Прочитај ми чланакУ наставку објављујемо преведену анализу Степског Сокола (the Saker), уз његову сагасност, оригинал које се на енглеском језику може наћи на његовој интернет страници http://thesaker.is/how-russia-should-deal-with-the-pilban-syndrome-pbs/Читање ове изврсне анализе поставља питање најоптималније српске стратегије у односу на Хрватску.
Један читалац, Санрајз стејт, недавно је у рубрици с коментарима поставио следеће питање: „Шта би, по вашем мишљењу, била најоптималнија руска стратегија за Пољску?“ Кад сам то прочитао, помислио сам: „е, то је заиста право питање!“ Данас ћу покушати да на то питање дам одговор, корак по корак.
Прво, дијагноза.Пољски синдром постоји. Можемо му приписати свакојаке узроке, при чему ће неки Пољаке описати као херојске жртве, а други као похлепне хијене, али не морамо да копамо по историји да бисмо сачинили списак симптома које, посматране на окупу, можемо да назовемо „Пољским синдромом“:
1. Фобија (мржња и страх) у односу на Русију и све што је руско.
2. Снажна жеља да се буде „део Запада“ (насупрот имагинарној „деспотској Азији“), премда у стварности имају мало или нимало заједничког с поменутим „Западом“.
3. Дубока огорченост због дугачког низа војних пораза, и из ње проистекла нада да би могло доћи до величанственог реванша.
4. Дубоко укорењен комплекс инфериорности према Истоку и Западу, поетично изражен у украјинској пароли: „Подавимо Пољаке у руској и јеврејској крви!“.
5. Сан о коначном потчињавању православне цркве папској управи (односно, према најновијој формулацији, о „посвећењу Русије непорочном срцу Маријином“)
.6. Дубока несигурност у сопствене моћи, из које произлази бесконачна политика тражења спољашњих савезника, укључујући и Хитлера, да споменем само „најкрупнију зверку“.
7. Спремност да се каже и учини било шта што би спољашње савезнике подстакло да прошире поље заштите, да припрете Русији или, још боље, да узму учешће у дуго ишчекиваном „маршу на Москву“.
Додајмо још и да питање да ли је то резултат вековног руског тлачења, империјализма, насиља и прогона, или је последица папске идеологије, за наше разматрање нема никаквог значаја.
Такође, ако размотримо различите симптоме нашег „Пољског синдрома“, приметићемо да он није својствен само Пољацима и Пољској; Украјинци, посебно они из западне Украјине, испољавају исте одлике као и њихови суседи Пољаци (као и Балти, уосталом, но они су сувише малобројни, слаби и неважни да бисмо се овде бавили и њима). Синдром који посматрамо, према томе, заправо и није „Пољски“, већ источноевропски, с тим што би било нетачно назвати га „Источноевропским“. Зато ћу га, за ову прилику, поједностављено назвати „Пилбан синдром“ (ПБС), у част двојице „великих хероја“ пољских и западноукрајинских националиста: Јозефа Пилсудског и Степана Бандере.
Друго, прогнозаДраги пријатељи, Пилбан синдром сигурно неће нестати. Пре свега, реч је о синдрому с дубоким историјским коренима. Уз то, године комунистичке владавине окончане изненадним сломом совјетске империје дале су овом синдрому снажан подстицај. Надаље, англоционистичка империја, посебно у актуелном стању наглог опадања моћи, употребиће многе ресурсе да би одржала ПБС. Коначно, срамотни неуспех англоционистичке политике у Украјини и потоњи грађански рат вероватно ће довести до слома Украјине, на овај или онај начин, што ће такође дати огроман допринос виталности ПБС-а. Додаћу још и то да премда Пољска у овом моменту ужива у дуго жељеном „тренутку славе“ (пошто је од користи Империји у ривалству с Русијом), тај сан такође ће се пре или касније (вероватније пре) распасти у прах и пепео, и тај неизбежни слом резултираће и наглим јачањем ПБС-а. Најважније је следеће: ПБС ће опстати, и Руси би се понели крајње наивно кад би очекивали да ће једноставно нестати.
