Прочитај ми чланак

ТИРАНА ПОСЛЕ ВУЧИЋА и Србија после Тиране

0
Посета премије Србије Александра Вучића Тирани потврдила је данас неспорне разлике између Србије и Албаније по више отворених пиртања, пре свега Косова и Метохије, али да је такође неспорно да две државе имају заједнички циљ и пут ка Европској унији. АП фото, Влада Републике Србије

Посета премије Србије Александра Вучића Тирани потврдила је неспорне разлике између Србије и Албаније по више отворених пиртања, пре свега Косова и Метохије, али да је такође неспорно да две државе имају заједнички циљ и пут ка Европској унији. АП фото, Влада Републике Србије

Оцена саговорника Спутњика да је посета српског премијера Албанији вишеструко корисна, као и да је та корист усмерена на два крака — економску сарадњу и имплементацију Бриселског споразума.

Посета српског премијера Александара Вучића Тирани свакако ће у новију српску историју ући као датум прве посте српског политичара тог ранга Албанији.

Међутим, да ли је Вучићевом посетом Тирани заиста направљен искорак у односима Албаније и Србије? Или је само задовољена „форма“ добрих односа?

Саговорници Спутњика Ненад Ђурђевић из Форума за етничке односе и Александар Попов из покрета „Игманска иницијатива“ сагласни су да је у питању нови искорак и добар потез. Оно у чему се њихове оцене Вучићеве посете разликују јесте што Ђурђевић акценат ставља на економску сарадњу, док Попов верује да посета може има утицај на питање Космета.

Ђурђевић подсећа да је први искорак у односима двеју држава направљен још током посете Едија Раме Београду. Како каже, уз све тензије које су тада постојале у јавности, направљен је искорак с београдске стране и успех да уопште организује ту посету и тако избегне тежак ударац.

„Ово је само други корак и наставак једног процеса. Мислим да уз све ризике и изјаве у последњих неколико месеци, које су биле доста загрејане, ово је један добар корак у правцу односа двеју држава. Поруке које су послате су биле добре. И ако се оне преточе у политичке одлуке, то ће дати нови квалитет односа и Србије и Албаније, али и нови квалитет односа у региону“, верује Ђурђевић.

Попов, уз подсећање да је много тога лошег претходило овом сусрету, од Раминих изјава о „Великој Албанији“ па до дрона, сматра да је одлазак Вучића у Тирану била последња могућност да се стави тачка на те догађаје.

„Будућност ће показати ко је ту у праву. По мени, ова посета би могла да стави тачку на лоше односе, што је за нас битно, јер би Албанија могла да помогне и у преговарачком процесу Приштине и Београда, с обзиром да има велики утицај на Приштину“, каже он.

Попов верује да је добар тон у коме је посета протекла иако су се „сложили да се не слажу око неких ствари“, ипак, нова шанса за неки нови почетак.

„Да ли ће она бити искоришћена, време ће показати“, закључује Попов.

Коментаришући поједине спекулације у медијима у региону, да је Вучић био „натеран“ да посети Тирану, Ђурђевић каже да је Европска унија сигурно допринела да дође до оба сусрета.

Он, међутим, подсећа да је заборављено да је овај процес резултат састанка започетог у Берлину августа прошле године, такозваног „Берлинског процеса“, који је „ослоњен“ на сарадњу шест земаља Западног Балкана. Тада је направљен оквир у коме креће сарадња тих земаља и који је, како тврди он, добар.

„Берлински процес подразумева сарадњу и финансирање пројеката за инфарструктуру као и повезивање привредника и рушење баријера како би економија мало боље функционисала. То је нешто што може да донесе и неку опипљиву корист и грађанима региона“, каже он.

У том контексту Ђурђевић додаје да је састанак Раме и Вучића у Тирани био највероватније помогнут, пре свега од ЕУ и САД, којма је важна регионална сарадња.

Извор: rs.sputniknews

1 комент на “ТИРАНА ПОСЛЕ ВУЧИЋА и Србија после Тиране

  1. VRS каже:

    Србска хероина Љиљана Жикић (1957-1999)

    Велика српска пјесникиња и још већи човјек. Љиљана Жикић. Написала пјесму и опоруку, епитаф, споменик и камен граничник између чојства и поганлука, вјере и невјере, части и бруке, живота и смрти… Описала сопствену смрт и остала неумрла да опомиње и кори нас који сачувасмо макар зрнце стида.
    „Љиљана Жикић– Карађорђевић је рођена 9.марта 1957. године у Крагујевцу. Била је добровољац у српске војске током агресије НАТО- а на СР Југославије и дејства албанских терориста са Косова и Метохије у 125. моторизованој бригади. У листу “Свет“,од 26. априла 1999. записане су њене речи родољубља: „ Бранићу Србију и кад будем мртва…“ Погинула је приликом обављања борбеног задатка 1. априла 1999. у рејону села Љубенић, општина Пећ, на Метохији. Одликована је Орденом заслуге u области одбране и безбедности првог степена. Успомену на Љиљану чува њено шесторо деце. „

    НИ ГРОБ МИ НЕЋЕ РЕЋИ ДА МЕ НЕМА!

    Отишла је тамо где божури цвату,
    У пролеће рано, гелером рањено,
    много више Вична стиху него рату,
    Пред злотворе стала песнички стамено.

    Ни корака више легије демона,
    Не скврните моју Отаџбину милу,
    Спржићу вас јеком пећаршијских звона,
    Сагорећу Симонидом вашу мрачну силу!

    Не газите кости Србских мученика,
    Из Њихових мошти расте рајско цвеће,
    застрашит’ ме неће ваша зверска рика,
    ни мртво ми срце пропустит` вас неће!

    Србија je ово, бедне кукавице,
    Одавде до Неба и равнога Срема,
    Камен joj граничник моје мртво лице,
    Ни гроб ми неће рећи да ме нема!

    Одступите нечастиви, ни корака више,
    На узглављу мојем мораћете стати,
    Ту муњама уклесано ћирилицом пише:
    И МРТВА ЋУ МАЈКУ СРБИЈУ ЧУВАТИ.

    БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА

    И кад умрем ја ћу ногом опет стати
    да стојим к`о храбра и висока стена
    поглед ће вечно границу да прати
    ни гроб ми неће рећи да ме нема.

    Изникнућу свуда где се миче цвеће
    где ваздуха има и где нема, тамо
    за све ћу бити и за шта се не зна
    и за оно кол`ко можемо да знамо.

    Стражар ћу бити сурови и страшни
    туђин и лопов да стално плаши
    јер Србин не може да се зове робом
    Србија ту су сви векови наши.

    Чуваћу границу српске земље моје
    опрост за грумен нећу дати ником.
    Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
    ал` Србију никад, то је све што имам!

    Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
    због њих ће погача и отров да буде.
    И кад умрем ја ћу ногом опет стати
    да стојим к`о храбра и висока стена
    поглед ће вечно границу да прати,
    ни гроб ми неће рећи да ме нема!

    Невен Милаковић

    СРБИЈО ПАМТИ! ЗБОГ СЕБЕ, ЗБОГ БУДУЋНОСТИ!

Коментари су затворени.