Прочитај ми чланак

ТРАМП „ОПАЛИО“ ПО МАКРОНУ: Емануел има лош рејтинг, шта је било у Првом св. рату?

0

Амерички председник Доналд Трамп поново се огласио на Твитеру. Он је у серији твитова осуо паљбу на француског председника Емануела Макрона.

Трамп се такође расписао и о церемонији у Паризу поводом обележавања стогодишњице завршетка Првог светског рата, о трговинској размени, али и о томе зашто првог дана у Француској није посетио гробље на ком су сахрањени амерички војници.

“Емануел Макрон предлаже да Европа формира сопствену војску како би се заштитила од САД, Кине и Русије. Али Немачка је та која је учествовала у Првом и Другом светском рату – како је то Француској успело? Почели су да уче немачки у Паризу пре него што су стигли Американци. Платите НАТО или не!“, написао је Трамп.

Потом је писао и о производњи вина у Француској.

“Што се тиче трговине, Француска прави одлично вино, али прави га и Америка. Француска веома отежава Америци да продаје своје вино Француској, диже тарифе, док САД олакшавају француским винаријама и смањују тарифе. Није фер, то мора да се промени!“, додао је он.

“Проблем је што Емануел има врло низак рејтинг јавног мњења у Француској, 26 одсто, и стопу незапослености од скоро десет одсто. Само је покушавао да промени тему. Узгред, не постоји земља са више национализма од Француске, много поносни људи – и то с правом… Учините Француску поново великом“, навео је Трамп.

Како је још навео, због лошег времена хеликоптер није могао да полети до гробља, а он је предложио да га до тамо одвезу, међутим то је одбила безбедносна служба.

Ознаке: , , , , , , ,

21 коментара “ТРАМП „ОПАЛИО“ ПО МАКРОНУ: Емануел има лош рејтинг, шта је било у Првом св. рату?”

  1. Курсула Други каже:
    13.11.2018. у 22:16

    Америка се у рат укључила 1917.г.

  2. NgoeuInformer каже:
    13.11.2018. у 16:39

    Pozdravni govor direktorke CEAS-a Jelene Milić u Palati Srbija

    Dobro jutro dame i gospodo,

    Dobro došli na Beogradsku NATO nedelju, koju Centar za evroatlantske studije od početka organizuje uz podršku NATO Odeljenja za javnu diplomatiju, a u poslednjih nekoliko godina i uz podršku Američke ambasade u Beogradu.

    Ovogodišnja Beogradska NATO nedelja održava se u Palati Srbija- istorijskom, arhitektonskom i umetničkom dragulju Beograda, Srbije i nekadašnje Jugoslavije.

    Dragi gosti, partneri i prijatelji – daleko smo odmakli od početnih pozicija. Počeli smo pre šest godina kao mali projekat saradnje sa mladima iz svih političkih partija iz Srbije, trudeći se da doprinesemo boljoj informisanosti o osnovnim principima funkcionisanja i dešavanjima u i oko NATO, te o obimu, prirodi i perspektivama saradnje Srbije sa NATO. Prvi strani predavač koji se obratio našim polaznicima bio je gospodin Metju Palmer, sadašnji zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD, koji je tada radio kao politički savetnik u ambasadi Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu.

    Ovogodišnja Beogradska NATO nedelja se održava u vrlo dinamičnim geopolitičkim okolnostima. Čak i za region Zapadnog Balkana za koji važi, kako je Čerčil rekao, da proizvodi više istorije nego što može da podnese ovo je vrlo bitan – istorijski period. Stekle su se okolnosti, koje se možda neće skoro ponoviti, da se preostali višedecenijski sporovi reše i time omogući da se Region ubrzano integriše u evro-atlantsku zajednicu, u skladu sa demokratski iskazanom voljom građana koji je to stepen integracije.

    Pozitivni trendovi u našim društvima i spremnost na kompromis koji neki lideri Regiona pokazuju, moraju biti odbranjeni od korozivnih efekata dezinformacionih kampanja, koje dolaze i iz samih zemalja Regiona, ali i spolja. Njihov cilj je da partikularne interese, političke i finansijske, nametnu nedemokratskim metodama u kojima ne prezaju ni od izazivanja incidenata sa mogućim opasnim bezbednosnim implikacijama, kao što smo videli u slučaju pokušaja državog udara u Crnoj Gori, tokom njenog procesa ulaska u NATO.

    Jedan od ključnih ciljeva ovogodišnje Beogradske NATO nedelje je da omogući što tačniju i aktuelniju procenu bezbednosne situacije u Regionu, analizirajući različite moguće scenarije.

    CEAS je i zbog toga posebno za našu ovogodišnju konferenciju- šestu Beogradsku NATO nedelju- naručio istraživanje javnog mnjenja o evroatlanskim integracijama, pojedinim opcijama rešenja odnosa Srbije i Kosova, precepcije NATO, odnosima Srbije i SAD i nekim drugim relevantnim temama. Vrlo zanimljive nalaze ovog istraživanja predstavićemo na pojedinim panelima konferencije.

    Za razliku od drugih aktera zagovaranja jače saradnje ili članstva Srbije u NATO, a CEAS je tu još uvek prilično usamljen, mi nikad nismo koristili pistup „hajde da zaboravimo prošlost odnosa Srbije i NATO i okrenemo se budućnosti“, jer smo čvrsto uvereni da je i za Srbiju i za srpsko društvo, ali i za NATO, bitno da se o traumatičnoj i vrlo posebnoj istoriji tih odnosa mora govoriti i iz nje učiti. Zato nas nije iznenadio podatak iz našeg najavljenog istraživanja da bi 47% onih koji bi glasali protiv članstva Srbije u NATO to uradili zbog NATO bombardovanja. Ova okolnost vrlo verovatno ima uticaja i na stavove građana o mogućim ishodima pregovora Beograda i Prištine.

    Srpski aforističar je odavno primetio da su u Srbiji neke godine sušne, neke plavne, ali da su sve istorijske. Šalu nastranu, Zapadna međunarodna zajednica smatra, a i rukovodstvo Srbije, da je vreme da Beograd i Priština konačno postignu istorijski multidimenzioni kompromisni sporazum o normalizaciji odnosa, koji bi obema stranama omogućio da se konačno više fokusiraju na izazove evropskih i evro-atlantskih integracija. Takav sporazum bi pomogao i drugim zemljama Zapadnog Balkana i našim evro-atlantskim partnerima u zajedničkim naporima nalaženja funkcionalnih i efikasnih odgovora na rastuće zajedničke društvene, političke, ekonomske i bezbednosne izazove i pretnje, a prvenstveno bi doprineo učvršćivanju mira i stabilnosti u regionu.

    Jedan od prošlogodišnjih učesnika Beogadske NATO nedelje, nedavno penzionisani američki general Ben Hodžis, tada glavnokomandujući vojske SAD u Evropi, a sada visoki zvaničnik Centra za analizu evroske politike (CEPA), često u poslednje vreme s razlogom podseća da su savezništva teška, te da je tokom donošenja odluka o nekim bilateralnim pitanjima, bitno voditi računa kakve će implikacije te odluke imati i na koheziju i funkcionisanje saveza.

    Ako naše društvo uistinu želi članstvo u Evropskoj uniji i podršku evro-atlantskih partnera u tom i drugim procesima, onda će ono podržati i rešenje u razgovorima Beograda i Prištine koje će možda smatrati, sa manje ili više validnih argumenata, nepravičnim, ali ono koje će Srbiju zadržati na evropskom putu i obezbediti perspektive razvoja. Sada je potrebno dobro obratiti pažnju da tokom procesa donošenja ove teške odluke kampanje dezinformacija, koje dolaze i spolja i iznutra, ne odnesu prevagu nad činjenicama. Takav društveno istorijski pristup bi, uverena sam, Srbiji dao priliku da nastavi da se reformiše i da počne da se tretira kao važan i pouzdan partner.

    Duboko sam uverena da bi sličan pristup na duge staze bio koristan i kosovskom društvu, čiji predstavnici privremenih institucija često tvrde da su posvećeni evro-atlantskim integracijama.

    Na muci se poznaju junaci.

    Letos se počeo nazirati nešto fleksibilniji pristup u podršci nalaženju obostrano prihvatljivog multidimenzionog rešenja za normalizaciju odnosa između Beogrda i Prištine, pre svega Sjedinjenih Američkih Država, u kome Srbija ne bi izašla kao strana koja je u procesu pregovora izgubila sve. Od tada je izneto mnogo stavova koji upozoravaju na eventulane opasnosti pojedinih mogućih elementa takvog sporazuma. Neretko su argumenti bili povezani sa lošim iskustvom koje su zapadna međunarodna zajednica i Region imali sa Srbijom zbog ratova devedesetih godina. Oni su bacili senku, svesno ili ne, na mnoga dobra postignuća koja je Srbija u međuvremenu ostvarila i pored veliki izazova, provokacija i žrtava.

