Прочитај ми чланак
Крај пута Крагујевац-Рековац, у селу Ратковић, постоји гроб хајдука, а крај њега табла на којој пише “Вулетин гроб”. Поред старог каменог споменика, две дрвене клупе. Око гробнице – мистерија. О њој се по Левчу прича онолико колико Вулета лежи под земљом.
Када се споменик загребе, из камена капље црвена течност налик на крв, сведоче неки мештани.
Недалеко од споменика, испод пута, су куће наследника хајдука, домаћинства Вулетића. Ту живе Стева, Слава и Перица Вулетић са фамилијама. Перица каже да је Вулетина жеља била да буде сахрањен крај пута, не на гробљу.
Разлог је, како причају, што као убица, није хтео да лежи са онима који нису били тако грешни. Супруга му је сахрањена на гробљу.
– Вулета Милосављевић рођен је 1771. године у Вучитрну на Косову. После очеве погибије, са мајком и тројицом браће досељава се у Левач око 1778. године. Учествовао је у Првом и Другом српском устанку. Верујемо да је одликован златним таковским крстом. Увек је са собом носио две кубуре са којима је и сахрањен – објашњава Перица Вулетић.
Како додаје, прича се да је био висок и крупан човек, продорног погледа и бујних црних бркова.
– Народ га се плашио. Ни његови најближи саборци нису смели да га нагло буде из сна, јер је знао у тренутку да скочи и нападне. Легенда каже и да је имао вид као нико у крају, па су га чували ближњи да не гледа често у пламен ватре, да не би покварио вид – каже он.
Вулета је био нежења до пете деценије живота. Онда је решио да проси девојку, више од 20 година млађу од себе.
– Кренуо је са четири друга у село Парцане код Трстеника. Понео је кесу барута и јабуку. Оцу девојке, Вулета је ставио на сто оба, да бира, свадбу или смрт. Овај се “скаменио”. Знао је ко је Вулета. Девојка је била присебнија, сама је пристала на старог младожењу и жртву зарад живота фамилије. Вулетина жена звала се Пауна и родила му је два сина, Андреју и Милоша – прича Перица Вулетић.
О јунаштвима хајдука Вулете причају се различите приче, зависно од наследника са којим се разговара. По једној од њих, Вулету је позвао Бела Паша, да помогне око вуче воде из потока.
Када је паши донео тестију воде, овај му рече “вода је врућа, мораћу да те потковем ако се идући пут понови исто”. Вулета је поново отишао по воду, али је у ногавицу сакрио нож. Њиме је пресудио Бела Паши. По овом догађају један засеок се зове Белане, тврде неки Вулетини наследници.
Хајдук Вулета дочекао је дубоку старост, 96 година. Преминуо је 1867. Око његовог гроба лебдела је читав век још једна тајна.
– Пре 14 година, нас деветорица Вулетиних потомака санирали смо гроб. Рака је откопана, све до сандука. Неки су хтели да сандук отворе, али нисам дао. Све нас је ипак копкала прича о златном крсту. Нисмо сазнали истину – каже уз осмех Вулетић.
Фамилија је одувек сумњала да је један рођак узео златни таковски крст из сандука и продајом крста купио кућу. Ту породицу пратила је клетва да немају деце и кућа се пре десетак година потпуно угасила, прича се у крају.
Такође се говоркало да је једна старица, пар кућа од домаћинства Вулетића у селу Ратковић, током Другог светског рата продала Вулетин крст.
Екипа Телеграфа проверила је легенду овог краја, да Вулетин споменик “крвари” ако се загребе ноктима. Трагова црвене боје на споменику има, али “прокрварио” од мало гребања камена ипак није!
(Телеграф)
