских снага преко 50 чланова Заветника успело је да приђе организаторима скупа “7000” који су се у петак навече окупили испред зграде Председништва Републике Србије. Чланови Заветника носили су мајице са натписом “Стоп лажима о Сребреници” и истакли паролу “Срби су жртве геноцида у Сребреници!” У тренуцима док је представница НВО, Соња […]

Неко би се запитао, како је онда могуће да народ који толико трпи – ћути? Одговор, без обзира на то што се многима чини као излизан и баналан, лежи у окупаторским новинама, телевизијама и интернет порталима, који готово комплетно држе медијску сцену Србије.

Хакија Мехољић, ратни командант бошњачке полиције у Сребреници и један од протагониста филма „Сребреница – издани град“, у којем је сведочио о морбидној понуди Алије Изетбеговића да се интервенција НАТО против Срба испровоцира покољем 5.000 сребреничких Бошњака, тврди да је у прошлости добијао баснословне новчане понуде само да би држао језик за зубима!

Премијер се спремао да Ангели Меркел – тој доброј жени – на тацни преда све што она жели… Данима је вежбао пред огледалом изговор Велике тајне, коју нико осим њега не види. Да, изрекао ју је: „И ниjе ме срамота да то кажем,

Срби у Сребреници забринути су после јучерашњег напада на премијера Александра Вучића у Меморијалном центру Поточари и оцењују да се ради о нападу на државу Србију и српски народ.

Пострадали Срби од стране злочинца Насера Орића:

Да би се схватила сва безумност, нељудскост и неморалност одласка Александра Вучића (кентаурско биће: пола премијер, пола Жена у црном) на „комеморацију“ у Поточаре, није згорег направити једно поређење са догађајем који се одиграо тачно пола века пре сребреничких дешавања.

Фигаро пише да „више историчара оспорава квалификацију да је то био геноцид, попут специјалисте за геноцид, Ива Тернона који је оптужио Међународни кривични суд да је ‘отворио Пандорину кутију’ кад је квалификацију за геноцид проширио на злочин у Сребреници“.

Он је додао да су чак и они Бошњаци, који се нису придружили нападу на премијера Србије, ћутали или хорским узвицима, исказивали разумевање за нападаче и њихово недело.

У суботу 11. јула 2015. године Српски покрет Двери је организовао заједнички одлазак у храм Светог Марка у Београду, у знак сећања на српске жртве које су страдале у сребреничко-подрињском крају од 1992. до 1995. године.