    Pojedini Zapadni akteri su u debati o implikacijama eventualnih rešenja pokazali izvesnu dozu skepticizma u do sada postignute rezultate dvadeset godina političkih i finansijskih investicija u Zapadni Balkan, stabilizatorski efekat evro-atlantskih integracija, misije KFOR i EUFOR, pa i u snagu EU i NATO i zemalja članica, sugerišući da bi pojedine opcije dogovora Beograda i Prištine mogle ponovo da „zapale Balkan“. Nisam sigurna kako takvo viđenje Regiona i snage saveznika utiče na treće strane, državne ili nedržavne aktere, kojima stabilizacija i demokratizacija Regiona zasigurno nisu cilj.

    Neki od argumenata više su priličili Regionu devedestih, pa i ranih dvehiljaditih, nego Regionu pri kraju 2018. godine. Da naglasim- Crna Gora, Albanija i Hrvatska su sada članice NATO, a vlada u Skoplju je na dobrom putu da omogući da joj zemlja brzo postane članica NATO takođe, dok su sve zemlje u procesu evropskih integracija. To je ogromna razlika u odnosu na stanje u Regionu devedesetih i ranih dvehiljaditih u kome, sada već deset godina, deluje i Regionalni savet za saradnju, naslednik Pakta za stabilnost jugoistične Evrope. Savet ima i širok mandat u oblasti jačanja regionalne saradnje u odbrani i bezbednosti i do sada je ostvario izuzetne rezultate.

    Ne treba zaboraviti ni to da su i Bugarska i Rumunija, koje sada daju važan doprinos stabilnosti Zapadnog Balkana, ušle u NATO tek 2004. godine, godinu dana pošto je ubijen naš reformski premijer Zoran Đinđić. I on je takođe pokušavao da nađe rešenje za kosovsko pitanje, u geopolitički i regionalno mnogo težim okolnostima.

    Mnogi koji su intenzivno kritikovali EU za stabilokratiju- izbor stabilnosti ispred demokratizacije – kao glavni način kreiranja i vođenja politika prema Zapadnom Balkanu sada strahuju od stvaranja „monoetničkih država“ u slučaju multidimenzionog sporazuma Beograda i Prištine. Apsurdno, upravo oni sada primenjuju stabilokratiju u razmatranju održivog rešenja za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. U nekim slučajevima i sa činjenično pogrešnim argumentima.

    Neki od dugoročnih problema sa kojima Region još nije izašao na kraj izazvani su delom i dogmatskim pristupom u primeni identitetskih politika, te brzopletom insistiranju na jednakosti u ishodu rađe nego u građenju sistemski garantovanih jednakih početnih uslova za sve. Zagovornici sadašnje stabilokratije u pristupu iznalaženja multidimenzionog rešenja za odnose Beograda i Prištine su neretko zagovornici takvog pristupa koji dugo ima i podršku Zapadne međunarodne zajednice. Upravo je on doprineo dodatnoj raslojenosti naših društava, između ostalog i po etničkim i verskim linijama. Tu raslojenost sada Rusija i drugi akteri zloupotrebljavaju u artikulisanju svojih namera. CEAS je o ovoj okolnosti upozoravo i u svom izveštaju iz 2017. godine Primarni instinkt-Za više NATO na Zapadnom Balkanu.

    Multikulturalizam je plemenita ideja, ali ne može biti krajnji cilj sam po sebi, bez pravnog i demokratski legitimnog okvira, posebno na manjim teritorijima. Centar za evroatlantske studije je u traženju najmanje lošeg ostvarivog rešenja za ordživu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine u svom izveštaju Priča sa zapadne strane iz juna ove godine, predložio i korekciju sadašnje administrativne linije mahom duž četiri opštine na severu Kosova, ali ne kao krajnji željeni cilj i ne kao podelu po etničkim linijama jer je ona to nije ako se iskreno pogledaju demografske činjenice. Jednostavno, radi se o evetualno mogućem sredstvu za postizanje održivog multidimenzionog sporazuma, budući da se neki od ključnih resursa koji su deo pregovora nalaze tačno na tom području. Ono je relativno malo, pa se teško može zvati podelom Kosova, kako se to skoro stalno, nekad i tendenciozno, radi.

    Pred Srbijom je, naravno, još dugačak put, između ostalog i zato što neki aveti loše prolosti još nisu upokojeni. Mnogi građani i Zapadni partneri s pravom očekuju da se u još nekim oblastima društvenog života situacija brzo popravi. Te otežavajuće okolnosti sprečavaju da se lakše uoče i dobri procesi koji se odvijaju u Srbiji.

    Spomenuću samo neke:

    Srbija je do sada u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom otvorila 14 pregovaračkih poglavlja, a očekuje se skoro otvaranje još nekoliko; u multinacionalnim operacijama pod pokroviteljstvom UN ili EU angažovano je skoro 300 pripadnika Vojske Srbije; toku je završnica procesa usaglašavanja novog ciklusa Individualnog akcionog plana partnerstva sa NATO; nedavno je održana velika vežba „Srbija 2018” koju su organizovali Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i NATO Evroatlantski centar za koordinaciju aktivnosti u pružanju hitnog odgovora (EADRCC); kvadrilateralna saradnja Srbije sa tri NATO zemlje jugoistočne Evrope- Rumunijom, Bugarskom i Grčkom-u oblastima poput infrastrukture i energetike postaje sve intenzivnija. Spisak se ovde, naravno, ne završava. Još neki pozitivni trendovi, pre svega u oblasti bezbednosti i odbrane, navedeni su u našem izveštaju Kosovo pre svega iz septembra ove godine.

    Već sam naglasila – savezništva su teška. Srbija mora da pokaže da to razume i kada nije lako. No, ovo podjednako važi i za zemlje regiona i za Zapadnu međunarodnu zajednicu. I oni moraju pokazati više vere u sebe i mogućnost da ne dopuste da se eventualni multidimenzioni sporazum Beograda i Prištine zloupotrebi. Ne bi trebalo apriori odbaciti forme rešenja koje bi Srbiju, u kojoj itekako ima pozitivnih dešavanja iako se stiče uitisak da se o njima manje zna i govori, zadržale u procesu evropskih integracija i pojačane saradnje sa evro-atlantskim partnerima, samo zato što dolaze za vreme administracije u Sjedinjenim Američkim Državama koju eventualno ne podržavaju. Ista logika važi i za one u Beogradu i Prištini koji, čini se, kažu NE svemu što dolazi od predsednika Srbije Aleksandra Vučića ili predsednika privremenih organa Kosova Hašima Tačija.

    Evroatlantska budućnost celog regiona, koja je u zajedničkom interesu i Regiona i evroatlantskih partnera, mora biti glavni cilj.

    1. Slucajni каже:
      13.11.2018. у 17:53

      Јави се Русима они наводно плаћају онима који једу колаче с румом, а можеш мислити колико ће тек теби платити за ово ЈЕДЕЊЕ ГОВВАНАА!?

    2. Aljeka каже:
      13.11.2018. у 21:29

      Господине бот, превазишли сте себе. Добићете огромну партијску кобасицу господине. Питајте Јецу да ли је за сношку господине. Волим вас господине.

    3. NgoeuInformer каже:
      13.11.2018. у 21:51

      Hvala.

    4. Радо Мир каже:
      13.11.2018. у 23:24

      Fake news: Nato’s “interception” of Russian planes
      by Valentin Vasilescu

      Almost every month, Nato announces that its interception at air protocols have been activated by a Russian airplane getting too close to the border of a Nato member state. These alarm bells constantly sirening in our ears, create the impression we are under a perpetual threat of war. Yet these Russian airplanes never actually violate Nato airspace. What is actually going on?
      For several years, the Western media, Nato officials and an army of “analysts” have been contaminated with Russiaphobia. Their hearts seem to be heavy with a mortal fear of “aggression” by the Russian Air Force in the proximity of Nato territorial waters in the Baltic and the Black Sea. Let us examine the reasons for this fear, which you are sure to conclude are trivial.

      In the three Baltic states and Romania, Nato has established a mechanism called “Quick Reaction Alert” (QRA). QRA is a system of rotation involving 150 soldiers, 6 pilots and four fighter planes which respond to a simple mandate imposed on the United Kingdom, Canada, Germany, Italy and other Nato countries to undertake air policing, every four months.

