Прочитај ми чланакУ првој депеши упућеној у Москву, априла 1942, у којој је говорио о Јасеновцу, Тито не помиње Србе, већ тврди да се у логору налази „више од 10.000 најбољих синова Хрватске“
Титови историчари и новинари, каријеристи и занесењаци, које чињенице нису много интересовале, деценијама су говорили да је он до краја Другог светског рата веома мало знао не само шта се стварно дешава у Јасеновцу, већ и о масовним покољима усташа над Србима и о стварном карактеру нацистичко-фашистичке Независне Државе Хрватске (НДХ). То је само по себи нелогично, јер је Тито највећи део Другог светског рата, од краја 1941. до краја маја 1944, провео на територији НДХ, а и од маја до краја 1941, док се налазио у Србији, знао је како су усташе у НДХ организовале лов на Србе.
Јосип Броз са делегатима Авноја у Бихаћу
Крајем тог месеца, он је у депеши свом „Деди“, како је звао Стаљинову Коминтерну, московску централу свих комунистичких партија у свету, први пут поменуо усташе. Оне су, како је рекао, само од априла до краја маја 1941. стрељале и поклале хиљаде Срба, а „по селима НДХ стријељано је на стотине Срба, сељака и радника без икаквог разлога“. Тврдио је да су Хрвати толико огорчени због тога што су усташке власти „Србима и Јеврејима одузеле сва права да није искључено да због тога у Хрватској дође до сукоба између усташа и народа“.
До сукоба није дошло ни до краја рата, а Тито је тих дана о карактеру НДХ обавестио и чланство своје партије. Рекао је да тај режим представља само „шачицу франковачке господе“, при чему је мислио на присталице хрватизираног Јеврејина, србофоба Јосипа Франка, који је, уз хрватског екстремистичког политичара Анту Старчевића, био узор и претеча усташа. Тврдио је и да поглавник НДХ Анте Павелић против себе у Хрватској има „читаву радничку класу“, чак „99 посто хрватског народа“. То је било велико претеривање, јер се у таквим околностима не би могао одржати на власти ни до краја 1941, а камоли све до капитулације Немачке. А поготово не би могао, све до немачке капитулације, остати највернији савезник Адолфа Хитлера изван нацистичке Немачке.
Уосталом, та „шачица“ је крајем 1941. нарасла на оружану силу од 262.326 бораца. А страх од те „шачице“ био је толики да у Хрватској, за све време рата, није забележен ниједан јавни протест против бестијалних усташких клања српске деце, жена и стараца!
Тито још средином априла 1941. апеловао на своје симпатизере да „сачувају своју хладнокрвност“. И тврдио да се баш тада, када је Југославија морала да капитулира, и када су хрватски наци-фашисти већ прогласили НДХ, „народи Југославије, укључивши и већину Хрвата, херојски боре за своју независност против многобројних непријатеља“, а тада се против фашизма у Хрватској није борио нико. А ни у Југославији тада није било никаквих борби, земља је већ била капитулирала, Михаиловић се са остацима југословенске војске потуцао по Босни и спорадично борио против Немаца.
Други пут Тито је у свом обраћању „Деди“ поменуо усташе 23. августа 1941. године. Јавио им је да су усташе „само код Санског Моста поубијале око хиљаду жена, деце и стараца“, да су „села Омарска и Пискавица потпуно истребили“, да су стотине мртвих и рањених сељака „бацале у јаме и затрпавале“, али из само њему знаних разлога није рекао да су усташке жртве били Срби.
Злочин код Санског Моста, који се тада, као и готово цела Босна и Херцеговина, налазио у саставу НДХ, био је много већи од бројки које је он помињао.
Усташе су само у Санском Мосту 2. августа 1941. стрељале око 800 људи, а у неколико наредних дана у околини овог места у западној Босни побијено је још 2.200 Срба. У оближњем Приједору, 3. августа усташе су ликвидирале 700 Срба, а у селима Омарској и Пискавици још неколико стотина Срба.
Само две недеље после слања ове депеше, Тито је 8. септембра 1941, у „Билтену“ свог главног штаба који је углавном дистрибуиран његовим симпатизерима у Србији, другачије говорио о усташким злочинима над Србима. Писао је да је „под ножем Павелићеве усташке банде погинуло стотине хиљада Срба: жена, дјеце и стараца“.
Крајем лета 1941, и у Београду, у коме се Тито тада налазио од маја 1941, увелико се знало о концентрационом усташком логору у Јасеновцу, који се са својим стратиштима и другим логорима смрти простирао чак на 210 квадратних километара. А знало се о масовним усташким покољима и бацању хиљада живих Срба у крашке јаме широм Хрватске и Босне и Херцеговине. Знао је то и Тито, али ни у многобројним депешама које је тада слао свом московском „Деди“, нити у обраћању сопственим присталицама у Југославији, није помињао ни Јасеновац ни друге усташке логоре.
Јосип Броз Тито, Јосиф Стаљин и Вјачеслав Молотов
Тито тек 4. априла 1942. године јавља Москви да се „најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу“. Рекао је да је „џелат Павелић“, а не НДХ, „у овај концентрациони логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске“, не помињући да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине, а поготово није спомињао да су они отерани у овај логор смрти зато што су Срби. Известио је и да је од тих 10.000 „најбољих синова Хрватске остало свега још хиљаду и по живих људи“, а да су „сви остали били подвргнути ужасним мучењима и убијени“. А на крају је додао како „саме усташе признају да је од почетка њиховог доласка на власт у Хрватској убијено пет стотина хиљада људи, већином Срба“!
Усташке логоре Тито је други пут поменуо тек пет месеци касније, 15. септембра 1942, када је свом „Деди“ јавио да су његови борци из логора Јастребарско код Загреба ослободили „600 [српске] дјеце с Козаре“. Четири дана касније, исправио се, говорећи да је ослобођено „900 козарачке дјеце, а не 600, а истина је да су партизани тада из логора у Јастребарском спасили 272 козарачка детета“.
„ИДЕМО У МАГЛУ, ПА ШТА НАМ БОГ ДА“ – Говор капетана Цвијовића https://t.co/KASLbQo7oP
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 18, 2018
У другој депеши Тито је, додворавајући се својим московским шефовима, написао како су ова козарачка деца, која тад вероватно нису ни знала за Стаљина, била спремна да за Стаљина, сви до једнога, изгину:
– Усташе су их (у логору) подвргавали мучењу и хтјели да их васпитавају у духу фашизма. Када је фашистички жандарм-васпитач наредио да узвикну „Живио Павелић!“, из дјечјих редова заорило се „Живио Стаљин!“. На питање ко је то узвикнуо, сва дјеца су подигла руке!
