Сретење је један од најлепших празника, симбол борбе за слободу и симбол демократије. То је ретко јер смо спојили две слободарске традиције – и борачку и уставотворну, каже др Предраг Марковић, историчар.

Због чега се Сретење, иако је већ дуго државни празник, није примило у народу попут 29. новембра?

– Прво, 29. новембар је дуже трајао, а та држава је правила веће манифестације. СФРЈ је умела да организује те церемоније. Ми смо држава која тек открива своје корене. Нама фале многи државни ритуали које су комунисти деценијама развијали. Имате читаву генерацију средовечних људи који се збуне кад их питате да ли живе у Србији или Југославији. Грађење идентитета је велики посао. Имамо питање на које је тешко одговорити – шта је добро у томе бити Србин? Титови Југословени су могли да одговоре на то на шта су поносни, а ми сада тешко то можемо.

Ипак, чини се да све више верујемо у митове?

– Сви народи имају митове. Ево, Храбро срце је шкотски мит који показује да један развијен народ има потребу за тим. Шкотска митологија је измишљена, килт је направљен у 19. веку. Наши аутошовинисти праве велику грешку кад нешто прогласе глупошћу које нема нигде, а сви народи имају своју митологију. Развијенији народи имају нешто друго сем митологије. Македонци су, с друге стране, пример народа који има само митове.

Да ли су последња дешавања у Украјини показатељ да се ближе нови хладни или трећи светски рат?

– Видећемо да ли украјински рат може да се веже за ратове у Југославији деведесетих и да ли је то део ширег процеса. Он је велико искушење за Европу јер се решава дилема да ли је западна Европа са Русијом или против ње, да ли ће наставити да слепо следи америчку политику. Украјинска криза је чист ћар за САД, а дестабилизује Русију и у мањој мери ЕУ.

Ко је крив за кризу?

– Русији не одговара ова ситуација. Да ли је добро за Украјину да буде непријатељ Русије? Антируски пројекти у Украјини виђени су само у два светска рата. Русија вековима има страх од опкољавања. Да ли је добро за светски мир то што САД ставља нуклеарне ракете у Пољску и балтичке државе? Сам тај чин је довољно велики ударац за руско осећање сигурности, а камоли Украјина. Кад видимо ко је покренуо читав низ провокација, одговорност је на страни Америке.

Може ли се повући паралела са ситуацијом на Косову и Метохији?

– Да ли Украјинци који говоре руски имају мања права од Албанаца на Косову? Кажу да Албанци имају право да живе са Албанцима. Да ли онда и Руси имају право да живе с Русима?

Може ли појава Сиризе да уруши ЕУ?

– ЕУ је толико значајан пројекат да не може да пропадне. Може да ослаби, али ЕУ је заувек отклонила опасност од рата у западној Европи. Никада више неће ратовати Француска и Немачка, Пољска и Немачка. Проблем је што је она променила природу од економског савеза до питања хоће ли постати држава. Она је економски џин, а дипломатски патуљак. По много чему личи на СФРЈ. То је хетерогена творевина с племенитом идејом, али за разлику од Југославије, у ЕУ постоје велике силе које неће радити на урушавању ЕУ, а радиле су на пропасти Југославије. Немачка је два пута рушила Југославију. Видећемо шта ће Сириза урадити. Засад су то племените жеље које пријају ушима народних маса. Реална политика не може се тако водити, не знамо има ли Грчка капацитет да опстане без помоћи ЕУ.

Шта мислите о појави Исламске државе и екстремиста којих има много и на Балкану? Колико је ту значајан и све већи утицај Турске?

– То се искомпликовало јер су главни проблем Исламске државе Курди, па се Турска нашла у непријатној ситуацији. Њихов највећи противник је сада највећи миљеник Запада. Вероватно ће и Иран од највећег непријатеља постати амерички пријатељ. Потпуно ће се променити карта савезника. То се десило с Титом 1948. Питање је да ли ће Турска бити срећна због тога. Исламска држава има за циљ калифат, светску исламску заједницу. Тешко је преговарати с људима који имају максималне циљеве, а не воде реалну политику. Што би рекао Иван Мажуранић: „Бој се оног ко је свик‘о без голема мрети јада“. Дакле, њима није тешко да погину и тешко их је купити, за разлику од украјинских, српских или црногорских политичара.

Не тако давно сте се политички ангажовали приступањем покрету „Доста је било“.

– Да. Мени се Саша Радуловић свиђа зато што личи на Таличног Тома. А Талични Том је био јунак мог детињства. Он је усамљени борац за правду и то ми се код њега највише свиђа. Он је човек који је сам направио каријеру, није му била потребна партија за то. Верујем у људе који су се остварили у животу пре него што су ушли у политику. Не верујем људима којима је политички положај прво радно место.