      To examine what is happening, we’ll use Romania as a case study. On several occasions, the warning mechanism for rapid response has announced to the press that Russian military planes have tried to enter the Romanian air space without first obtaining permission to fly within it. Each time such cases have been signalled, British Eurofighter Typhoon planes or Canadian F-18 plane have taken off with a view to intercepting Russian planes to “defend the integrity of Romania’s air space over its territorial waters.”

      For example, during August 2018, in just one week, the British Royal Air Force made an official announcement that it had carried out three take offs during day and night, from the air base at lMihail Kogalniceanu (Romania), with its Typhoon airplanes in the context of the QRA, to intercept Russian planes that were flying over international airspace above the Black Sea.

      Zooming in on the facts, we note that the British have intercepted the following:
      • An Antonov An-26, transport plane; and
      • A Beriev Be-12 plane for search and rescue
      Both these planes had taken off from Crimea and were on a training flight above the Black Sea, at a distance of 100 miles from the Romanian coast.

      The British declared that the trajectory of these planes made you think that they were going to leave the international air space and enter accidentally or deliberately the Romanian air space. Yet, the Be-12 is a non-armed hydroplane dating back to the 1960s. It is unarmed and crosses at a speed equal to that of a helicopter.

      So what is actually going down? It’s all about the pilots keeping their ranking. In this domain, every country has the same regulation for the military Air Force. The six British pilots drafted to the Romanian base of Mihail Kogalniceanu for a period of four months, are carrying out combat service. This is why they cannot carry out training flights like their colleagues in the United Kingdom. If these pilots cannot fly at least once a month, when they return to their country, they have to undergo training, accompanied by an instructor, in planes with pilots.

      Thus the Western press, with a complete lack of professionalism, makes the inference that the alarm bells signal a real threat and make it “news” for the public. The press do not go to the Defense Ministers of the United Kingdom or Canada to ask him the reasons for such superficial missions and why they do not send training planes (with double commands) to Romania which, although a host nation, is not equipped with Typhon and F18 planes.

      Thus maintaining the ranking of the Nato pilots drafted in Romania is a necessity. Nato member states fraudulently resolve this issue, agitating the name of Russia. As the Russian Air Force takes off and lands everyday in the air bases at Crimea, 150 – 200 miles from the base of Mihail Kogalniceanu, British and Canadian pilots do not need to make training flights to reconfirm their ranking after a month on the ground. The Russia planes of Crimea are able to play the role of an air force for Nato fighter planes, given that the radars on board the Typhoon and F-18 planes can detect air targets at a distance of 100 miles.

      To maintain their ranking, two British or French pilots fly for training purposes and choose a day with difficult conditions corresponding to the minimum parameters of difficulty for Typhoon and F-18 airplanes (that is a ceiling of low clouds and poor visibility). They can also choose to fly at night, again in the conditions specified in the minimal parameters. The only prerequisite is that on this day or night, Russian planes are taking off from Crimea.

      Thanks to this ruse, the six Nato pilots drafted in Romania manage to resolve their problem of keeping their ranking in conditions of a fighting service and with two or three flights per month.

      After all, they are only men and not machines. This is the entire secret behind the hysteria artificially provoked by the rhetoric “The Russians are attacking us”, the mantra of the Western Press.
      Valentin Vasilescu

    5. Радо Мир каже:
      13.11.2018. у 23:26

      “The Art of War”
      Fake news about Muos « maxi-radar »
      by Manlio Dinucci

      Contrary to articles in the Atlantist Press, Muos is not a defensive radar, but a new satellite communications system which enables the Pentagon to supervise offensive actions anywhere in the world. One of its four land bases is situated in Europe, specifically in Niscemi (Italy).
      Voltaire Network | Rome (Italy) | 13 November 2018

      « The M5S (5 Star Movement) divided about the Sicilian maxi-radar », headlined the Corriere della Sera, thereby spreading a maxi fake news – not about the directorate of the 5 Star Movement, which, after having won an electoral consensus with the « No Muos » in Sicily, is now backing off – but about the very object of the dispute.

      By defining the Muos station in Niscemi as a « maxi-radar », they are fooling public opinion into believing that it is an Earth-bound electronic scanning device, and therefore defensive. But on the contrary, the Muos (Mobile User Objective System) is a new satellite communications system which extends the offensive capacity of the United States to the whole planet.

      The system, developed by Lockheed Martin for the US Navy, is composed of an initial configuration of four satellites (plus one in reserve) in a geo-stationary orbit, and linked to four terrestrial stations – two in the United States (Hawaï and Virginia), one in Sicily and one in Australia. The four stations are linked by a network of terrestrial and submarine fibre-optic cables (the station in Niscemi is connected directly to the station in Virginia).

      The Muos, which is already in function, will become fully operational in the summer of 2019, attaining a capacity 16 times superior to that of the preceding systems. It will simultaneously transmit ultra-high frequency coded messages of vocal, video and data material. So submarines and warships, fighter-bombers and drones, military vehicles and on-the-ground units of the US and their allies, will thus be linked to a single command network of control and communications under the orders of the Pentagon, while they are operating anywhere in the world, including the polar regions.

      JPEG – 36.5 kb

      So the Muos station in Niscemi is not a « Sicilian maxi-radar » which guards the island, but an essential element of the planetary war machine of the United States.

      The same role is being played by the other main US and NATO bases in Italy. The Naval Air Station Sigonella, a few kilometres from Niscemi, is the base for the launching of military operations mainly in the Middle East and Africa, carried out by special forces and drones.

      The JTAGS (Joint Tactical Ground Station), a US satellite station of the « antimissile shield » deployed at Sigonella – one of the five with global reach (the others are situated in the United States, Saudi Arabia, South Korea and Japan) – serves not only for anti-missile defence, but also for attack operations commanded from advance positions.

      The Joint Allied Force Command in Lago Patria (Naples), is under the orders of a US admiral who simultaneously commands the US Naval Forces in Europe (with the Sixth Fleet based at Gaeta in the Lazio) and the US Naval Forces for Africa, whose headquarters are at Naples-Capodichino.

      Camp Darby, the largest US arsenal outside of the homeland, supplies the US and allied forces for their wars in the Middle East, Asia and Africa.

      The US 173rd Airborne Brigade based in Vicence, operates in Afghanistan, Iraq, Ukraine and other countries in Eastern Europe.

      The bases at Aviano and Ghedi – sites of the deployment of US and Italian fighters under US command, and equipped with B61 nuclear bombs, which, as from 2020 will be replaced by B61-12’s – are an integral part of the Pentagon’s nuclear strategy.

      Incidentally, do Luigi Di Maio and the other leaders of M5S remember that they took a solemn engagement with the ICAN (International Campaign to Abolish Nuclear Weapons) to ensure that Italy adheres to the UN Treaty, thus liberating Italy from US nuclear weapons?
      Manlio Dinucci

    6. Радо Мир каже:
      13.11.2018. у 23:36

      France: The Incredible Shrinking President
      Macron’s Popularity Collapses While Interior Minister Predicts Civil War
      Guillaume Durocher • November 8, 2018
      I’ve said it before and I’ll say it again: Emmanuel Macron, the current president of the French Republic, is a weird dude. Now, after just 18 months in power, he is also a very unpopular dude. The French media have been making much of the fact that Macron’s prime minister, Édouard Philippe, has been slightly more popular than the president in certain polls. But really, what we are seeing is an almost perfect parallel collapse in popularity of both personalities

      That French presidents are unpopular is nothing new. However, there is a secular trend in them getting unpopular more and more quickly upon getting into office. True, Macron is not as unpopular after 18 months as was the hapless and squishy François Hollande, who could deliver on virtually none of his Socialist economic promises. However, Macron as collapsed in popularity more quickly than Nicolas Sarkozy did, who was a one-term president.

      The English-speaking Macron said he wanted to turn France into a “start-up nation.” A bold ambition, but it’s worth remembering that 90% of start-ups go bankrupt.

      I personally don’t understand the French electorate on these matters. Macron in particular did not promise anything other than to deliver more of the same policies, albeit with more youth and more vigor, as a frank globalist. Who, exactly, was excited at his election but is disappointed now? People with a short attention span or susceptibility to marketing gimmicks, I assume.

      It is hard to talk about the French media without getting a bit conspiratorial, at least, I speak of “structural conspiracies.” Macron’s unabashed, “modernizing” globalism certainly corresponds to the id of the French media-corporate elites and to top 20% of the electorate, let us say, the talented fifth. He was able to break through the old French two-party system, annihilating the Socialist Party and sidelining the conservatives. The media certainly helped in this, preferring him to either the conservative François Fillon or the civic nationalist Marine Le Pen.

