Тензије између Кине и САД, изазване спорним острвима Спратли и Парацел у Јужном кинескоме мору, убрзано расту од прошле јесени, а нова рунда одмеравања снага догодила се прошле седмице када је Кина распоредила борбене авионе Ј-11 и ЈХ-7 као и ПВО систем великог домета ХQ-9.

Неколико недеља раније амерички ракетни разарач УСС Цуртис Wилбур (ДДГ-54), класе Арлеигх Бурке, запловио је унутар 12 наутичких миља од острва Тритон који Кина сматра својом територијем. Службено, био је на задатку спровођења америчке слободе навигације у међународним водама”. Наиме, појас од 12 наутичких миља од копна спада у територијалне воде.

Амерички разарач

Слично се догодило и неколико месеци раније кад је други амерички разарач пришао гребенима на које Кина полаже право. Потом је почетком новембра САД пробно лансирала два подморничка нуклеарна балистичка пројектила. Пројектиле Тридент Д5, који нису били опремљени бојевим главама, лансирала је нуклеарна балистичка подморница УСС Кентуцкy (ССБН-737) на пацифичком полигону недалеко од јужне обале Калифорније.

Али, важно је разумети зашто су ти гребени кључни за Кину. Реч је о гребенима које Кина проширује у острва довожењем песка у склопу пројекта градње великог зида од песка дуж острва Спратли и Парацел. Од 2014. Кина проширује бројне гребене на та два острва те на њима ствара вештачка острва. Повећањем површине под својом контролом с једне стране оснажује своје територијалне захтеве, а истовремено ствара погодне локације за градњу база. Две су базе већ саграђене: инсталација на гребену Џонсон Саут и ваздухопловна база на гребену Фиери Крос, на гребену Мисчиф гради се трећа, а на гребену Куартерон завршава се велика радарска станица.

Важност Спратлија лежи у положају. Будући да покривају добар део Јужног кинеског мора, кроз њих и у њиховој близини пролазе неке од најважнијих и најактивнијих поморских трговачких рута на свету. Неке процене говоре да годишње тим трговачким рутама прође робе у вредности од око пет милијарди долара. Управо могућност надзирања тих рута чини ово острво толико пожељним.

Уз одличан геостратешки положај, острво Спратли богато је ресурсима. Обилне су залихе рибе, нафте и гаса. Први пут је нафта откривена 1968., а након тога почеле су расти и напетости око власништва над острвом. Постоје различите опречне процене колико се нафте и гаса доиста налази под тим острвима. Кина процењује да то подручје има четврту највећу залиху нафте и гаса у свету од око 17,7 милијарди тона, а САД тврди да нафте готово уопште нема.

За Кину острво Спратли чини и кључну компоненту одбране. САД је почео са својом стратегијом заокрета према Пацифику, коју Кина види као покушај ограничавања њеног утицаја у источној Азији. Иако је Кинеска ратна морнарица у протеклој деценији остварила велики скок у способности те се претворила из примитивне обласке флоте у једну од најмодернијих океанских морнарица, још не може парирати америчкој Пацифичкој флоти. Због тога се усресредила на развој стратегије ускраћивања приступа и подручја деловања.

Ватрени крст

Та је стратегија усмерена на онемогућавање противника да слободно делује на неком подручју, у овом случају кинеским обалним водама, те у Источном и Јужном кинеском мору. Острво Спратли у том је контексту бедем одбране те је градња ваздухопловне базе на гребену Фајери Крос веома важна јер може значајно продужити руку кинеске авијације.

Фајери Крос садржи велику базу с једном бетонском пистом смера 05/23, дужине 3.125 метара. То омогућава слетање и највећих транспортних авиона које кинеско ваздухопловство има, руског Ил-76 и домаћег Ксиана Y-20. Али, дужина писте омогућава и деловање бомбардера Ксиан Х-6. Његова задња верзија, Х-6К, намењена је ношењу крстарећих пројектила, а због свог великог домета од око 3.500 километара представља идеалну платформу за масовне нападе противбродским пројектилима на америчке ударне групе носача.

Најснажнији адут којим Кина располаже у свом надметању са САД су противбродски балистички пројектили ДФ-21Д. Реч је о модификованој, конвенционалној верзији балистичког пројектила средњег домета ДФ-21. Процењује се да има домет већи од 1.500 километара. Тај је пројектил, пак, развијен у још напреднију верзију која је прошлог септембра први пут јавно приказана: ДФ-26. Она има домет од 3.500 километара и идеално је оружје против носача авиона.

