Прочитај ми чланакСрбија нема луксуз да не учествује у формирању свести младих, који су основни окидач сваког енергичнијег политичког покрета.
У недавно објављеној балканској стратегији Атлантског савета, веома утицајног вашингтонског тинк-тенкa, конкретизована су четири кључна предлога даљег америчког ангажмана на овим просторима. Док су прва три – која се односе на трајно стационирање америчких војних снага на Балкану, условно побољшање односа са Србијом и обнављање улоге Вашингтона као праведног посредника у преговорима – привукла велику медијску пажњу, четврта тачка, у којој се говори о неопходности појачаног ангажмана у раду са младима (и пословном класом), добила је много мање аналитичке посвећености.
У езоповској комуникацији америчке дипломатије фокусирање на омладину дешифрује се као стављање акцента на активирање НВО сектора и уличне методе отпора. To значи да стратези Атлантског савета предлажу да, паралелно са спољним, дозирано расте и унутрашњи притисак на српске владајуће структуре пред најављенe захтеве од њих да повуку „тешке потезе“. Након априлских председничких избора били смо сведоци живог примера како се под плаштом омладинског (студентског) бунта земља полако уводи у стање опште парализе система државног функционисања. Саобраћај у Београду је готово свакодневно био у стању колапса, неки раднички синдикати подржали су студенте и покренули штрајкове, одлагане су седнице Скупштине, а општа атмосфера вештачког стварања кризе легитимитета власти навела је одређене опозиционе лидере, попут Саше Јанковића, чак и то да захтевају премијерску фотељу.
Поставља се питање на који начин спољни центри моћи у толикој мери успевају да утичу на ставове студената и омладине у Србији? Пре свега, посвећују им много пажње, далеко више у односу на власт, која преко традиционалних медија у широком захвату циља све категорије становништва. На Западу је у политичком маркетингу одавно препозната вредност стратегије креирања микротржишних ниша. То значи да се не можете преко истих гласила обраћати пензионерима и студентима, односно да се за обликовање ставова те две друштвене групе морају разрадити потпуно другачији механизми. Донедавно се комплетна палета могућности пропагандног наступа сводила на радио, новине и телевизију, али, са технолошким напретком и инфлацијом информација на свим нивоима, долази до потребе за диференцијацијом форми обраћања раличитим друштвеним сегментима.
УТИЦАЈ КУЛТУРНИХ МОДЕЛА
Такође, у наступу према младима мора се повести рачуна и о креирању друштвених трендова и културних матрица, које пресудно утичу на њихове политичке ставове. Типичан пример тога је недавни твит (на слици испод) аакадемика и доскорашњег функционера Јанковићевог ПСГ Душана Теодоровића, који верно осликава политичко-идеолошки кредо једног дела грађана који између себе и својих неистомишљеника пре свега виде имагинарну културну баријеру, која унапред врши пресудан утицај на обликовање њихових ставова о одређеним политичким дешавањима (као што су нпр. протести). Важно је схватити да политичке поделе произлазе из културних, а не обрнуто, и да се културно везивање одређеног дела друштва за неку идеју гради спорије, али на трајнијим основама и чвршћем темељу.
Укратко, чак и са аспекта државне безбедности у ужем смислу, неопходно је да медијске и културне стратегије буду усмерене на афирмацију аутентично националне културне матрице, која би била привлачна млађим нараштајима, ма колико се радило о дугачком и неизвесном процесу. Иако су млади због вишка револуционарног набоја и страсти за променама – праћених генерално плитким интересовањем за политику – сами по себи идеалан материјал за политичку манипулацију и злоупотребу, то не значи да се не може систематски радити на адекватном каналисању њихове енергије.