      However, the media have to a certain extent turned on Macron, perhaps because he believes his “complex thoughts” cannot be grasped by journalists with their admittedly limited cognitive abilities. Turn on the French radio and you’ll hear stories of how the so-called “Youth With Macron,” whose twenty- and thirty-somethings were invited onto all the talk shows just before Macron became a leading candidate, were actually former Socialist party hacks with no grass roots. Astroturf. I could have told you that.

      Macron has made a number of what the media call “gaffes.” When an old lady voiced concern about the future of her pension, he answered: “you don’t have a right to complain.” He has also done many things that anyone with just a little sense of decorum will be disgusted by. The 40-year-old Macron, who has a 65-year-old wife and claims not to be a homosexual, loves being photographed with sweaty black bodies.

      June 21, 2018: the Élysée Palace, is turned into a gay African discotheque for a today, with presidential blessings. The Palace was initially built in 1721 for the military commander Louis Henry de La Tour d’Auvergne. A desecration.
      Macron appearing with vibrant “future Montaignes” in the Caribbean.
      Macron appearing with vibrant “future Montaignes” in the Caribbean.
      Macron heterosexually sharing a moment with said French youth.
      Macron heterosexually sharing a moment with said French youth.

      While Macron enjoys black bodies, he does say some sensible things. He has some realism. Macron has said that African political instability, poverty, and emigration to Europe will never be controlled unless African women have less children: “When countries still have seven to eight children per woman, you can decide to spend billions of euros, but you will not stabilize anything.” Macron has repeatedly made these comments, showing that like Bill Gates, he understands that a Black Planet with 4 billion Africans (as currently projected to be happen this century according to U.N. projections) will be a big, big problem. Macron is bold in this respect: even Viktor Orbán has not gone so far as to tell black people how they should breed.

      In another “slip,” Macron recently said that all the French marshals of the First World War would be celebrated in the upcoming centennial commemorations of that great and terrible conflict. Including, he said, Marshal Philippe Pétain because despite his “dreadful choices” in the Second World War, he had been “a great soldier” in the First. This is objectively true, although Macron was forced to backtrack in the face of “media outcry.”

      Macron should have known better. He had previously got into trouble while on an official visit to Algeria for saying that France had committed “crimes against humanity” there in the days of colonialism. As his spokeswoman Laurence Haïm pointed out, the problem was not the offense this caused to French nationalists, but to the Jewish community:

      What poses a problem is the term “crime against humanity.” There is a monopoly. . . . I think it is generational. In any case, there is a problem on the expression “crime against humanity” which for many people in the Jewish community can only be said relative to the Shoah.

      In the background, one can hear one of Macron’s aides helpfully interject: “It’s a copyright.” (Using the English term, that’s “co-pee-rhaïte”!)

      So there’s that. But, in terms of policies, I cannot say that the people who supported Macron have any right to complain. He is doing what he promised, that is to say, steaming full straight ahead on the globalist course with, a bit more forthrightness and, he hopes, competence than his Socialist or conservative predecessors.

      In truth there are no solutions. There is nothing he can do to make the elitist and gridlocked European Union more effective, nothing he can do to improve the “human capital” in the Afro-Islamic banlieues, and not much he can do to improve the economy which the French people would find acceptable. A bit more of labor flexibility here, a bit of a tax break there, oh wait deficit’s too big, a tax hike in some other area too, then. Six of one, half a dozen in the other. Oh, and they’ve also passed more censorship legislation to fight “fake news” and “election meddling” and other pathetic excuses the media-political class across the West have come up with for their loss of control over the Narrative.

      Since the European Central Bank has been printing lending hundreds of billions of euros to stimulate the Eurozone economy, France’s economic performance has been decidedly mediocre, with low growth, slowly declining unemployment, and no reduction in debt (currently at 98.7% of GDP). Performance will presumably worsen if the ECB, as planned, phases out stimulus at the end of this year.

      There is a rather weird situation in terms of immigration and diversity. Everyone seems to be aware of the hellscape of ethno-religious conflict which will thrive in the emerging Afro-Islamic France of the future. Just recently at the commemoration of the Battle of Verdun, an elderly French soldier asked Macron: “When will you kick out the illegal immigrants? . . . Aren’t we bringing in a Trojan Horse?”

      More significant was the resignation of Gérard Collomb from his position as interior minister last month to return to his old job as mayor of Lyon, which he apparently finds more interesting. Collomb is a 71-year-old Socialist politician who has apparently awakened to the problems of ethnic segregation and conflict. He said in his farewell address:

      I have been in all the neighborhoods, the neighborhoods of Marseille-North to Mirail in Toulous, to the Parisian periphery, Corbeil, Aulnay, Sevran, the situation has deteriorated greatly. We cannot continue to work on towns individually, there needs to be an overarching vision to recreate social mixing. Because today we are living side by side, and I still say, me, I fear that tomorrow we will live face-to-face [i.e. across a battle lines].

      It is not clear how much Collomb tried to act upon these concerns as interior minister and was frustrated. In any case, he dared to voice the same concerns to the far-right magazine Valeurs Actuelles last February. He told them: “The relations between people are very difficult, people don’t want to live together” (using the term vivre-ensemble, a common diversitarian slogan). He said immigration’s responsibility for this was “enormous” and agreed with the journalist that “France no longer needs immigration.” Collomb then virtually predicted civil war:

      Communities in France are coming into conflict more and more and it is becoming very violent . . . I would say that, within five years, the situation could become irreversible. Yes, we have five or six years to avoid the worst. After that . . .

      It’s unclear why “the next five or six years” should be so critical. From one point of view, the old France is already lost as about a third of births are non-European and in particular one fifth are Islamic. The patterns of life in much of France will therefore likely come to reflect those of Africa and the Middle-East, including random violence and religious fanaticism. Collomb seems to think “social mixing” would prevent this, but in fact, there has been plenty of social and even genetic “mixing” in Brazil and Mexico, without this preventing ethno-racial stratification and extreme levels of violence.

      I’m afraid it’s all more of the same in douce France, sweet France. On the current path, Macron will be a one-termer like Sarkozy and Hollande were. Then again, the next elections will be in three-and-a-half years, an eternity in democratic politics. In all likelihood, this would be the Right’s election to win, with a conservative anti-immigration candidate. A few people of the mainstream Right are open to working with Le Pen’s National Rally and some have even defended the Identitarians. Then again, I could even imagine Macron posing as a heroic opponent of (illegal . . .) immigration if he thought it could help get him reelected. Watch this space . . .

    7. Радо Мир каже:
      13.11.2018. у 23:38

      Macron to Trump: ‘You’re No Patriot!’
      Pat Buchanan • November 13, 2018

      In a rebuke bordering on national insult Sunday, Emmanuel Macron retorted to Donald Trump’s calling himself a nationalist.

      “Patriotism is the exact opposite of nationalism; nationalism is a betrayal of patriotism.”

      As for Trump’s policy of “America first,” Macron trashed such atavistic thinking in this new age: “By saying we put ourselves first and the others don’t matter, we erase what a nation holds dearest, what gives it life, what makes it great and what is essential: its moral values.”

      Though he is being hailed as Europe’s new anti-Trump leader who will stand up for transnationalism and globalism, Macron reveals his ignorance of America.

      Trump’s ideas are not ideological but rooted in our country’s history.

      America was born between the end of the French and Indian War, the Declaration of Independence in 1776 and the ratification of the Constitution in 1788. Both the general who led us in the Revolution and the author of that declaration became president. Both put America first. And both counseled their countrymen to avoid “entangling” or “permanent” alliances with any other nation, as we did for 160 years.

      Were George Washington and Thomas Jefferson lacking in patriotism?

      When Woodrow Wilson, after being re-elected in 1916 on the slogan “He Kept Us Out of War,” took us into World War I, he did so as an “associate,” not as an Allied power. U.S. troops fought under U.S. command.

      After that war, the U.S. Senate rejected an alliance with France. Under Franklin Roosevelt, Congress formally voted for neutrality in any future European war.

      The U.S. emerged from World War II as the least bloodied and least damaged nation because we remained out of the war for more than two years after it had begun.

      We did not invade France until four years after France was occupied, the British had been thrown off the Continent, and Josef Stalin’s Soviet Union had been fighting and dying for three years.

      The leaders who kept us out of the two world wars as long as they did — did they not serve our nation well, when America’s total losses were just over 500,000 dead, compared with the millions other nations lost?

