Прочитај ми чланакШто се Косова и Метохије тиче, Путин у Вучићу није имао саговорника
Можемо дуго да спекулишемо о чему су два председника разговарала „очи у очи“. Разумна је претпоставка да су две овакве прилике биле искоришћене за размену мишљења и ставова о Косову и Метохији. Тим пре што је заједничка конференција за медије показала мимоилажење у погледу најважнијег српског аргумента у сукобу око Космета.
Тај аргумент, наиме, заступао је руски, а не српски председник. Он је (према извештају „Политике“ од 18. јануара) рекао: „…Москва се залаже за узајамно прихватљиво решење Београда и Приштине, али базирано на Резолуцији 1244 СБ УН“. На то је српски председник прећутао овај правни документ и, уместо његове потврде простим речима, помпезно рекао да је „…Србија спремна за разговоре и компромисе са Албанцима, али (да) неће да пристане на понижење“.
Разлика у ставовима два председника у вези најважнијег аспекта косметског питања избила је на видело после њиховог прошлооктобарског сусрета у Москви када је Путин одбио Вучићев приступ решења преко „разграничења“. И да Албанци нису драконском царинском политиком према Србији себи везали руке, ових дана не бисмо имали извештаје о посети руског председника Србији, већ извештаје о преговорима у вези разграничења.
Мало скретање са путање коју су одредили Вашингтон и Брисел само нам је омогућило да се још једном уверимо у чврсту решеност председника Србије да се врати на прави пут уз један једини услов – да Албанци укину царине. Трампово писмо својој обесној албанској деци, са изричитим захтевом за повлачење одлуке о царинама, дошло је на адресата непосредно пре Путинове посете Београду. Оно је извесно Вучића охрабрило да се оглуши о Путинов став о Резолуцији 1244.
Али, зашто инсистирати на овом документу. Укратко, због америчке игре са међународним правом и Вучићевог статирања на маргинама ове игре. Ова Резолуција Савета безбедности УН вратила је косметско питање у оквире међународноправног поретка после насилног и противправног оружаног насртаја НАТО савеза на СР Југославију. Неколико година после јуна 1999. године САД и њени савезници увидели су да овај документ постаје озбиљна препрека за остварење њиховог ратног циља – пуне сецесије јужне српске покрајине.
Њихов наум био је да се корацима фактичког отцепљења, које је пратила реторика „реалности“, дође до степена правног – дакле не само фактичког – признања Косова од стране Србије. Тиме је на первертиран начин признат значај правних чињеница као нужности у стратегији „коначног решења“. Овога пута требало је да de iure признање Косова од стране Србије обесмисли правни садржај Резолуције 1244.
Ово, разуме се, није могло да успе без одлучујуће сарадње државног руководства Србије. Извршне радње у овој ствари преузела је Европска унија која је морала да изиграва зов сирена, а њена песма о чланству Србије у Унији требало је да привуче омамљене морнаре. За разлику од легенде, песма је најпре привукла капетана који је од лета 2008. године брод државе усмерио ка имагинарном царству сирена.
Задатак државног руководства Србије од тада био је да косметску политику спроводи као да Резолуција 1244 не постоји. Али, пошто је она реално постоји, и ту и тамо се помињала првих година сарадничке власти, требало је серијом споразума са „приштинским властима“ градити једну нову правну ситуацију која би свој пуни правни квалитет стекла набујалим квантитетом тих споразума. Разуме се да је тиме био направљен велики правни хаос у самој Србији. Не само да су ови споразуми били политички штетни него су били и пративуставни на основу одлука Уставног суда који је њихов највећи број прогласио неважећим. Текуће владе, међутим, нису налазиле за сходно да ове одлуке Суда и примене.
© Фото : Председништво Србије
Овакво стање добрано је закомпликовало западно решење косметског питања. Неспособна влада била је замењена другом (2012), која није могла ничим другим да се препоручи до обећаном ефикасношћу у реализацији здружене западне стратегије. То ново, делатно решења за Србију названо је „бриселски процес“. Који је био његов допринос?
Прво, Србија је званично признала надлежност устава и закона отцепљеног Косова за све актуелне и будуће договоре између „Београда“ и „Приштине“.
Друго, Србија је званично укинула и поништила своје комплетно легално и фактичко управљање јавним животом Срба у покрајини.
Треће, Србија се званично обавезала да ће са „Косовом“ (на равне части) потписати правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа. Јасно говорећи, Србија се обавезала да ће правно признати независност Косова.
Ове три ствари, које суштински обележавају политику српских власти од 2012. до данас, практично поништавају важење Резолуције 1244 и Устава Србије за косметско питање. Зато се ова два правна документа у унутрашњем политичком саобраћају уопште не спомињу (изузев као предмет спрдње), а у међународном само у тактичке сврхе. И док Резолуција 1244 још увек има своје међународне заштитнике, будући да залази у осетљиву област сецесије, домаћи Устав нема више заштиту ни свог уставног судског чувара, јер у званичним институцијама Србије и за њихове персоналне носиоце то је временом превазиђен документ.
Разуме се, руски председник није позван да брани Устав Србије, али се још увек осећа позваним да брани међународни документ против сецесије на конкретном случају Србије. Он ће то моћи све док Србија не призна независност Косова, а Вучићево ћутање о Резолуцији 1244 јасно говори о његовом путу без повратка. Није немогуће да ако Србија призна независност Косова Русија настави да прави проблеме западним силама у УН у вези пријема Косова. Али, то тада неће радити из разлога одбране међународног права и тиме права Србије, јер признањем Косова настала би нова правна ситуација. Русија би то питање евентуално задржала ради ценкања са западним силама поводом неких других међусобно нерешених питања.
УДБАШИ И ЊИХОВИ ПОТОМЦИ МАЛО ПОПУШТАЈУ
КОНАЧНО СУ РЕШИЛИ ДА ОДОБРЕ ПЕНЗИЈЕ И РАВНОГОРЦИМА, КАО И БОРЦИМА ПРОТИВ НАТО АГРЕСИЈЕ… https://t.co/KMAIcR0JL8
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 22, 2019
