Прочитај ми чланакАко неко у Хрватској каже да би било поштено да ако скидате Тита вратите Истру, Кварнер, неке отоке и неке далматинске градове, може добити лако циничан одговор -- а ко ће нама да врати Земун, Боку и Горажде?
Колики је Тито био Хрват? Почетком октобра 1971, у Западној Босни, Кордуну, Лици, одржани су војни маневри којима је и сам Тито присуствовао и током њих јавно наступао. С обзиром на то да се обраћао као „врховни командант“, његове речи су том приликом имале посебну тежину. У разговору са делегацијом Удружења резервних војних старешина Југославије, коју је примио током маневара, Тито је рекао: „… Било је случајева да се почело заборављати да смо ми Југославија.
Говорило се о републикама, а о Југославији се ћутало. Било је скоро срамота да се призна да си Југословен. Ја за себе кажем: ја сам Југословен и ништа друго не могу бити. Ја сам Југословен и по својим обавезама, по свом положају, а и по свом духу. Али ја нисам затајио да сам рођен у Хрватској. Зашто да сада истичем да сам Хрват?
Тито 1961. године држи велики митинг у Ужицу (тада већ Титовом), тачније у делу града познатом као Крчагово: иза Тита стоје један високи српски (Александар Ранковић) и један високи хрватски (Владимир Бакарић) комуниста. Ранковић ће касније постати симбол „унитарне Југославије“, док ће се Бакарић у политичкој теорији „прославити“ синтагмом „федерирање федерације“ као рационализацијом контроверзног Устава из 1974. који је уносио јаке конфедералне елементе у државу.
Титов говор у Крчагову пред десетинама хиљада људи, најбоље објашњава зашто је за хрватску десницу несношљиво да он и симболички опстане у Загребу, да по њему носи име трг код Хрватског народног казалишта. Али показује тај говор да Тито и није био баш толики „србосјек“ како га представљају српски националисти.
Дакле, те 1961. усташка емиграција имала је амбицију да се прикључи обележавању дана успомене на америчке жртве у Другом светском рату. Тито се пита има ли веће ироније од изједначавања усташа са палим америчким војницима. Тито користи речи као што су „Павелићеви крвници“ и „Павелићеви кољачи“, наглашавајући да су они „поклали више стотина хиљада Срба“. Добро, циници би рекли да овај говор Тито не би одржао у Љубушком, као што ни устанак није дизао у родном Загорју већ је дошао у Ужице где је и логично да одржи овакав говор.
Али, без обзира на локацију, Тито не минимизира жтрве. И врло јасно каже да су оне српске. Не говори осамсто тисућа, али не говори ни осамдесет тисућа што су отприлике „прихватљиви габарити“ за борце против „два тоталитарна покрета“, а што је хрватска ревизионистичка мантра (која искључује туђманизам као ауторитарно раздобље –„трећи тоталитаризам“), као што је у српском кључу главна фора она о „два антифашистичка покрета“.