      At the Armistice Day ceremony, Macron declared, “By saying we put ourselves first and the others don’t matter, we erase what a nation holds dearest … its moral values.”

      But Trump did not say that other countries don’t matter. He only said we should put our own country first.

      What country does Emmanuel Macron put first?

      Or does the president of France see himself as a citizen of the world with responsibility for all of Europe and all of mankind?

      Charles de Gaulle was perhaps the greatest French patriot in the 20th century. Yet he spoke of a Europe of nation-states, built a national nuclear arsenal, ordered NATO out of France in 1966, and, in Montreal in 1967, declared, “Long live a free Quebec” — inciting French Canadians to rise up against “les Anglo-Saxons” and create their own nation.

      Was de Gaulle lacking in patriotism?

      By declaring American nationalists anti-patriotic, Macron has asserted a claim to the soon-to-be-vacant chair of Angela Merkel.

      But is Macron really addressing the realities of the new Europe and world in which we now live, or is he simply assuming a heroic liberal posture to win the applause of Western corporate and media elites?

      The realities: In Britain, Scots are seeking secession, and the English have voted to get out of the European Union. Many Basques and Catalans wish to secede from Spain. Czechs and Slovaks have split the blanket and parted ways.

      Anti-EU sentiment is rampant in populist-dominated Italy.

      A nationalism their peoples regard as deeply patriotic has triumphed in Poland and Hungary and is making gains even in Germany.

      The leaders of the world’s three greatest military powers — Trump in the U.S., Vladimir Putin in Russia and Xi Jinping in China — are all nationalists.

      Turkish nationalist Recep Tayyip Erdogan rules in Ankara, Hindu nationalist Narendra Modi in India. Jair Bolsonaro, a Trumpian nationalist, is the incoming president of Brazil. Is not Benjamin Netanyahu an Israeli nationalist?

      In France, a poll of voters last week showed that Marine Le Pen’s renamed party, Rassemblement National, has moved ahead of Macron’s party for the May 2019 European Parliament elections.

      If there is a valid criticism of Trump’s foreign policy, it is not that he has failed to recognize the new realities of the 21st century but that he has not moved expeditiously to dissolve old alliances that put America at risk of war in faraway lands where no vital U.S. interests exist.

      Why are we still committed to fight for a South Korea far richer and more populous than a nuclear-armed North? Why are U.S. planes and ships still bumping into Russian planes and ships in the Baltic and Black seas?

      Why are we still involved in the half-dozen wars into which Bush II and Barack Obama got us in the Middle East?

      Why do we not have the “America first” foreign policy we voted for?

      Patrick J. Buchanan is the author of “Nixon’s White House Wars: The Battles That Made and Broke a President and Divided America Forever.”

      Copyright 2018 Creators.com.

    8. NgoeuInformer каже:
      14.11.2018. у 10:57

      Mislim da je potrebno razlikovati medju globalistima i evrooptimistima. Ne mislim da su evrooptimisti nužno i globalisti. Njima je svakako stalo do Evropi, ali to ne znači da su oni nužno otvoreni i prema svetu; mnogi evrooptimisti su dosta protekcionistični na globalnom planu, što se vidi na primer u antidampinškim merama ili u sferi poljoprivrede. STO u poslednjim decenijama ne napreduje za to što je ona blokirana upravo od strane ‘antiglobalističkih evrooptimista’, koji ne žele dati nikakve koncesije u poljoprivredi, što je pitanje od presudnog značaja za asijske, afričke, latinoameričke države.

      Evrooptimisti tipa Merkelove ili Makrona su u stvari dosta slični nekim od gore navedenih ličnosti a oni žele Evropi u suštini isto ono što Trump želi Americi ili Xi Jingping Kini. Oni jesu patrioti, nacionalisti (u dobrom smislu te reći), samo da njihova domovina je Evropska unija u celini, ne samo Francuska ili Nemačka, kad su u pitanju stvari koje su po lisabonskom ugovoru u nadležnosti EU.

    9. Simerijanac каже:
      14.11.2018. у 21:08

      …“ Evrooptimisti tipa Merkelove ili Makrona…………………….samo da njihova domovina je Evropska unija u celini, ne samo Francuska ili Nemačka,…………“
      ———————————————————————————————-
      То нас не занима, јер нема никакве везе са нама. Небитна ствар.
      Битно је да њихова “ domovina “ није ни Србија ни Република Српска. Нити ће икада бити. Нити је нама из Републике Српске и Србије “ domovina“ eU. Нити ће икада бити.

      Рећи ћу ти нешто.
      Нама у Републици Српској је отаџбина Република Српска, мајка нам је Србија а Русија би нам могла доћи нешто као тетка.

      То ти је тако и никако другачије.

      И никада ми ниси објаснио, како ти као Чех, као један далеки странац, као припадник народа који са Србима никакве везе нема ( осим нешто мало језичке сличности) имаш морално право да готово три године, ( а нежељен и омражен ) пљујеш овдје по православљу,по Русима, често и по Србима ширећ погибељну еУ пропаганду ???

      Препоручујем ти пријатељски да се активираш мало више на оном свом чешком порталу, да пронађеш неки еУ портал, а да заувијек напустиш Србин инфо или било који други српски портал.

      Овдје су пожељни Србима пријатељски народи попут Руса, Бјелоруса, Грка и сл., а не Чеси. Једноставно ти није мјесто овдје.

      А ти како ‘оћеш, ово је крајње пријатељско са моје стране.

    10. Радо Мир каже:
      13.11.2018. у 23:42

      War Criminals in High Office Commemorate the End of World War I
      By Prof Michel Chossudovsky
      Global Research, November 12, 2018

      In a bitter irony, several of the World’s leaders who were “peacefully” commemorating the end of World War I in Paris including Trump, Netanyahu, Macron and May are the protagonists of war in Afghanistan, Palestine, Syria, Libya, Iraq and Yemen.

      To put it bluntly they are war criminals under international law.

      They have blood on their hands.

      What on earth are they commemorating?

      In the words of Hans Stehling: “As We Honour the 15 Million Dead of 1914-1918, a Demented US President Flies into Paris with Plans to Attack Iran” [with nuclear weapons] (Global Research, November 12, 2018)

      Lest we forget: War is the ultimate crime, “The Crime against Peace” as defined under Nuremberg.

      The US and its allies have embarked upon the ultimate war crime, a Worldwide military adventure, “a long war”, which threatens the future of humanity.

      The Pentagon’s global military design is one of world conquest.

      The War to End all Wars???

      One hundred years later: What’s happening NOW in November 2018?

      Major military and covert intelligence operations have been launched in the Middle East, Eastern Europe, sub-Saharan Africa, Central Asia and the Far East. The U.S. military agenda combines both major theatre operations as well as covert actions geared towards destabilizing sovereign states, not to mention economic warfare.

      In the course of the last seventeen years, starting in the immediate wake of 9/11, a series of US-NATO led wars have been launched: Afghanistan, Iraq, Lebanon, Libya, Syria, Yemen, resulting in millions of civilian deaths and countless atrocities. These wars have been led by the US and its NATO allies.

      It is all for a good cause:

      “Responsibility to Protect”(R2P),

      “Going after the bad guys”,

      Waging a “Global War on Terrorism”.

      It just so happens that “Outside Enemy Number One” Osama bin Laden was recruited by the CIA.

      And the Bush and the Bin Laden families are friends.

      Image: Osama bin Laden with Carter’s National Security Advisor Zbigniew Brzezinski (circa 1979

      Confirmed by the Washington Post Osama’s brother Shafiq bin Laden was meeting with George W Bush’s Dad, George H. Walker Bush at a Carlyle business meeting at the Ritz Carleton in New York on September 10, one day before 9/11:

      It didn’t help that as the World Trade Center burned on Sept. 11, 2001, the news interrupted a Carlyle business conference at the Ritz-Carlton Hotel here attended by a brother of Osama bin Laden. Former president Bush, a fellow investor, had been with him at the conference the previous day. (WaPo, March 16, 2003)

      Now does that not sound like a “conspiracy theory”? While Osama was allegedly coordinating the attack on the WTC, his brother Shafiq was meeting up with the President’s Dad, according to the Washington Post.

      In turn, according to the Wall Street Journal “The bin Laden family has become acquainted with some of the biggest names in the Republican Party…” (WSJ, 27 September 2001)

      Here is a rather “believe it or not” concept: if the US were to boost defence spending to go after Osama bin Laden (Enemy Number One), the bin Laden family would benefit so to speak because (in September 2001) they were partners of the Carlyle Group, one the World’s largest asset management companies:

      Waging War on The Bad Guys

      Amply documented, the “Bad Guys”, namely Al Qaeda and its various affiliates including ISIS-Daesh are constructs of Western intelligence (aka so-called “intelligence assets”).