Треће, упозорењеНе постоји ништа, апсолутно ништа што би Руси могли да учине да би умањили озбиљност ПБС-а. Пресудно је важно схватити да је ПБС дубоко идеолошки феномен по својој природи и узроцима. Веровање да би било какав вид делања (осим, наравно, колективног националног самоубиства), могао ублажити патњу која проистиче из ПБС-а, обична је илузија. Украјински случај нарочито показује да чак и ако им Руси дају зајмове, кредите, повољне успове трговине, гаранције безбедности и томе слично, украјински националисти ће у томе видети сложени план да се Украјинци ухвате у клопку или на неки други начин обману.
Ако би Кремљ сутра донео одлуку да у Украјину или Пољску пошаље камионе с товарима злата, ови би то прихватили, наравно, али чим би последњи камион прешао границу, пољски и украјински националисти наставили би да понављају своје мантре о томе како „Пољска/Украјина још није пропала“ (и једни и други имају те параноичне речи у својим суштински сличним националним химнама) и да воде своју уобичајену политику.
Четврто, велико питањеВелико питање гласи: како се понашати с таквим, мржњом испуњеним идиотима, онда када су ваши суседи? С руске тачке гледишта, ти суседи непрестано мењају своју позицију на скали која иде од „ситне непријатности“ до „егзистенцијалне претње“, што значи да није реч о нечем тривијалном. Ако је историја ичему научила Русе, онда је то да кад год је Русија слаба, Пољаци нападну. Сваки пут. Украјински случај значајно се разликује, пошто никад у историји није постојала било каква „Украјинска држава“. Међутим, пошто украјински националисти испољавају исте ПБС симптоме као и њихова пољска браћа, можемо да претпоставимо да ће и они сачекати да Русија ослаби (свеједно из ког разлога) да би напали; заправо, актуелни „званични“ извештаји предводника нацистичке хунте у Кијеву мање-више обећавају управо то.
Русија је испробала све врсте стратегија с Пољском, у распону од отвореног комадања, преко уступања посебних права, до наивне наде да би заједнички став против нацистичке Немачке могао довести до извесног нивоа ако не братства, онда бар уљудних суседских односа. И ниједна стратегија није била успешна. Јасно је да је потребан нов приступ.
Пето, очигледно решењеЗакључили смо, дакле, да је ПБС неизлечив, да је трајне природе, да Руси не могу значајније на њега да утичу и да су све досадашње стратегије доживеле неуспех. Ако је тако, шта преостаје? Преостаје једно очигледно решење:Не чинити ништа. Немати стратегију. Дићи руке. Игнорисати их. Занемарити их.
Први принцип медицине јесте „пре свега не починити штету“. Ја овде заступам тврдњу да би било каква руска стратегија према земљама у којима постоји ПБС починила штету и само погоршала ствари. Међутим, ако не буде чинила апсолутно ништа, Русија ће стећи огромну предност. Размислите о томе.
Изостанак сваке активности
1. даје пољским и украјинским националистима најмање изговора за усредсређивање на имагинарне спољашње претње и приморава их да се усмере ка сопственим унутрашњим проблемима. Пошто је реч о идеолозима препуним мржње и заблуделим политичарима, сви ће се устремити једни на друге, као пацови у кавезу;
2. омогућава Русији да комбинује прагматично делотворан став са морално коректним: без обзира на то колико су пољски и украјински националисти заблудели и испуњени мржњом, није на Русима да суде о њима, да их образују, или да им на било који други начин ускраћују слободу да живе како год желе. Нека направе друштво какво желе и нека лају на Русију као што би то чинио мали пас иза „NATO oграде“ и следе свој „западни сан“ колико им срцу драго.
3. омогућава Русији да најважније ресурсе распореди на прави начин, тамо где руски новац, зној и крв могу да буду плодотворна инвестиција. Игнорисање држава у којима постоји ПБС у почетку ће коштати Русију нешто новца, то је истина, али на средње и дуге стазе уштедеће Русима милијарде рубаља.