Једна од тачака где је промењена политика је однос према Косову. Када ће косовско питање бити ван дневног реда нашег приступања ЕУ?

– После проблема са Грчком, приступање ЕУ је додатно одложено. Ако Ципрас направи неки скандал, неће им пасти на памет да приме у Унију веће Грке од Грка. Још са нејасним регионалним проблемима. То приступање ЕУ је сада толико далек циљ да уопште нисам сигуран да је то битно. Сигурно нећемо приступити до 2021. Због тога косовско питање може да буде добар алиби бриселској администрацији да каже: Не можемо сад да вас примимо. Мислим да заправо треба да уведемо европске стандарде зато што су добри, али не и жртвовати све друго зарад Уније јер је то циљ који је веома далек.

Премијер се често хвали како је нешто урађено први пут у новијој српској историји. Да ли данас заиста имамо нешто што се дешава први пут у новијој српској историји или не?

– Не знам. Има једна ствар која је симпатична код нове владе – стално имају нове оптимистичне приче. Били су ту компјутери у Инђији, па арапски канали у Бачкој, па Београд на води, па кинеска пруга. Стално нас радују са тим лепим причама, али се прича стално мења, па смо сви мало збуњени. Кад се нека прича заборави, крену са новом причом. Вероватно да усреће народ, што је лепо.

Не верујете у та обећања?

– Није, верујем. Желим да верујем. И сигуран сам да су наши руководиоци врло искрени када кажу да ће већ 2017. да буде направљен део Београда на води. Ја то једва чекам. И чим неки министар купи стан у Београду на води, ја ћу све продати, па ћу га купити и ја. Спреман сам да верујем у тај пројекат бар колико и наши министри.

Да ли је могуће наше данашње политичаре попут Николића, Вучића или Дачића, на пример, поредити са неким историјским личностима?

– Мене брине што наш положај у Европи највише личи на положај Недићеве Србије. Недић је кукао и молио да га приме у немачку Европу, али Немци нису хтели. Нису хтели ништа да имају са њим. То су тад звали исто европска породица и нови европски поредак. Једноставно, у њему није било места за Србију. Ниједан уступак није направљен Србији у доба Недића. Тада су бољи пријатељи Немаца били Мађари, Хрвати, Румуни и Бугари. И сада је место у немачком срцу, које је одлучујуће, заузето. У смислу емотивног статуса у централи у Берлину најслабији је могући од времена Недићеве Србије. Од тада нисмо имали гори положај у заједници европских народа.

Да ли се зато окрећемо Арапима?

– Проблем са Арапима је питање како то да нису помогли Палестинцима или БиХ? Нису веома поуздани савезници. Ево, Палестина је пример. Како то да ти арапски зилиони нису Палестину направили бољим местом?

А ко су нам најискренији пријатељи?

– Зависи шта гледате. Односи између држава су посао. Међутим, на емотивном нивоу занимљиво је да наши балкански суседи као што су Бугари и Грци веома воле Србе. Не постоји већа фасцинација српском културом него што је у Бугарској. Руси много мање знају за Србе него што ми мислимо. Немци не праве разлику између бивших Југословена. Та прича о пријатељству Немаца и Хрвата је мит. Мали народи имају очајничку потребу да буду нечији пријатељи, али велики народи их не примећују. Да би неко хтео да се држи са нама, требало би да има користи од тога. То не може преко ноћи. Премијер стално говори да жели да промени менталитет, видећемо да ли је то могуће. Ја бих волео да успе у томе.

Више пута сте помињали 27. март. Да ли је то највећа грешка у новијој српској историји или не?

– Непрестано се води дискусија о томе. То што смо ми имали повољан уговор са Немачком не значи да би га Хитлер испоштовао. Наравно, 27. март није био рационална одлука. Ми смо увредили Немце у време када Немачка побеђује на свим фронтовима. Ниједан други народ није тако пљунуо на Хитлера те 1941. Нико није био за споразум – ни црква, ни војска, ни политичке странке, ни народ. Да ли је та побуна против фашизма одлика нашег националног карактера? Просто, 27. март је у духу наше историје, у којој ирационалне одлуке нису ретке. Тада је Британија једина земља која се бори против Хитлера и ми стајемо уз њу. И та чудна парола „Боље гроб него роб“ одражава наш необичан менталитет.

То нам је склоност и у каснијој историји?

– И у каснијој и у ранијој. Ми смо тај миш који изазива слона. И то често. То можда није увек мудро, али је увек сликовито.

Често се помиње да ми Срби не можемо да се сложимо, али, ето, тад смо значи били сложни?

– И у Првом светском рату смо били сложни. Ни у једном тренутку нема дилеме око основних циљева – ослобођења и уједињења. И ти моменти када се сложимо су величанствене епизоде. Додуше, много динамичне и тешке.

(Курир)

Ознаке: запад, интервју, Космет, Предраг Марковић, Русија, Србија