      In recent developments, the US and Israel are threatening Iran with nuclear weapons. U.S. and NATO ground forces are being deployed in Eastern Europe on Russia’s immediate doorstep. In turn, the U.S. is confronting China under the so-called “Pivot to Asia” which was launched during the Obama presidency.

      The US also threatens to blow up North Korea with what is described in US military parlance as a “bloody nose operation” which consists in deploying “the more usable” low yield B61-11 mini-nukes which are tagged as “harmless to civilians because the explosion is under ground”, according to scientific opinion on contract to the Pentagon.

      The B61-11 tactical nuclear weapon has an explosive capacity between one third and twelve times a Hiroshima bomb.

      Hiroshima, August 7, 1945

      Flashback to August 6, 1945, the first Atomic Bomb was dropped on Hiroshima. Up to 100, 000 people were killed in the first seven seconds following the explosion.

      But it was “collateral damage”: In the words of President Harry Truman:

      Truman globalresearch.caThe world will note that the first atomic bomb was dropped on Hiroshima, a military base. That was because we wished in this first attack to avoid, insofar as possible, the killing of civilians.

      What is at stake is a global criminal undertaking in defiance of international law. In the words of the late Nuremberg Prosecutor William Rockler:

      The United States has discarded pretensions to international legality and decency, and embarked on a course of raw imperialism run amok.” (William Rockler, Nuremberg Tribunal prosecutor)

      We will recall that the architect of Nuremberg, Supreme Court Justice and Nuremberg Prosecutor Robert Jackson said with some hesitation:

      “We must never forget that the record on which we judge these defendants is the record on which history will judge us tomorrow. To pass these defendants a poisoned chalice is to put it to our own lips as well.”

      Does this historical statement apply to Donald Trump, Benjamin Netanyahu and Margaret May?
      Video: The Ultimate War Crime: America’s “Global War on Terrorism”. “The Criminalization of War” is The Avenue to Reaching World Peace
      In defiance of Nuremberg, the US and its allies have invoked the conduct of “humanitarian wars” and “counter-terrorism” operations, with a view to installing “democracy” in targeted countries.
      And the Western media applauds. War is now routinely heralded in news reports as a peacemaking undertaking.

      War becomes peace. Realities are turned upside down.

      These lies and fabrications are part of of war propaganda, which also constitutes a criminal undertaking under Nuremberg.

      The US-NATO led war applied Worlwide is a criminal endeavor under the disguise of “responsibility to protect” and counter-terrorism. It violates the Nuremberg Charter, the US constitution and the UN charter. According to former chief Nuremberg prosector Benjamin Ferencz, in relation to the 2003 invasion of Iraq:

      “a prima facie case can be made that the United States is guilty of the supreme crime against humanity — that being an illegal war of aggression against a sovereign nation.”

      Ferenz was referring to “Crimes against Peace and War” (Nuremberg Principle VI): which states the following:

      “The crimes hereinafter set out are punishable as crimes under international law:

      (a) Crimes against peace:

      (i) Planning, preparation, initiation or waging of a war of aggression or a war in violation of international treaties, agreements or assurances;

      (ii) Participation in a common plan or conspiracy for the accomplishment of any of the acts mentioned under (i).

      (b) War crimes:

      Violations of the laws or customs of war which include, but are not limited to, murder, ill-treatment or deportation to slave labor or for any other purpose of civilian population of or in occupied territory; murder or ill-treatment of prisoners of war or persons on the Seas, killing of hostages, plunder of public or private property, wanton destruction of cities, towns, or villages, or devastation not justified by military necessity.

      (c) Crimes against humanity:

      Murder, extermination, enslavement, deportation and other inhumane acts done against any civilian population, or persecutions on political, racial, or religious grounds, when such acts are done or such persecutions are carried on in execution of or in connection with any crime against peace or any war crime.”

      “(i) Planning, preparation, initiation or waging of a war of aggression or a war in violation of international treaties, agreements or assurances;

      (ii) Participation in a common plan or conspiracy for the accomplishment of any of the acts mentioned under (i).”

    11. Vera Markovich-Prokich каже:
      14.11.2018. у 00:49

      Поздравни говор је твој НАТО одржао 1999 по СРбији- НАТО је „поздравио“ болнице, пијаце, трафостанице, мостове, убијао цивиле,болесне, децу, бацао графитне бомбе, касетне бомбе и сипао уранијум, а изгледа, да ће тек да изађе на видело, и које су још све грозоте бацали. Поздравио нас НАТО и није се никад покајао због тога. Својом пропагандом у корист злочинаца , и сам си себе ставио у ред злочинаца.

    12. Радо Мир каже:
      13.11.2018. у 23:29

      Ана Оташевић: Застава Косова на Нотр Даму или како је прича о српско-француском пријатељству већ одавно само шупља дипломатска фраза

      Коју карту „разграничења” носи Вучић у Париз на разговор са Тачијем? Шта је предлог за који тражи подршку од Макрона? Уместо о томе говори се о изневереном француско-српском пријатељству, као да то одавно није само шупља дипломатска фраза.

      Колико Срби данас познају Француску? Веома мало, судећи по полемици око заставе Косова на Нотрдаму. Она показује колико је дубоко неразумевање данашње Француске из угла Београда.

      Повод је стогодишњица Првог светског рата који Србија није умела да обележи и да му да праву тежину. Један од разлога је што Београд не разуме контекст у коме се данас у Европи гледа на овај рат и што није пронашао начин да о њему говори у садашњем времену.

      Француска је преузела главну иницијативу за обележавање годишњице. Том послу је приступила темељно – оформила је мисију која је са радом почела 2012. године, на чијем је челу Јозеф Зимет, са задатком да осмисли програм комеморација током четири године и усклади јавне и приватне иницијативе у Француској и француске иницијативе у иностранству, дајући им ознаку „стогодишњице”. Мисија је овај програм замислила не од врха државе, не као комеморације у затвореним конгресним салама са статистима који служе као декор за политичке говоре, већ је у њега укључила све департемане, регионе и општине, школе и музеје, читаву мрежу домаћих и страних истраживача, историчара, уметника, редитеља који су радили на томе да данашњем човеку, његовом сензибилитету и његовим погледима приближе доживљај овог рата и смисао који има за данашње генерације.

      Велики и значајан подухват који сведочи о одговорном односу према историји и традицији.

      За разлику од Србије, која гледа у своју ратничку прошлост несигурна какве поуке да из ње извуче, Француска је комеморације везала за политички контекст времена у коме живимо.

      За Француску, која је поставила темеље Европске уније и која себе сматра „мотором” заједнице европских народа, њеном „осовином”, заједно са Немачком, ово је прилика да афирмише идеју француско-немачког помирења и изградње заједничке будућности, идеју која је пољуљана у данашњој Европи.

      На Први светски рат се гледа из угла пацификоване Европе. Зато се не слави њена војна прошлост, велике битке и генерали, већ се они помињу у контексту страдања и цивилних жртава које су ратови изазвали. Први светски рат је катастрофа дотад неслућених размера у коју су народи ушли попут месечара, тако би се укратко могао резимирати француски поглед на Први светски рат из данашње перспективе. Победници и поражени су у тој кланици изједначени. Једнако се слави успомена на француске и немачке војнике. Књи­ге и ро­ма­ни о Пр­вом свет­ском ра­ту који су последњих година објављени пи­са­ни су у том ду­ху.

      Отиђите у било који музеј у Алзасу и Лорени, где су се водиле неке од најкрвавијих битака у Првом светском рату и уверићете се да је тако. Француски председник читаве недеље обилази ова места сећања. Да би било могуће изједначити све жртве овог рата било је, истина, потребно да прође много година и да заживи идеја Европске уније.

      У том кључу треба тумачити и обележавање стогодишњице од потписивања примирја у Првом светском рату 11. новембра у Паризу. У позиву за овај скуп Макрон је објаснио да је он упућен „шефовима држава које су учествовале у овом рату и бројним другим шефовима држава који ће такође бити присутни, не само због комеморације стогодишњице првог светског сукоба, већ и зато да заједно покушамо да испунимо обећање које смо тада дали: да се ово више никад не понови”.

      Он је објаснио да ће 11, 12. и 13. новембра бити одржан форум за мир, са циљем да окупи шефове влада, представнике међународних организација, невладиних организација, интелектуалце. Шта је циљ овог форума? Циљ је да се афирмише мултикултурализам и одбрани мир који је угрожен, каже француски шеф државе, упозоравајући на „ризик од подела, од национализма, од затварања”.