Постоје конкретни докази да моћне медијске куће већ дуже време озбиљно раде на обликовању политичких ставова младих у Србији. Њима се сервирају брзи, питки садржаји, написани жаргонским језиком, који остављају утисак да иза њих стоји спонтано организована група студената, а не добро финансирана медијска корпорација. Традиционални медији просто више не допиру до млађих генерација, које су се виртуелним зидом у потпуности изоловале од садржаја који их не занимају, па је продор у њихов персонални простор један од највећих медијских изазова данашњице који може имати велики утицај на комплетну политичку структуру народа или државе.
Наравно, комбиновање забавних и информативних садржаја (infotainment) није сасвим нов тренд. Представници Франкфуртске школе су о томе детаљно писали још на самом почетку друге половине 20. века. Међутим, тек са развојем интернета та идеја бива поново актуелизована, да би последњих година у потпуности доспела у први план и постала незаобилазан фактор медијских стратегија многих држава. У Србији су добар пример портали VICE, NOIZZ, Тарзанија, Njuz.net и слични, који су политички усмерени на подстицање бунтовничких импулса младих и неселективну критику не само власти већ и државе, док у ширем културном смислу служе за промоцију неолибералне идеологије и глобалистичких светоназора. Ипак, и поред настојања да оставе утисак спонтано организованих пројеката са забавним садржајима, њихове политичке агенде и тесна повезаност са мејнстрим медијима указују да ствари не стоје баш тако.
АЛТЕРНАТИВНИМ НАЧИНИМА ДО МЛАДИХ
VICE се у форми телевизијске емисије приказује на каналима Прва и О2 (некадашњи Б92); NOIZZ заузима истакнуто место на сајту најпосећенијег информативног портала у Србији (Blic.rs), који је иначе у власништву америчког фонда KKR, на чијем челу је бивши шеф CIA Дејвид Петреус. Прошле године су се појавили и докази да је Сорошева фондација најмање једном издвојила финансијска средства за сатирични сајт Njuz.net. Имајући све ово у виду, застрашујуће звучи недавна изјава Дмитрија Шишкина, уредника дигиталног развоја BBC у Лондону, који најављује да би Британци „још много требало да науче о српском тржишту“ и да ће за њих највећи изазов представљати „пут до срца младих, окренутих друштвеним мрежама и увек жељних нечег новог и другачијег“.
Укратко, поменути медијски трендови, предложена стратегија Атлантског савета и повратак BBC у Србију најављују почетак борбе за умове и срца младих, у којој велику почетну предност имају странци и њима наклоњене политичке организације. Међутим, да и власт полако постаје свесна значаја те борбе, говори чињеница да су првосвештеници поменутих априлских протеста, који имају пресудан утицај на формирање политичких ставова и културних образаца великог дела млађих нараштаја (пре свега Зоран Кесић и идејни сценаристи његове емисије са сајта Njuz.net), недавно добили конкуренцију у виду сатиричне пародије Кесићевих 24 минута. Реч је о емисији Контравизија водитеља Лава Григорија Пајкића, која је у недељу емитована на телевизији Пинк. Главни утисак који се намеће након прве епизоде јесте да се ради о паметној идеји (из перспективе интереса актуелне власти), али веома лошој реализацији покушаја да се пародира Кесићева емисија и на хумористичне критике опозиционих активиста одговори истом мером.
Било како било, медијски лов на душе младих у Србији је почео, а улог би могао бити већи него што на први поглед изгледа. Уколико жели да адекватно одговори на субверзивне насртаје страног фактора на политичку свест дела својих грађана, Србија ће морати много озбиљније да се позабави проучавањем алтернативних начина за пласирање информативних садржаја. Млади људи данас готово да више не гледају телевизију, да и не говоримо о читању новина. Већину политичких информација купе успутно, сурфујући друштвеним мрежама или конзумирајући садржаје наизглед забавно-хумористичног карактера.
У данашњем свету, који све више постаје виртуелан и глобализован, ниједна држава не може себи да дозволи неучествовање у формирању политичке свести свог народа, посебно младих и студената, који су основни друштвени окидач сваког енергичнијег политичког покрета.
