Прочитај ми чланак
(НЕБОЈША КАТИЋ)
Информисанији, боље образован, током путовања осећао сам се равноправно, заправо „равноправније“ од западњака
Претурајући по старим папирима, нашао сам пар путописних текстова које сам објавио као студент, пре више од 35 година. Текстови по себи нису битни и имају сентименталну вредност само за мене. Битан је, верујем чак веома битан, само друштвени контекст у коме су текстови писани, и то је једини разлог због кога сам желео да их поделим са читаоцима.
Сваки летњи студентски распуст од 1974. до 1977. сам користио за велика Inter Rail путовања по Европи која су трајала по месец дана. Једини изузетак је била 1976. година када сам отишао у САД, радио два месеца, а потом два месеца путовао по Америци и Мексику.
Југословенски пасош је омогућавао да се без визе путује по западној Европи, и само је Шпанија (под Франком) захтевала визе и доста тешко их давала. (Та политика се наставила и пар година после Франкове смрти).
Највећи део папрених трошкова путовања сам финансирао сам, бавећи се разним студентским пословима. Највећи број мојих пријатеља је такође зарађивао и путовао. За некога ко је хтео да ради посла је увек било. Подршка родитеља је била пре свега психолошки важна.
Око сто Inter Rail карата је продавано годишње у Србији тих година, а отприлике десетина је отпадала на моје гимназијске пријатеље. Мали број студената је правио ову врсту путовања јер су трошкови били високи, путовања су била напорна. Јадранско море је тада било лепша и лакша алтернатива. Свеједно, ко је желео, имао је и слободу и могућност да путује.
НАЦИОНАЛНО ИЗЈАШЊАВАЊЕ НА СТАНИЦАМА
На прво путовање сам кренуо носећи зелени, ловачки ранац који сам позајмио од Ненада. Ранац је био лош, тежак и направио ми је ране на раменима, поготово што је био пун конзерви које сам носио из Београда. По Ненадовој дозволи ранац сам бацио када сам у Лондону, који је тада био врло јефтин, купио „прави“ путни ранац са металним шипкама.
Иронија је хтела и да сам на пут по Европи ја, декларисани русофил, кренуо са ранцем на коме је између осталог писало и „Ја мрзим Брежњева“. Ненад је био син високог државног функционера, веома интелигентан и веома духовит. Нажалост, Ненад је преминуо и ово је моје мало сећање на њега – ранац је послужио као повод.
Највећи део свих путовања сам прошао сам, и веома ретко сам сретао путнике из Југославије. Пар сусрета које сам имао помогли су ми да боље разумем смер политичких процеса у Југославији са једне другачије стране.
На Иберијском полуострву на једној железничкој станици срео сам два хрватска студента. Били су пристојни младићи, али сам уочио необичан феномен. За разлику од мене који сам на питање одакле долазим увек говорио да сам из Југославије, они су упорно говорили да су из Хрватске. У длаку исти феномен сам видео и када сам у Бечу срео пар девојака из Словеније које су биле на крају свог Inter Rail путовања. Ни оне нису долазиле из Југославије, долазиле су из Дежеле.
У политичком смислу сам био далеко од наивног, али ми се национално изјашњавање на страним железничким станицама чинило бесмислено нарцисоидним, тим пре што се и за „велику“ Југославију недовољно знало.
Европа је била прескупа за нас, и у правилу сам био гладан током највећег дела путовања. Спавао сам некомфорно, где се могло или где сам се затекао. Све то није био велики проблем и никада нисам помишљао да одустанем. Можда најважније искуство које носим и које је и повод за овај текст, везано је за нашу интегрисаност или бар за могућност интегрисаности у Европу и свет.
Током ових путовања осећао сам се потпуно равноправно, заправо „равноправније“ од западњака које сам сретао. Био сам информисанији, боље образован и заинтересованији за свет од њих иако су они били део тог великог света.
Слушали смо исту музику, гледали исте филмове и читали смо исте књиге. Сензибилитет и укуси су нам били слични. Живот између Истока и Запада мојим је сународницима давао и специфичну врсту луцидности и отворености на обе стране. У полемикама и разговорима на путовањима, баратали смо са много мање стереотипа и клишеа и имали смо више полемичке окретности. Бар је то мени тако изгледало.
НЕОБЈАВЉЕНИ ПЕТИ ТЕКСТ
Добро школско образовање, Политика, НИН, Књижевне новине, Књижевна реч, загребачко Око, Џубокс магазин, телевизијски програми културних садржаја итд. давали су нам одличан преглед глобалне сцене. Информације су биле фокусиране на „важно“, на позитивну селекцију садржаја који су из света стизали до нас. Југославија је тих година, у времену пре Интернета и кабловске телевизије, била боље и квалитетније интегрисана у свет но што је то данас.
Текстови у прилогу су писани за омладински комерцијални недељник Здраво. То је било Политикино издање које је излазило неколико година, а потом се угасило. Можда ће се старији читаоци сетити симпатичног рекламног слогана који је гласио овако:
„Хеј човече, шта то радиш?
Зар не видиш, читам Здраво!
Е, па онда имаш право.“
Ненад је нашао „тезгу“ у овим новинама, па смо повремено објављивали своје аматерске путописе. Здраво је то одлично плаћао, заправо, плаћали су фантастично, бар из студентског угла. Наравно, писао сам пре свега за паре, али сам писао и са жељом да подстакнем младе на путовања.
Објавио сам, ако ме сећање не вара, само четири текста. Први је био понајвише о Лондону, али је тај текст по свој прилици изгубљен. Два текста сам сачувао у целини, док репортажи из САД која је била најдужа, на четири стране, две последње стране недостају.
Постојао је и пети текст – са путовања у СССР. Написао сам га, предао редакцији, али је после дугог оклевања редакција одлучила да га не објави. Текст је био превише афирмативан, превише проруски обојен. Редакција се никада није мешала у текстове које сам писао, никада нису ни реч у њима променили, али тај последњи текст није могао да прође. Нисам се љутио, а редакција је можда била у праву што га није објавила. СССР сам тих година гледао кроз ружичасте наочаре и био слеп за оно што се није уклапало у моју идеализовану слику.
Путовања су ми веома помогла да се осетим грађанином света и да га боље разумем. Можда су та искуства одлучујуће одредила мој поглед на свет и дала ми велику слободу кретања у њему. Готово све што сам желео да видим видео сам на време и на најлепши начин. Београдски студент из социјалистичке земље је тих седамдесетих година могао да путује где је желео и да се свугде осећа код куће. Зато је и повратак са путовања био леп.
Здраво_Амстердам_28_06_1976
Здраво_Америка_ 07_03_1977
Здраво_Корзика_Португал_20_02_1978
Блог Небојше Катића