Темпо набавке ракета

Претње ових оружја су толике да је САД разместио већину својих ракетних разарача за противбалистичку одбрану на Пацифик. Али, будући да и ДФ-21Д и ДФ-26 располажу маневришућим бојевим главама, осбрана против њих је отежана. То је присилило САД да одустану од стратегије поморског блокирања Кине те да се усресреде на побољшавање противбалистичких способности. Тако је повећан темпо набавке противбалистичких пројектила РИМ-161 те је одлучено да се противбалистичке способности развију на свим разарачима опремљеним борбеним системом Аегис. Вероватно је да Кина може спровести А2/АД стратегију и хиљадама километара далеко од своје обале те ускратити америчкој морнарици способност да слободно делује у великом делу западног Пацифика. Али, исто тако је јасно да Кина нема намеру да се задржати на томе, него брзом градњом своје морнарице намерава стећи способност да изазове америчку Пацифичку флоту и на отвореном мору те створи услове да делује офанзивно.

За стицање те способности пресудни су носачи авиона. Кина у оперативној употреби већ има носач Лиаонинг који је купљен од Украјине. Лиаонинг представља кључни корак у развоју кинеске флоте, али не може се супродставити америчким носачима.

Катапулт за авионе

Увелике га ограничава изостанак катапулта за авионе, који полећу уз помоћ рампе. То, пак, смањује количину горива и смртоносног терета који могу понети, а с Лиаонинга не могу полетати ни авиони за рано упозоравање, што драстично смањује радарски хоризонт кинеске ударне групе у односу на америчку.

Ти се недостатци исправљају новом класом носача Тип 001А, од којих се најмање један већ гради у Далиану. Они ће задржати рампу за полетање, али вероватно ће имати и катапулте. Ударну снагу кинеских носача чиниће палубни ловциЈ-15. Према неким карактеристикама Ј-15 би требао да буде моћнији и окретнији од америчких Ф/А-18 Хорнета и Супер Хорнета, а поготово од тромог Ф-35Ц. Касније би на кинеске носаче могли доћи и стелт ловци Шењанг Ј-31. Реч је о двомоторној, унапређеној копији америчког Ф-35 у коју Кина ипак није морала улупати 400 милијарди долара попут САД.

Ипак, подршка авиона за рано упозоравање и навођење Е-2Д Хокај свакако ће дати предност америчким пилотима, барем док Кина не заврши развој сопственог палубног авиона за ту намену. Разматра се и коришћење хеликоптера у тој улози, а тестирају се Ка-31 и З-8YЈ Блацк Бат. Али, хеликоптери су много слабија платформа за рано упозоравање. Могу носити само мање радаре краћег домета и слабијих перформанси од оних инсталираних на авионске платформе, а ограничени су и краћим временом које хеликоптери могу спровести на положају те њиховом мањом брзином, висином и долетом.

По саставу су америчка и кинеска ударна група носача врло сличне те је изгледно да је Кина узор имала управо у свом ривалу. Пратњу кинеском носачу обично чине нуклеарна подморница Типа 093, четири ракетна разарача, обично Типа 052Ц или 052Д, а у будућности ће и најновији Типа 055 те две фрегате Типа 054, уз један брод који служи за снабдевање. До 2020. Кина, вероватно преамбициозно, намерава да има три носача и припадајуће борбене групе.

Нуклеарне подморнице

У стратешким нуклеарним способностима Кина ипак доста заостаје. Располаже с пет нуклеарних подморница с балистичким пројектилима, али реч је о застарелим конструкционим решењима, сличнима советским подморницама класе Делта из 70-их година прошлог века. Од пет подморница, четири су класе Јин наоружане са по 12 пројектила ЈЛ-2, док је најстарија уједно и једина подморница класе Xиа која располаже с 12 пројектила ЈЛ-1. САД, пак, само на Пацифику располаже с осам подморница класе Охајо, од којих свака има 24 УГМ-133 Тридент ИИ пројектила, а сваки може понети до 14 нуклеарних бојних глава.

Кина и САД налазе се у својеврсној пат-позицији. Кина својим А2/АД способностима може готово у потпуности спречити америчку морнарицу да делује близу кинеске обале, док с друге стране САД може кинеску флоту држати под контролом у обалном појасу и спречити је да оперише у отвореном океану. Америка још има значајну конвенционалну и нуклеарну надмоћ над Кином.

Али, силовит развој кинеске морнарице несумњиво води успостављању конвенционалног морнаричког паритета на Пацифику. Инциденти око спорних отока ће се наставити, али могућност за отворени сукоб САД и Кине засад је мала. Ипак, интензивно јачање оружаних снага Филипина, Тајвана, Јужне Кореје и Јапана, које помаже САД, те Вијетнама и Малезије отварају могућност за посредне сукобе између две силе, који би се лако могли проширити.

Извор: Јутарњи лист

Ознаке: Америка, Кина, САД