„Чувари копља Светог Ђорђа” је братство српских витезова.  Прво помињање овог братства је у књизи коју помиње поп Дукљанин.  Та књига коју Дукљанин помиње може бити само свештеничко житије или неки сличан хагиографски спис. 

Стефана Немању (1168 – 1196) је, према том житију, из ропства спасао Св.  Ђорђе, па Стефан Немања у ту част организује братство. Братсво је деловало јавно све до доласка Османлија када је велики број витезова страдао на Косову.  Можда би братство отишло у заборав да не постоји запис како су „Чувари копља Светог Ђорђа” помагали Константину XI у одбрани Цариграда априла 1453. год. (6962. год. ). 

Тачније седам витезова овог братства са знаком Св. Ђорђа (црвени крст на белој подлози) на грудима је дуго одолевало османлијским нападима.  Иначе град је бранило 4800 Грка и 200 странаца од којих су седморицу чинили „Чувари копља Светога Ђорђа”, нападало их је око 200 000 Турака.

„Чувари копља Светог Ђорђа” су били познати по својим чудима, а та чуда су приписивана реликвијама које су они поседовали.  Међу „Чуварима” кружи прича о тројици витезова који су у црквици на Црној стијени чували Христову Плаштаницу. 

Крсташке хорде које су надирале са запада те 1187 године, пљачкале су и уништавале све пред собом.  У страхотама које су чинили крсташи, нарочито су се истицали „Темплари” којима је једини циљ био доћи до реликвија.  Наоружани до зуба у металним панцирима и са три црне главе на грудима , појавили су се у сумрак пред црквицом на Црној стијени, јашући само црне коње.  Стотињак Темплара имало је само један циљ –  uзети Плаштаницу из Цркве.

Тог сумрака три српска витеза, три „Чувара копља Светог Ђорђа” стала су пред страшну војску зла желећи да сачувају Плаштаницу.  Метални звук се чуо до дубоко у ноћ.  Учинило се да је зло надвладало.  Кад је пао и задњи витез, на Црној стијени указао се бели анђео Гаврило показујући прстом на Плаштаницу која је полако нестајала у стени. 

На том месту је касније 1227.  године краљ Владислав, унук Стефана Немање, саградио Манастир Милешево.

„Чуваре копља Св. Ђорђа” поред чуда пратиле су и многе невероватне приче. Првобитни начин организовања и рада овог братства био усмерен у подизање и очување српске православне вере и духовности. Младој држави, братство српских витезова давало је национални идентитет. Витезови су били први чувари српске духовне баштине.

Али нешто што је било јако интересантно, да је братство у своје најприоритетније задатке одмах на почетку уврстило и то да су „Чувари копља Св. Ђорђа” чували и штитили лозу Немањића.

Након пада Цариграда 1453. године братство витезова „Чувари копља Св. Ђорђа” променило је начин рада братства и прилагодило га тајном раду. Извршене су мале измене у хијерархији братства. Као и до тад на челу братства је био „Свети Ђорђе”. Следећи прстен братства били су дванаест „Стефан витезова”, затим прстен са двадесет четири „Копљоноше”, а онда прстен од четрдесет осам „Штитоноша”. Наредни прстен су чинила „Браћа”. Стефан витез није био само један човек, већ седам витезова који су носили исти знак, први међу једнакима носио је титулу РАС. Тако су били организовани и остали прстенови.

Братство је држало до високих моралних и етичких начела, тако да би се филозофија братства могла пресликати у једној српској изреци:

„…боље ти је сине изгубити главу,
него своју сагрешити душу…”

Братство витезова „Чувари копља Св. Ђорђа” никада није престало са постојањем како тврде његови хроничари, међутим за то нема конкретних доказа.

Ознаке: витешко браство, Немањићи, српска историја, српски витезови, Чуваре копља Св. Ђорђа