Прочитај ми чланак
Foto: Tanjug/AP/Darko Vojinović
Бивши председник Чешке Вацлав Клаус је неколико недеља уназад написао:
„Ми, доле потписани грађани не желимо да стојимо неми у пасивности, док гледамо како наше државне институције и политички представници у овом кључном часу, не испуњавају своју обавезе, пре свега – одбрану безбедности и интереса својих грађана. Масовна имиграција је основна претња стабилности Европе, као и појединих земаља ЕУ. Суочени смо са озбиљном претњом за будућност наше земље“.
Био је потпуно у праву, наравно. А пре неколико дана се десило ово:
Министри унутрашњих послова ЕУ су данас приморали чланице ЕУ да прихвате најмање 120.000 миграната, без обзира да ли се с тим слаже њихово становништво, или њихове владе. Метод који су користили да би наметнули ову политику се зове „гласање квалификованом већином“ – како је неколико дана раније предвидео лидер Странке за независност Уједињеног Краљевства Најџел Фериџ у својој колумни.
Наводећи као пример када су друштвене науке „у ретким случајвима у складу са здравим разумом“, он пише да је унутрашња кохезија заједнице „од суштинског значаја за несметан и продуктиван рад, и неопходну стабилност сваког друштва.“ То се посебно односи на економски концепт „људског и друштвеног капитала“, без којих је „здрава функционална држава немогућа“.
„Збуњена идеологијом мултикултурализма,“ упозорава Клаус „данашња дебата о имиграцији игнорише ове елементарне чињенице.“ Уместо тога, заговорници миграције у појединим европским државама верују да могу да се „напуне“ радном снагом без проблема. Стога они траже да се мигранти приме са поздравом обећањем „новог, бољег живота“.
Клаус објашњава у шта да верује да стоји као стварни мотив иза политике миграције позивајући се мисли бившег шефа његовог председничког кабинета, Јиржи Вајгла.
Он понавља Вајглову теорију да је стварни циљ политике отворених врата уништење осећаја заједништва у друштву, како би се онда изградила „нова Европа“ на рушевинама старе „без оних који су задовољни постојећом Европом“.
Као мигранти нису везани за неке од постојећих европских држава, могу лакше да буду поново образовани, изманипулисани и индоктринирани, и да се идентификују са „новом мултикултуралистичком Европом“.
Али много је лакше уништити ствари него их створити. Уметничко дело захтева доста вештине и труда, али и само неколико удараца чекићем да би се уништило.
Можда је идеја да ће бити лако обликовати нову Европу када се стара потпуно разбије. Али, да ли ико од архитеката те Нове Европе може да помисли да то што раде нема смисла? Изгледа да не, и да је једино што виде Свети Грал „никад ближе заједнице“, што значи сталну централизацију власти. Ново европско царство води нерепрезентативна и самоизабрана аристократија, која у свакој прилици за себе граби све више и више моћи, али изгледа неспособна да икада донесе било какве одлуке.
Која је сврха овог удруживања? Изгледа да нема сврхе изван саме себе. Све јача Унија је сама себи сврха. Европа мора да постане јединствена држава, а све друге околности – укључујући и добробит њених грађана – треба да буду споредни. Права амбиција градитеља новог царства, које као узор има Римско царство или Трећи Рајх, је европска супердржава од Даблина до Дњепра, која се неминовно судара са Руском Федерацијом. Нешто заиста, заиста велико, јер је само величина битна. Посебно у историјским књигама.
Али чак су се и римски цареви бринули да умире народ Рима, јер су знали да би брзо били срушени ако би се народ одлучно окренуо против њих. Изгледа да ипак, наши нови цареви уживају у рушењу друштава на којима почива њихова политичка моћ. Они секу гране на којима седе, а када падну, пашће све са њима.
(Аутор: Франк Давис/Руссиа инсидер – приредио М. Ђорђевић)
