Прочитај ми чланак
(Александар Апостоловски)
То што Ивица Дачић говори енглески као деда из Гаџиног Хана који је пошао у Ванкувер да чува сину унуке, и то што такав енглески језик српски шеф дипломатије демонстрира пуним плућима на међународним дипломатским форумима, за свакога другог била би непремостива мана.
Осим за лидера социјалиста, који ће од првог јануара председавати Оебсом. То је, наиме, само део његовог разбарушеног шарма којег Ивица од пре неки дан пореди с Титовим.
То што је певао на крунисању младог Цециног и Аркановог сина у новог краљевића паранормалне, кич Србије – за сваког другог политичара била би неопростива грешка. Осим за Цециног старог свата и шефа СПС-а.
Ивица се, наиме, није насекирао за евентуалне консеквенце своје певачке авантуре. Бринуо је само како је отпевао дует с Весном Змијанац и да ли је био достојна, промукла замена Дину Мерлину!
Али, ко је пре избора уопште могао и да замисли да ће видети Ивицу на месту првог потпредседника владе и шефа дипломатије? Растргнут у таблоидима и оптуживан да је, у најмању руку, веслао рукама на броду којим је шверцован кокаин из Уругваја, Ивица је, осим што је доказао да може да се наједе тоне банана а да не добије затвор, показао још нешто: да осим необичног метаболизма, којим је сварио и Нарка-Дарка Шарића и Мишу Банану, поседује још понеку тајну, којом је омађијао и Вучића.
Премијер је, објашњавајући зашто је Ивици понудио место броја два, одмах до себе – најпре шифровану функцију ППВ-а, па уз то и спољне послове – поменуо ту магичну реч из које потиче сва моћ. Ивица, наиме, очарава странце.
Дечко из Житорађе је у новој политичкој реинкарнацији постао непрскана Кетрин Ештон и његова племићка титула баронесе српске политике увод је у још једно невероватно житије Ивице Дачића.
Наравно да само он може да пољуби руку Ештонове и да јој пева на увце, посматрајући је онако топло у очи, као да је пред њим Мира Марковић из давних дана. Наравно да само Ивица може да склапа дил с Путиновом екипом, док истовремено скита по ЦИА и ДЕА и још се с њима слика, за фото-албум који онда показује Ољи Бећковић.
Наравно да само из Ивичиног ормана, уместо костура, испадају Лазаревић, Перчевић или Бацковић, а да Ивица појашњава како то не испадају костури СПС-а, већ да он врши велико спремање својих ормана. И разуме се да ће, кад их очисти, сложити костуре и вратити их назад!
Наравно да је и опште уверење да Ивица ради за Русе. И онда такав, проруски Ивица, постаје политички домаћин заседања Трилатерале у Београду, једне мистичне организације којом владају Рокфелери, Бжежински, Кисинџер и још понеко од тајновитих момака, с местом пребивалишта из околине Ленглија.
Наравно да само Ивица може да Хашиму Тачију заурла на уво да би га одма’ ’апсио, али да би то било савршено глупо, и да је онда далеко боље да заједно изигравају архитекте мира, па да евентуално аплицирају код Нобела, уместо код Миће Мегатренда.
Наравно да само Ивица у гепеку службених кола, као обавезан предмет, чува бежични микрофон, јер никада се не зна када ће на свом кривудавом политичком путу проћи поред некакве биртије у којој треште народњаци, у којој се лоче шприцер и живи овај наш уклети живот.
То је тајна формула успеха Ивице Дачића, који има више живота него Худини или Аца Лукас! Син полицајца с Косова, рођен у селу Житорађи код Ниша, где су свет угледали Светлана Цеца Ражнатовић и Мики Ракић, па, ваљда, Житорађа важи за месташце где извиру великани политичке, обавештајне и турбо-фолк мисли – зна све законе тог црног вртлога званог Србија.
Та рупетина без зидова и дна пулсира као живи створ. Та безглава утвара има своје скривене законе, у њој су издаја, оцеубиство и лажи основни предмети у школи одрастања. Тај свет не видимо, али га вековима живимо и зато је он такав какав је: безнадежан, суров, дозлабога неправедан и истовремено неодољив.
Ивица Дачић је једно од најмудрије деце коју је породио тај невидљиви микрокосмос, скривен чаробним зидом националних илузија да је живот каквог познајемо и каквог живимо праведан и да у њему, као у свакој бајци, на крају побеђује принц који спасе принцезу и потом је смува на коњу, пре него што стигну до замка.
Ивица је лишен тих заблуда. Или, како би рекла његова црвена браћа, тог опијума за народ. И зато је Ивица превртљив и интригантан, истовремено компликован, а тако једноставан.
Сви су га, јелте, видели иза решетака, док само он види себе како прима Нобела. Сви су га видели како се извлачи из банане, сумњајући да је љушти Вучић, док је Ивица, заправо, све време знао да улази у владу и заузима место одмах до тог истог Вучића.
Свима се негде јављало да је он српски Санадер, а њему се јавља да је будући Иво Јосиповић, али српски. И не губи време, већ трасира пут ка Андрићевом венцу. Данима најављује реформе партије, као Звезда титулу. Потом ће, у склопу кадровских промена, на данашњем конгресу СПС-а, конгресмен Ивица најавити нову политику странке.
Највероватније је да ће Александра Сашу Антића, кога је леденица звекнула по црвеном шлему, а био је то и знак са неба, а не само од Вучића, с којим је иначе Сале добар, да је он вероватно будући човек број два црвених.
Хоће ли Ивица имати милости према старим кадровима? Хоће ли Мрку замолити да буде шминкер Ани Бекути? Хоће ли несташног Ружића замолити да се склони у шеснаестерац Партизана и маскира се у стативу? Хоће ли Славицу Ђукић-Дејановић задужити да буде медијум на главним одборима, како би их, док се сви држе за руке, спојила са Слобом?
Подразумева се да ће Ивица милост сачувати – само за себе!
И Коштуница, чију је мањинску владу подржавао, и Борис, с којим се историјски помирио, и Вучић, кога је Дачић најпре издао, одбијајући да му да већину за градоначелника Београда, а потом, издавши Бориса, створио Вучића као премијера, сада могу сести на Ивичин канабе и чути ексклузивни снимак смеха из гробнице у Пожаревцу.
И Воја, и Борис, и Вучић, узвратиће хорски, као браћа Теофиловићи:
– Волимо и ми тебе!
Шта је гаранција за такву Дачићеву самоувереност? Бриселски споразум, наравно, јер Европска унија, осим Балкана, нема никакав други доказ да је њена спољна политика имала било какву логику и резултат последњих година.
Отуда је Ивица, један од гаранта те политике, свестан да више није у програму за усвајање нежељене деце, какав је био после 5. октобра. Зато је и даље пожељнији од Чеде, лепши од Бориса, економичнији од Млађе. Ако треба, Запад ће преселити Житорађу у Војводину, само да би га прогласили већим Лалом и од Чанка.
Да, исто мисле и Руси. Да, исто мисле и Американци. Да, исто, за сада, мисли и Вучић. Аца, наиме, добро зна да је боље да Ивицу има одмах до себе, да не кажем на узди, него одвезаног, на улици.
(Политика)
