Прочитај ми чланакДопремање рукописа Петра Петровића из 1846. у Београд с Цетиња треба да буде најважнији задатак наше државе, истиче историчар уметности Живко Брковић.
Оригинални рукопис „Горског вијенца“ Петра II Петровића Његоша можемо да вратимо у Београд. Јосип Броз Тито је аутограф 1969. тајно поклонио Црној Гори, што је незаконито. Србија је на Међународној конвенцији у Сен Жермену потписала повељу о неотуђивости културне баштине, која нам даје за право да дело вратимо у престоницу, где и припада.
Овако за Курир говори историчар уметности Живко Брковић, који је своја истраживања о Његошевом рукопису објавио у књизи „Судбина Горског вијенца“, коју је штампао у Јерменском манастиру у Бечу 1987. године, тачно 140 година након што је тамо штампан „Горски вијенац.“
Миро Вуксановић
ЊЕГОШ, ДА ЈЕ ЖИВ, САД БИ ПОБЕГАО ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ
Књижевник и академик Српске академије наука и уметности (САНУ) Миро Вуксановић сматра да је аутограф у лошим рукама.
– Да је рукопис „Горског вијенца“ дознао какве ће тумаче наћи у садашњој Црној Гори, истог часа би побегао главом без обзира. Исто би учинио и Његош ако би неким чудом могао данас да дође на Цетиње Мираша Дедеића и његових „вјерника“.
Споменик културе
Према речима Брковића, Његошев аутограф припада Београду.
– Ми смо у Француској између два рата потписали повељу против отуђивања баштине, која, ако буде пронађена у периоду до 70 година од нестанка, мора да се врати ономе ко је тражи. Самим тим је повратак рукописа у престоницу могућ и по правној и по културолошкој основи – наглашава Брковић.
Он истиче да је рукопис незаконито стигао на Цетиње.
– Маршал Тито је 1969. године без објаве у јавности поклонио Његошево дело Црној Гори. Спорно је то што је рукопис Цетињу дат као непроцењиви писани споменик културе, без икакве дискусије или најаве, што је противзаконито. Он је из библиотеке у Ужичкој улици, у којој је било много етнографских примерака из целог света, поклоњен Цетињу.
Министри да се пробуде
Брковић наводи и да је Његошево дело толико вредно да је немогуће пронаћи му замену.
– Враћање рукописа „Горског вијенца“ у Београд треба да буде први и најважнији задатак наше државе. Министри морају да се пробуде и нешто предузму. Уколико бисмо тражили одговарајућу замену за њега, онда би требало да од Црне Горе узмемо цео Херцег Нови. А можда ни то не би била фер трампа – наглашава Брковић.
Дуго путовање купио га краљ Александар
1846.
Петар ИИ Петровић Његош је написао „Горски вијенац“ и са секретаром Милорадом Медаковићем са списима и писмима за дипломате, те рукописима за штампање упутио се у Беч.
1847.
Штампан је „Горски вијенац“ у јерменском манастиру у Бечу.
1889.
Рукопис је пронађен у трезору бечке Националне библиотеке. Не зна се откуд тамо. Истраживања су показала да је владика исправљао дело у штампи и да је имао више наслова.
1925.
Краљ Александар Карађорђевић је испунио своју жељу да из Беча добије оригинални Његошев рукопис. Краљевина СХС је као замену понудила портрет цара Фрање Јосифа из музеја у Љубљани. То је одбијено, а бечка Национална библиотека понудила је нашој страни да за размену откупи средњовековни рукопис из манастира Форау за 20.000 шилинга, или Псалтир из Гетвајга, процењен на 30.000 шилинга.
1931.
Краљ Александар је приредио фототипска издања оригиналног рукописа „Горског вијенца“ који је чуван у Двору на Дедињу, у његовој личној библиотеци, и поклањао их је одабраним појединцима и установама.
1947.
Помпезно је обележена стогодишњица објављивања „Горског вијенца“, али нове југословенске власти нису спомињале оригинал рукописа.
1969.
Живко Брковић је пронашао Његошев аутограф радећи у библиотеци Јосипа Броза. Те године је дело без званичног обавештења послато на Цетиње. Титов генерални секретар Владимир Поповић рекао је да је све урађено „по одлуци друга председника“.
