Прочитај ми чланакМосква након Сирије може тврдити да поштује своје обавезе, испуњава своја обећања и брани своје пријатеље.
Владимир Путин је у Сирији имао лични „мисија испуњена“ моменат. У изненадној посети ваздушној бази Хмејм у Латакији, руски председник је прогласио да је двогодишња војна „асистенција“ омогућила сиријском режиму Башара ал Асада да се стабилизује и поврати контролу над добрим делом земље. Велики – премда неодређени – број руских експедиционих снага сада може да се врати кући, будући да су успешно окончали свој подухват.
Прилично је важна локација на којој је Путин изабрао да одржи свој говор. Хмејм је сада руски објекат који, заједно са унапређеном поморском базом у Тартусу, симболизује обнову руског стратешког утицаја на Блиском истоку. Ускоро би се том списку могле придружити базе у Египту и Либији, зависно од успеха који ће руске дипломате имати у добијању приступних права од тих земаља.
Стил и тон Путиновог обраћања такође су дизајнирани да пошаљу поруку ширем Блиском истоку. Попут америчких председника, Путин је изабрао да говор одржи у позадини војног објекта, што је неодољиво подсећало на сличне говоре председника Џорџа В. Буша и Барака Обаме. Али подтекст Путинове поруке био је то да су се САД пренапрезале (као у Ираку 2003.) или оклевале да реагују (као у Сирији 2013.), док је Русија извела ограничену, дефинисану мисију – изгледа успешну, упркос предвиђањима о понављању злогласног авганистанског искуства. Стиче се утисак да је разумна, фокусирана употреба моћи не само спасила Асада, већ и повратила његову контролу над већим делом Сирије. Москва може – уз одређену ограду – тврдити како Русија поштује своје обавезе, испуњава своја обећања и брани своје пријатеље..
ДИПЛОМАТСКО БАЛАНСИРАЊЕ
Наравно, право питање је да ли ће Путинове речи пратити нека врста значајнијег руског повлачења. Путину је потребно да оконча интервенцију у Сирији и прогласи победу у „кратком и победоносном рату“ – што је царски министар унутрашњих послова Вјачеслав фон Плехве пре сто година назвао јединим ефикасним начином за излажење на крај са потенцијалним унутрашњим немирима. „Упех мисије“ помаже да се постави позорница за четврту Путинову председничку кампању тиме што је демонстрирана снага у свету, али и спремност да се на домаћем терену решавају проблеми. У практичнијем смислу помаже и да се војска врати назад ка евроазијском језгру, како би била спремна за употребу у Украјини или у случају неких непредвиђених дешавања.
Требало би да је могуће у одређеној мери повући „регуларне“ војне снаге, посебно ако се узме у обзир руско ослањање на приватне војне компаније како би се обезбедио политички прихватљивији облик живе силе за наставак операција у Сирији. Дакле, неке снаге би могле бити повучене, док би друге могле доћи на њихово место. Осим тога, Русија је себи одредила задатак да спаси Асада, али није толико заинтересована за улагање у његов успех. Да парафразирам Џона Адамса, Путин намерава да држи своју руку испод Асадове браде како би га спасио од дављења, али не нужно и да му извуче главу из воде. Руска дипломатија се упустила у компликовану игру балансирања на Блиском истоку, чувајући везе са Сиријом и Ираном, али и култивишући оне са Израелом и Саудијском Арабијом и обезбеђујући кључно новокомпоновано стратешко партнерство са Турском.
Спасавање Асада је било важно како би се показало да Русија стоји иза својих црвених линија, али Москва није посвећена испуњавању максималистичких циљева Асада и Ирана. Прејак Асад би могао бити мање спреман да прави уступке које ће, поред осталих, захтевати Саудијци и Турци. Путинове речи су знак да Москва не планира Асаду да пружа безграничну подршку.
Дефинисање победе је кључни део политичког наратива било које земље. Проблем Сједињених Америчких Држава је то што иконичне слике извлачења Садама Хусеина из паукове рупе у близини Тикрита или драматична елиминација Осаме бин Ладена у Пакистану нису у домаћој или светској јавности доживљене као главни утисци ратова у Ираку и Авганистану. Путинова децембарска објава има за циљ „поправљање“ слике руског успеха – и дистанцирање од њега уколико Сирија почне да се распада у месецима који следе.
Николас К. Гвоздев је шеф катедре Капетан Џером Е. Леви за економску географију и националну безбедност на Колеџу ратне морнарице САД и дописник листа „The National Interest“