      Макрон је забрнут због европских избора наредне године и простора који у Европској унији осваја популистичка десница. Његова ривалка на председничким изборима, Марин Ле Пен, има велике шансе да поново освоји највише гласова као и на прошлим изборима за европски парламент. Потребни су му неки опипљиви успеси и то брзо, јер му популарност опада у земљи а на европском плану још није успео да направи фронт за одбрану од крајње деснице којој иде на руку политичка клима европског нејединства.

      Форум у Паризу је покушај да се Макрон афирмише као светски лидер који има иницијативу и који је у стању да убеди друге да следе његову визију. Кључно је окупљање снага, па је зато позвао учеснике форума (шефове држава, представнике невладиних организација, шефове предузећа, грађане, интелектуалце) да предложе „пројекте за мир”.

      Шта је предлог Београда, уколико га има? Не знамо. Да ли је то идеја о „разграничењу са Албанцима” коју је председник Александар Вучић стидљиво изнео, о којој ништа не знамо „јер би тако отворио карте Србије у преговорима”, као што је рекао у Шиду почетком августа. Коју мапу поделе износи својим француским саговорницима, да ли је то она коју је објавио Монд, на којој су означени Север Косова и општине на југу Србије, Прешево, Бујановац и Медвеђа, за коју из овог листа кажу да је то мапа коју је Вучић показао француском министру за Европу и спољне послове, Жан Ив Ле Дријану? О чему ће у Паризу разговарати са Хашимом Тачијем, који је позван као један од државника? То је разлог што је на Нотр Даму застава Косова? Да ли ће наставити са тајним преговорима о територијама које су спремни да размене?

      Убедљива већина грађана Србије је против трампе Прешевска долина за Север Косова, за коју се верује да је један од предлога, а још одлучније против признавања независности Косова за чланство Србије у Европској унији, показује најсвежије истраживање Демостата.

      Да ли су тајни преговори у духу постизања мира како би све стране желеле да прикажу? Уместо о томе у Србији се говори о изневереном француско-српском пријатељству, као да то одавно није само шупља дипломатска фраза.

      Србија је изгубила везе са Француском још за време Југославије (Де Гол никада није хтео да се види са Титом), а потом нисмо умели да их обновимо. Не знамо ни сада да искористимо огроман потенцијал млађих генерација наших емиграната који живе у Француској, образованих и упућених, нити да ојачамо културне везе, када нам већ политичка клима није наклоњена.

      Не познајемо политичку културу Француске и идеје које су обликовале Европу и понављамо митове о томе како су се огласила звона на Богородичиној цркви у Паризу у славу победе хришћана у косовском боју.

      Не чуди зато ни што се у Француској не сећају нашег савезништва, осим оних којима је војска професија. То је показало и француско учешће у бомбардовању Југославије 1999. године, као и улога њених цивилних и војних представника на Косову, са Бернаром Кушнером као првим администратором. Међу француским војницима било је оних који су се питали шта тамо раде и кога штите и били згрожени над погромом који се одвијао пред њиховим очима над српским, ромским, али и албанским живљем са којим су се обрачунавали припадници ОВК, али нису ништа могли да ураде јер су политичке инструкције биле другачије. И даље су оне да се о томе ћути, да се пређе преко фијаска међународних мисија, прво Уједињених нација, а потом Европске уније, јер би то угрозило велику идеју европске породице која зна шта ради. Ето примера спектакуларног неуспеха мултилатерализма.

      Француска је међу првима заинтересована да се о томе ћути, јер је она једна од земаља које су поставиле темеље независности Косова. Стало јој је да ту ствар оконча, јер је у овом неуспеху међународних мисија и велики део њене одговорности. Неко би могао да је пита шта је урадила да заштити људска права становништва на Косову за чију безбедност је, у оквиру међународне мисије и НАТО-а (КФОР), била задужена. Само нема ко.

      Француска не доводи у сумњу исправност свог „права на мешање”. Она је, уосталом, крајем 80-их измислила концепт нове врсте рата, „хуманитарно мешање”, чији је један од теоретичара био Кушнер. Рат на Косову је спровођење ове доктрине у дело. Борба за људска права и демократске слободе претворила се у идеолошко оправдање за војне интервенције, за шта се у Француској користи пежоративна кованица дроит-де-л’хоммисме, смишљена у време напада НАТО-а на Југославију, као одговор на концепт „хуманитарне интервенције”. Испада да је оправдано ратовати ако имате добар алиби.

      Од када је признала независност Косова Француска није престала да помаже његовој афирмацији на међународном плану. То је било јасно и 14. јула 2014. године на Шанзелизеу, на војној паради за највећи национални празник Француске, пад Бастиље, где су међу гостима на трибинама били и представници Косова, док су испред трибина дефиловали представници земаља учесница у Првом рату, међу њима и српски гардисти.

      Сада када је Косово добило војску, треба очекивати да ће и гардисти косовске војске дефиловати на некој од наредних парада на Шанзелизеу. Косово је као засебна држава исте године позвано да учествује на донаторској конференцији за помоћ Србији и Босни и Херцеговини након поплава, коју је Француска организовала заједно са Европском унијом. У Србији су се тада нешто бунили из председниковог кабинета, али касно.

      Те године постало је јасно и које место има Балкан у тумачењу Првог светског рата из данашње европске перспективе – француска „мисија стогодишњице” званичне комеморације је почела у Сарајеву, одакле су у директном преносу радија Франс ентер историју и нас тумачили француски медијски „каплари”, од Бернар Анри Левија до Ремија Урдана, новинара Монда који је од извештавања из Сарајева за време рата направио каријеру.

      Први светски рат је тако повезан са ратовима 90-их у ревизионистичком кључу који у овом случају има везе са личним амбицијама и каријерама али и погледом на Балкан који се није много променио од деветнаестовековног, оличеном у метафори о „бурету барута” које, према Бизмарковим речима, „није вредно костију једног јединог померанског војника”.

      Ко је крив што нас други тумаче? Великим делом смо сами криви, зато што имамо неодговоран однос према својој култури и историји, зато што је важније да се отвори још једно градилиште и прода још једна фабрика него да уложимо у културу и развијемо културну политику која ће у свету афирмисати наше идеје и наше погледе.

      Имамо ли ми политику сећања (званични поглед на историју) и да ли је она у раскораку са европским токовима?

      Млађе генерације историчара, оне које су у дослуху са данашњим светом, знају како да свој поглед на неки историјски период уведу у главне историографске токове. Историја није уклесана у камену као Хамурабијев законик. У тумачењима прошлих догађаја увек налазимо одјек времена у коме живимо. У Француској се уџбеници историје мењају сваке две године.

      Овде не мислим на повлађивање покушајима ревизионизма, пошто таквих покушаја има. Видели смо то управо на примеру Првог светског рата. Сетимо се верзије Првог светског рата Кристофера Кларка, аутора планетарног бестселера „Месечари: како је Европа кренула у рат 1914”, који је релативизовао кривицу Немачке и Принципа назвао „терористом” (после је рекао да је погрешио па га је унапредио у атентатора), као што је то учинила и утицајна канадска историчарка Маргарет Мекмилан која је својевремено запањила јавност у Србији паралелом између Младе Босне и Ал Каиде.

      Француски ђаци су, уосталом, у уџбеницима могли да науче да су Принцип и друштво острашћени српски националисти који су хтели Велику Србију и да су Срби у последњем рату на Балкану агресори, највише захваљујући Левију, новинарима и њиховом кругу истомишљеника.

      Када чујем представнике власти како се питају како се застава Косова нашла на Нотр Даму, горко се осмехнем

      Овде мислим на нашу способност да пронађемо место у концерту нација у коме ће се наш глас чути. А то је оно што нам драматично недостаје. Не можемо да добацимо.

      Покушаји изасланика из француске мисије који су у току припрема за обележавање стогодишњице долазили у Београд како би разговарали о заједничким пројектима, остали су неостварени. У Београду нико за њих није имао слуха. То су ми у Француској причали сами учесници француске делегације, међу њима и највиши представници војних архива, чланови научног савета при мисији обележавања стогодишњице. Долазили су са предлозима, у Београду су их примали на највишем нивоу, а потом од тога није било ништа јер са српске стране није било идеја, знања, средстава. Тако смо пропустили да се укључимо у заједничко обележавање овог догађаја и одужимо нашој историји и нашим прецима.

      Када чујем представнике власти како се питају како се застава Косова нашла на Нотр Даму, горко се осмехнем.

