Прочитај ми чланакПриликом једног службеног пута у Италији 1969. године, генерални директор Јован Томовић са рафова тамошњег супермаркета доноси до тада непознати слаткиш ''еурокрем'', произвођача ''Гандоле''. Узорке је дегустирао заједно са сарадницима и предложио им да то постане кључни производ ''Такова'' са којим ће освојити тржиште Југославије. Иако тада тек 37-годишњак, доноси храбру одлуку о задуживању од, за то време баснословних 10 милиона долара.
Посластица уз чији укус су одрастале генерације Југословена почела је да се производи у горњомилановачкој фабрици “Таково“ пре 46 година, а у овај град “еурокрем“ је из Италије донео тадашњи директор Јован Томовић (85).
Пољопривредни комбинат “Таково“ био је гигант још почетком шездесетих година прошлог века, ако је мерило за то број запослених, којих је у то време било преко 1.200. Плате су, међутим, биле ниске. Прерађено воће и поврће имало је прођу на тржишту, али није доносило профит. Приликом једног службеног пута у Италији 1969. године, генерални директор Јован Томовић са рафова тамошњег супермаркета доноси до тада непознати слаткиш “еурокрем“, произвођача “Гандоле“. Узорке је дегустирао заједно са сарадницима и предложио им да то постане кључни производ “Такова“ са којим ће освојити тржиште Југославије. Иако тада тек 37-годишњак, доноси храбру одлуку о задуживању од, за то време баснословних 10 милиона долара.
„Претпостављам да је то као када бисте сада уложили у инвестицију од 25 до 30 милиона долара. Ступио сам у контакт са власником Алдом Гандолом, који је пристао да нам прода лиценцу за производњу, рецептуру, име производа, као и за технологију. Све то подразумевало је њихову потпуну маркетиншку помоћ. Замислили смо да покријемо тржиште читаве Југославије, али и источноевропско и тржиште блиског истока „, присећа се Томовић, пише Мораваинфо.рс.
Фабрика за производњу “еурокрема“ опремљена је и пуштена у рад 1970. године. Врло брзо се испоставило да је то био изванредан пословни потез.
„Те године смо почели са 1.000 тона годишње производње, а након само две године она се утростручила. Пошто нисмо могли да подмиримо огромну тражњу, а 90 одсто производа смо пласирали на домаћем тржишту, донео сам одлуку да правимо велику фабрику која ће производити 12.000 тона на годишњем нивоу. Производне траке у новој фабрици пуштене су 1976, а већ годину дана касније радила је максималним капацитетом. Почетком осамдесетих радили смо у четири смене недељом и празницима и тада смо достигли максималних 13.000 тона“, каже бивши директор.
Захваљујући чињеници да је “еурокрем“ постао најтраженији кондиторски производ у држави, комбинат је у потпуности могао да обнови капацитете за прераду воћа, сокова, бомбона, алкохолних пића.
Постао је генератор развоја, не само предузећа где се производио, него и читавог Горњег Милановца, чија је петина од тадашњих 17.000 становника била запослена у овом гиганту.
“Таково“ је поделило и изградило више од 300 станова, 1.000 запослених је направило породичне куће, што значи да је на тај начин око 4.000 Горњомилановчана решило стамбено питање. О томе како се живело у том златном периоду предузећа, можда најбоље говори податак да је синдикат изнајмљивао авион за екскурзије радника у Шпанију и Италију. Једноставно, могло се. А све захваљујући „еурокрему“, с поносом наводи Јован Томовић, који се на месту генералног директора налазио 26 година, до 1985.
У руке овог успешног привредника са господским манирима, који је након 45 година радног стажа пре 19 година отишао у пензију, пре пар година стигла су два писма послата из Италијанског града Бреше. Једно му је упутила компанија “Гандола“, а друго власник компаније Ђорђо Гандола. “Као успомену на време које је прошло и оно које ће доћи, шаљемо вам један сат који може да измери још пуно лепих и квалитетних тренутака“, писало је у писму уз које је ишао и сат на чијој је полеђени на италијанском стајало: “За 40 година пријатељства и рада, 1969.-2009.“
„Овај знак пажње је велико признање и сатисфакција за мене, јер су и чланови ове породице препознали да смо заједно урадили велике ствари. Поносан сам што је оснивач компаније, покојни Алдо Гандола, на чијем сам погребу био пре седам година, био мој пријатељ. Његови савети били су ми од огромне користи док сам руководио једним таквим системом као што је “Таково“ и они се не могу пронаћи ни у једној књизи, нити економском уџбенику“, наглашава Томовић.
Након одласка из “Такова“ 1985. године, Јован Томовић је кратко време био председник општине Горњи Милановац, а потом 1986. одлази у Београд, где је као генерални директор из пепела подигао спољнотрговинско предузеће “Центрокооп“. Међутим, због личног пријатељства са Иваном Стамболићем, након четири године бива смењен са те функције. У “Таково“ је, каже, последњи пут ушао пре четвт века.
Мало је познато да је “Таково“ имало и лиценцу за производњу “јафа кекса“, али је оцењено да фабрика не може да издржи тај обим производње, па је уговор уступљен фабрици у Црвенки.