Међутим, када кажем „не чинити ништа“, то се односи само на стратегије које подразумевају очекивања да ће, ако Русија учини „X“, пољски или украјински националисти учинити „Y“. Пример таквих погрешних стратегија било би очекивање да ће Пољаци купити руски гас ако Русија понуди боље цене. То се неће десити – не заваравај се, Влад!
Оно што Русија мора да учини, као предуслов стратегије „нечињења“, јесте да према ПБС земљама изгради нову стратегију која би се састојала искључиво од унилатералних акција. Шта под тим подразумевам?
Пре свега, Русија мора да обезбеди сопствену сигурност у војном, економском и политичком погледу. Руси би морали да на ПБС државе гледају онако како Холанђани гледају на Северно море: они знају да ће, ако им бране попусте, вода из Северног мора покуљати истог часа и потопити велики део холандске територије. Холандска управа за поплаве никад се не заноси претпоставком да би се воде Северног мора могле понашати другачије, да би их некако било могуће убедити да не направе поплаву. Не, за Холанђане је то крајње једноставно: ако наши насипи попусте, Северно море ће нас поплавити. И уз то, а ту је кључ свега, Холанђани нису због тога огорчени на Северно море. Исто би требало да важи и за Русе: они не треба да буду огорчени на пољске и руске националисте; потребно је само да обезбеде да руски насипи (руске оружане снаге) не попусте, и то је све.
Друго, Русија мора потпуно да одвоји своју економију од свих ПБС држава. Да, то је такође нешто што националисти желе. Па, хајде онда да им то пружимо! Хајде да сведемо руску трговину и улагања у ПБС земљама на нулу. Захваљујући савременим технологијама, веома је једноставно заобићи те земље, а Северни ток је најбољи доказ да Русија и Немачка могу да послују заједно и при том занемаре лудаке који се налазе између њих. Онима којима би се могло учинити да ово звучи екстремно, поручујем следеће: да Русија није дозволила пољском војном тупољеву 154 да одлети у Смоленск, ништа се од свог овог срања коме смо данас сведоци не би догодило.
Зашто имати посла с неким ко ће вас увек окривити за све? То нема никаквог смисла. Ја бих чак повукао руске представнике из ових земаља и протерао њихове дипломате из Русије (а за њихове представнике поставио бих Швајцарце, као што чине САД с Ираном и Кубом). А зашто? Зато што ако сутра неко прегази пољског амбасадора у Москви док прелази улицу на опасној раскрсници, или ако се тај амбасадор оклизне у кади, Пољаци ће истог тренутка објавити да га је убио КГБ (који иначе не постоји од 1991. године, али кога је брига?). Коме су потребне такве пиздарије? По мом мишљењу, никоме. Стога тврдим да се треба одвојити од њих где год је то могуће, пустити националисте да сањају свој сан и дозволити Русији да мало ужива у толико жељеном миру и тишини на својим западним границама.
Треће, неполитичке везе треба оставити отворене. Ту мислим на културне везе, трговинску размену у области мале привреде, туризам и тако даље. Није потребно градити било какве зидове (осим тога, Украјинци и Летонци то већ чине, мада не нарочито успешно), или на било који начин бити непријатан према исправним Пољацима или Украјинцима. Ако на нивоу државне политике Русија трајно одржи став „хвала, али нисмо заинтересовани“, на људском нивоу Русија треба да остане отворена и гостољубива према пољском и украјинском народу. Несумњиво је да још има ментално здравих Пољака и Украјинаца који јасно увиђају идеолошке бесмислице својих лидера и који не само да нису русофобични већ често гаје истинско поштовање према свему што је руско.
Зашто би они плаћали цех за понашање својих лидера? За Русију би било много боље да настоји да чини све што је могуће како би се такви људи осећали добродошлим у Русији и да показује како се њен став према националистима зараженим ПБС-ом не проширује и на ментално здраве људе. Русија би, међутим, морала и да престане да се претвара да је све у реду и да званично покаже да ће од сада њена стратегија према ПБС-режимима бити потпуни изостанак сваке стратегије.