    13. Радо Мир каже:
      13.11.2018. у 23:30

      Свети Петар Цетињски: „Змију у недра не пуштајте“ – о масонерији и Француској револуцији
      Кад jе у оно давно вриjеме силна руска царевина 1813. године потукла гордог и охолог Наполеона код Москве и када jе некада моћна француска воjска у паници почела да бjежи од силе руске, св. Петар Цетињски, велики неприjатељ Наполеонове политике, jе одмах написао jедну интересантну, поучну а и данас посебно актуелну прокламациjу народу црногорском и брдском. У њоj jе поред позива на оружjе за ослобођење Боке, Владика црногорски изнио и своjе jасне ставове о jедном великом и надолазећем злу – злу масонериjе.

      Тако jе св. Петар jош давне 1813. године упозорио Црну Гору на ово кукавичиjе jаjе у златно увиjеноj амбалажи коjе се нарочито данас Црноj Гори и читавом човjечанству перфидно подмеће али и крваво намеће као нешто позитивно и у циjелом свиjету општеприхваћено. Зато послушаjмо овог светог ловћенског пророка коjи у оно давно вриjеме написа следеће риjечи:

      Петар, Божиjом милошћу православни митрополит Црногорски, Скендериjе и Приморjа и рускога царскога ордена светога Александра Невског каваљер.

      Благородниjема и поштениjема сердарима, воjводама, барjактарима и другиjема главарима и старjешинама и свему храбром народу црногорскоме и брдскоме, у Господа здравствовати и радовати се.

      Познато jе вашиjем благородствима, и теби, љубезни народе, како jе већ наступила седма година од када су Французи погорели Бокешку провинциjу и како су они с почетка нама страшно приjетили да се отечество наше унаприjед неће називати Црна него Црвена, то ће рећи крвљу нашом обливена Гора.

      Они би то и учинили по своjству њихове злоће, будући су наjприjе окаљали своjе руке у крви законитога краља и краљевске фамилиjе и основали на темељу безбожjа своjе jакобинско-фрамасонско правитељство, али благодарећи Богу ниjесу то могли учинити:

      Прво, по томе, што ниjесу међу нама нашли издаjниках jакобинскога духа, коjи би им путеве отворили и человође били као што су налазили на много мjеста за несрећу своjих народа међу коjима су они издајници били.

      Друго, што смо ми становити договор учинили иа Мирцу у цркви храма светога великомученика Георгиjа, када смо генералу Мармону на састанак били, да умремо при нашоj вjери и слободи с оружjем у рукама славно, и да се никад под њихову власт живи не предамо.

      Треће, што су они видjели пребивалишта наша утврђена каменитиjем горама, и не само jедну Црну Гору, него многе горе коjе се не боjе бомбе ни лубарде, и што су наше краишнике при сваком движењу њихове воjске находили справне и готове к боjу на своjима границама, а навлашито кад су њихова три генерала са три тисуће и више воjске ударили на комун Браjиће, тада су они познали колико би их скупо коштало док би Црну Гору освоjили.

      А четврто, што славни народ од Шпање Божиjим промислом и благовољењем, побуђен љубављу к отечеству и к своjему законитоме краљу, одведен вjероломним Наполеоном у Франциjу, свргнувши jарам француски подиже неустрашивим духом мужества своjе оружjе против онога свеопштег роду човjечанскоме неприjатеља и возмутитеља Европе.

      По овиjем дакле узроцима, не могући они нечестивци успjети у своjим предузећима, ниjесу се постидjели претстављати нама толике милости и награде од њиховог цара, ако ми његово покровитељство заиштемо и ако његова конзула међу нама прихватимо мислећи да ми као горски иарод нећемо разумjети: jер то ће рећи да сами себе своjима рукама синџир на грло ставимо и да змиjу у наша њедра пустимо. Но будући су и на сва претстављења добили како усмено тако и писмено противни одговор, ниjе им остало друго него чрез посредство мира прекратити смутњу коjа се бjеше међу наше краjишнике и њихове солдате около Котора започела, боjећи се да не бисмо и Бокешки народ против њих узбунили. И тако смо с ђенералом Бертраном на кондициjе мир учинили и с ђенералом Готиjеом потврдили до заповиjеди коjу бисмо имали од нашега цара. Но што искаше ђенерал Бертнар да му предаjемо њихове људе у наша мjеста добjежале, то ниjесмо примили; и зато jе њихов цар толико расрђен био, да jе говорио не само да ће нас огњу и мачу предати, него да ће и горе и планине наше сажећи. Али се ниjе надао да ће из Русиjе главом без обзира бjежати, оставивши пространа московска, смоленска и литванска поља посиjана костима своjих воjника, и да ће своjе високоумно надмено намjерење о осваjању Русиjе и циjелога свиjета наћи закопано под пепелом московским. Из овога свега, љубазна браћо, jасно видjети можете што су они тирани мислили од нас учинити и што би учинили да су силе имали; а сваки дан гледате што чине од браће наше примораца, и по томе расудити можете колико би ваш народ у свиjету несрећан био, да ниjе свеблаги Бог благословио оружjе великога Александра, милостиваго покровитеља. Тога ради принесимо сви и приносите непрестано свеблагоме Богу благодарење и славу, коjи jе даровао своjему помазанику Александру крепост и силу на истребљење тмачислене воjске крволочнога Наполеона, љутога и непримиримога неприjатеља човjечанства.

      А при томе споменимо и друге дужности наше, коjе нас позиваjу у садашње од самога Бога послано вриjеме на витешка воjничка дjела, да не останемо између осталих народа наjзадњи, него да тjерамо опште неприjатеље из нашега краjа, када их по мору и по суву тjера и биjе сила руска, инглешка, ћесарова и шпањолска.

      Приготовите се дакле, jунаци, с природним духом храбрости на витешки оваj подвиг да, призвавши Бога на помоћ, што скориjе ступимо у Бокешку провинциjу под славодобитним барjаком великога Александра, милостива покровитеља нашега.

      Дано у резиденциjи иашоj на Цетињу, августа 27. 1813. године.

      Петар Петровић

      Ове риjечи, риjечи златне и благодатне, су прве риjечи jедног светог човjека у нашем народу у коjима се jасно осуђуjе зло масонериjе. Њима jе њихов писац, св. Петар и првиjенац и претеча у борби против овог зла у народу српскоме. Преко њих се баца и сасвим ново свjетло на jедну од великих прекретница у историjи свиjета – Француску буржоаску револуциjу, коjа jе за св. Петра и сваког здравомислећег човjека била и остала jедно велико jакобинско-фрамасонско безбожно зло коjе jе, покриваjући се медно-слатким паролама (као уосталом и свака безбожна револуциjа) слободе, правде и jеднакости прогутало стотине хиљада људи заjедно са краљем, краљицом и скоро читавим племством Француске, и оставило “отров своjе адске душе” да до данас хара свиjетом, увиjек под видом “нових поредака”, од коjих нека нас сачува Господ молитвама св. Петра Цетињског.

      монах Петар

      Извор: „Српски народ“

  3. Нада каже:
    13.11.2018. у 21:12

    Обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата није ни било. Била је то политичка промоција овог бедника Макрона и криминалца Тачија! Срамно пљување по милионским жртвама о којима није скоро да и није било речи.

    1. Курсула Други каже:
      13.11.2018. у 22:16

      У праву сте, али ко је за то крив?

  4. Ljubivoje Stojanovic каже:
    13.11.2018. у 16:29

    DONALDE TRAMPE TREBAO SI SA MELANIJOM DA POSETIS REPUBLIKU SRBIJU DA VIDIS KAKO SU SRBI GOSTOPRIMLJIVI NAROD A I MELANIJA JE DRZAVLJANKA SFRJ VEROVATNO TI JE O TOME PRICALA.AKO NISTA DRUGO DODJI ZA SRPSKU NOVU GODINU U BEOGRADU.

    1. Спира каже:
      13.11.2018. у 19:34

      нека иде код тебе прославу Не треба тај да долази у Србију .

    2. РамбоПетковић каже:
      13.11.2018. у 22:35

      Ух Меланија,пушење мммм…

    3. grebak grebić каже:
      14.11.2018. у 09:42

      Брзо ИСТРЧАВАШ! МАКРОН (Француз нечисте крви) је ништавило и „француска највећа грешка“! Зато француско српско пријатељство не сме он да уништи. Ако је теби Трампоња мио ти иди тамо па га поздрави, а нас остави да настојимо изгладити односе са Французима, али не и са Макроном. Макрон није Француска (питајте Мари Ле Пен!). Живела нам Француска!

Коментари су затворени.