Прочитај ми чланак
Разлике које биполаризују свет
Руски председник Владимр Путин постао је предмет посебних истраживања аналитичара, сициолога, обавештајаца, дипломата уз развијање сценарија како поразити Путина и ослабити Русију на политичком економском плану о неутралисању руског тајног оружија „гас“ алтернативним гасоводом за Европу ТАП. Путин је за Запад симбол конзервативног политичара –државника којег пореде са Петром Великим, Стаљином и у последње време неумесно и злонамерно са Хитлером. Тако се око Путина ствара „ореол“ мрачних сила да га дефинишу као „одметника“ у светској политици, којег треба прво игнорисати а онда неутралисати.
Међутим Русија се не може „бацити на колена“ на начин како то САД и НАТО раде по свету, нити ће Путин моћи да буде третиран као Хусеин, Гадафи, Осама Бин Ладен. Недавно поређење ИСИЛ односно „Исламске државе“ и Русије-Путина од стране одлазећег генералног секретара НАТО делује као хладно-ратовска пропаганда „лоших момака“ који кваре светски мир, и делују диктаторски у својим државама. За НАТО исламски терористи и Русија (читај Путин) су претња.
Како Запад види владавину у Русији?
Западни медији и аналитичари покушавају да дефинишу власт у Русији на релацији неприкосновеног ауторитета Владимра Путина и његових блиских сарадника који су из „КГБ братства“. По западним медијима политику Кремља воде „јастребови“ док су “голубови“ економска олигархија која нема снаге за промену државне политике. „Руски политички аналитичар Јевгениј Минченко сматра да су кључни играчи око председника Путина његови најближи сарадници попут – Сергеј Иванова, Сергеј Шојгуа и Игор Сечина. Бивши КГБ-овац и дугогодишњи Путинов пријатељ Сергеј Иванов како каже Минченко је шеф председничке канцеларије, а Игор Сечин, бивши обавештајац и један од најпоузданијих Путинових људи је шеф највећег државног нафтног концерна Росњефта.
Аналитичари тврде да су Путинови олигарси подржали политику према Украјини јер су, како се каже постали богати захваљујући пословним уговорима са државом, а данас су се нашли на листи за санкције Запада. Ту се отвара питање могућности побуне олигарха против Путина и на ту карту играју планери кризе у Русији, САД и НАТО. Анализе показују да рационалнију политику, односно умернеију, заступа премијер Медведев као прагматски економиста и некадашњи председник Русије. Запад, пре свега прагматичари у САД и ЕУ, играју у будућности на карту Медведева који је за сада у матрици политике Владимира Путина. Ипак јавно мњење указује да Путин ужива високи рејтинг код грађана Русије и руских грађана у Украјини и на Криму, и да подржавају његову политику око Украјине и заштите националних интереса у односу на санкције САД и ЕУ према Москви.
Како се влада у САД?
Ако САД и део ЕУ третира Путина као ауторитарног и конзервативног политичара, који држи све под контролм уз подршку блиских сарадника из “КГБ братства” и олигарха, онда треба да поставимо питање ко води Обамину политику у Белој Кући? Предсендик САД Барак Обама има у својој политичкој структури и “јастребове “ и “голубове“. Ко су “јастреби “ код Обаме у вођењу политике према Украјини и Русији? Пре свега се ради о јаком утицају ЦИА и НСА на кризу у Украјини и глобалној доминацији САД у свету. У том језгру су и структуре моћних компанија, пре свега индустрије оружија, финансијски лоби, фамрацеутска индустрија и компанија за гас и нафту. Поред тога Обама не води сам политику САД већ је “умрежен” са моћницима и “владарима из сенке”, деловима масонске ложе, члановима Трилатералне комисије и групе Билдерберг .Обама има и своје „јастребове“ у америчкој војсци која егзистира на ратовима и војним интервенцијама САД по свету, како каже амерички историчар Питер Орзеховски, који се више од 35 година бави конфликтима, напомиње да су за више од 200 година САД имале и водиле 220 ратова, војних интервенција и ЦИА операција против других држава?
Тренутно САД реагују војно као светски “полицајац”, док Русија помаже своје сународнике у Украјини и одржава сопствену геостратешку стратегију у свом окружењу без светске контроле. Конгрес и Сенат су контролни инструменти власти у САД, заједно са Врховним судом, али ипак америчка политика се води из “овалног кабинета” уз моћ разних лобија и центара моћи. Када се стави у анализу Русија и САД нема битнијих разлика у вођењу политике, само што САД своју политику третирају као демократску, а Руску као ауторитарну.
Да ли треба да подсетимо да је Џорж Буш старији као председник САД претходно био шеф ЦИА, и да су моћне компаније попут Халибартна и Енрона водиле део државне политке САД у време власти његовог сина Џоржа Буша млађег, где је породица Буш имала профите од војних акција САД у Ираку, Авганистану и другим кризним подручјима у свету. Дакле нема битнијих разлика у третирању државне и олигархијске моћи између САД и Русије само су питања међународног престижа и интереса на геополитичкој „шаховској табли“. Демократија са државним и националним, а пре свега олигархијским интересима, делује као параван и вид инструметализоване иституционалне савести. САД доминира над НАТО и ЕУ, а Русија нема војни ни политички савез под контролом. САД делују планетарно, док Русија своју политику усмерава превесходно на евро-азијски простор, односоно делује континентално.