ЗакључакСматрам да је ово што предлажем једноставно, јасно, јевтино, безбедно, морално исправно и изнад свега остварљиво. Да, наравно, биће то у извесној мери и недипломатско поступање, пошто ће подразумевати званично објављивање да Русија не жели да има никаквог посла са режимима зараженим ПБС-ом. Пошто нисам дипломата (хвала Богу!), могу да кажем и нешто што руске дипломате заиста не могу: већина Руса осећа дубоко гађење и презир према пољским и украјинским националистима, и крајње је време да руске дипломате и они који доносе одлуке престану да се претварају да није тако.
Вековима су руски лидери Запад посматрали као најважнији стратешки правац, и то је сасвим разумљиво с обзиром на то да су објективни географски и економски фактори тог времена учинили Запад значајнијим од Југа или Истока (Север да и не спомињемо). Но то се управо у садашњем тренутку мења, и то врло убрзано. Заправо, и Европска заједница и САД постају све више неважне за Русију, чија је будућност на Југу, Истоку, па чак и на Северу. Добра вест је да Путин и његови главни министри то увиђају (и због тога, за разлику од оног што смо видели на Западу, за Русију је главни догађај скупа Г20 био Путином састанак са Си Ђинпингом).
Централна Азија, Средњи исток, индијски потконтинент, Кина, Сибир и Арктик – то су региони у којима ће бити одређена будућност Русије и у које Русија улаже највећи део својих људских и материјалних ресурса. Украјински националисти потпуно су у праву кад је реч о следећем: премда је географски смештен у оно што се сматра „Европом“, руски народ (за разлику од руских владајућих елита) много је ближи својим суседима на Југу и Истоку, него такозваном „Западу“. Крајње је време да се руски народ врати својој стварној, историјској постојбини: огромном евроазијском копну.
Ако размотримо међународне компоненте Англоционистичке империје, приметићемо да ће за Русију најважније остати САД, а потом Европска заједница, али у знатно мањој мери, па тек онда ПБС-државе, које су за Русију у основи безначајне. Стога Русија може „лако“ да себи допусти да суштински игнорише ПБС-државе, догод је њена војска довољно јака да се супротстави сваком могућем нападу или војној провокацији са Запада (што са руском војском несумњиво јесте случај).
И још нешто: тужно је, али је чињеница да и САД постају све више заражене ПБС-ом, захваљујући неоконзервативцима и његовој/њиховој урођеној русофобији (Ники Хејли, америчка амбасадорка у Уједињеним нацијама, недавно је објавила: „не можемо да верујемо Русији и никад нећемо веровати Русији“). Америка, јасно, није Пољска, и Русија не може себи да дозволи да је једноставно игнорише. Но под условом да то чини пажљиво, постепено, и изнад свега дискретно, Русија може, и треба, да почне да се одваја не само од Америке као такве, већ и од читавог међународног финансијског система који је под контролом Америке, тако што ће своје послове и инвестиције премештати ка очитој алтернативи: Кини и остатку евеоазијске копнене масе.
Као закључак, рећи ћу и то да ово што сам изложио јесте нешто што се, по мом мишљењу, већ одиграва пред нашим очима. Не у оној мери у којој бих желео, нити онолико брзо колико бих желео, али се догађа: најбрже с Украјином, најспорије са САД. Али се догађа. И хвала Богу на томе!
ВАЖНА НАПОМЕНА: Кад спомињем Украјину, то се односи искључиво на Украјину под нацистичком окупацијом, не и на Новорусију или Крим. Њих сматрам руским земљама.
Напомена: Ова анализа објављена је на srbin.info уз сагласност аутора – Степског Сokoла (the Saker). Оригинална анализа на енглеском може се наћи на његовом сајту http://thesaker.is/how-russia-should-deal-with-the-pilban-syndrome-pbs/
