Прочитај ми чланакСпољнополитички одбор Сената САД пре неколико дана једногласно је подржао ратификацију Протокола о приступању Црне Горе Северноатлантској алијанси (НАТО), јавили су амерички медији на челу са угледним "Форбсом". Међутим, изгелда да је дошло до неочекиваног преокрета због којег би Црна Гора могла да остане на вратима Алијансе.
Спољнополитички одбор Сената САД пре неколико дана једногласно је подржао ратификацију Протокола о приступању Црне Горе Северноатлантској алијанси (НАТО), јавили су амерички медији на челу са угледним „Форбсом“. Међутим, изгелда да је дошло до неочекиваног преокрета због којег би Црна Гора могла да остане на вратима Алијансе.
Наиме, Протокол о приступању био је на дневном реду Сената у понедељак и уторак, а могао је да буде одобрен само једногласно, акламацијом, зато што није било времена да се о њему сенатори појединачно изјасне. Разлог за то је наводно тај што је одлазећа администрација Барака Обаме по сваку цену желела да прогура ратификацију пре него што Доналд Трамп и званично преузме дужност председника, пре свега због његовог става према Алијанси.
Сенаторка Џин Шахин је чак јавно пожуривала Сенат да што пре гласа о резолуцији, пре распуштања Конгреса и ступања на дужност нове администрације Доналда Трампа.
Међутим, један сенатор се, из за сада непознатих разлога, није сложио и одбио је да подржи ратификацију, па је за сада све одложено, сазнаје „Блиц“ из дипломатских извора из Подгорице и Вашингтона. Ова вест је поприлично изенанађење, имајући у виду напоре које су САД уложиле да Црну Гору уведу у НАТО.
Постоје три разлога због којих се преокрет могао да се деси:
1. Први и најбезболнији разлог био би тај да је у питању ствар техничке природе, те да је проблем заиста само у том једном незадовољном сенатору. Уколико је заиста тако, та ситуација би требало веома брзо да буде решена, а Црна Гора још ближа уласку у НАТО. Неретко се у америчком Сенату дешавало да се појаве један или двојица сенатора који из неких својих принципа или других разлога одбијају да се сложе са огромном већином, али се као по правилу са њима постигне компромис, те се ситуација веома брзо „испегла“.
2. Други разлог је много озбиљнији. Он би значио да је у САД дошло до предомишљања, пре свега како би Вашингтон сачекао и видео како ће Црна Гора функционисати без Мила Ђукановића на челу, односно да ли ће остати владар из сенке и сива еминенција црногорске политике, или ће мала јадранска држава после четврт века Ђукановићеве владавине почети да повлачи неке другачије потезе. Ипак је за време Ђукановићевог мандата договорен улазаг Црне Горе у НАТО, те би Вашингтон можда желео да се увери да ће држава остати на истом курсу и без Ђукановића.
Фото: О. Бунић / РАС Србија
3. Трећа, свакако најатрактивнија теорија јесте да иза блокирања ратификације Протокола о приступању Црне Горе стоји осовина Доналд Трамп-Владимир Путин. Разлог за то могла би да буде жеља долазеће администрације да се не замера Русима. О Трамповим симпатијама према Владимиру Путину увелико се прича већ годину дана, а изабрани председник САД их својим потезима и изјавама свакодневно потврђује. Последња у низу потврда је сте та што је за шефа дипломатије одабрао Рекса Тилерсона, нафтног могула који је носилац руског ордена, и важи за човека са пријатељским везама у Кремљу.
Фото: Реутерс, А. П. / РАС Србија
Русија је небројено пута изразила незадовољство иницијативом да се Црна Гора придружи Алијанси, о чему је недавно говорио и шеф дипломатије Сергеј Лавров, наводећи да се „Подгорица на силу увлачи у НАТО“.
– Постоје грозничави покушаји да се Црна Гора увуче у НАТО, а нико не пита да ли народ те земље то жели. Свакако не би било штете да о том питању постоје консултације. Очигледно је да је један од последњих циљева Барака Обаме да Црна Гора уђе у Алијансу – рекао је пре неколико дана Лавров.
Поред жеље да се не замери Русији, Трамп би могао да блокира улазак Црне Горе у НАТО јер је незадовољан начином на који чланице доприносе Алијанси. Небројено пута изјавио је да „Америка неће штитити оне који не доприносе“, алудирајући на чињеницу да поред САД, само четири од 28 чланица испуњавају своје финансијске обавезе према Алијанси у виду издвајања 2% БДП-а за улагање у одбрану.
