Прочитај ми чланакПодстицање локалних радикалних актера и подршка њиховим активностима један је од начина да велике силе прошире утицај у региону. То је већ виђен сценарио који је увек био трагичан за све земље у региону.
Фото: Thinkstock
Подстицање локалних радикалних актера и подршка њиховим активностима један је од начина да велике силе прошире утицај у региону. То је већ виђен сценарио који је увек био трагичан за све земље у региону.
Неко је рекао да се може убити птица али не и њен лет. Та мисао ме увек подсети на Југославију која је разорена, али је оставила траг у историјској свести који и данас може да послужи као основ за различите политичке пројекте, али и као надахнуће за спољну политику земаља западног Балкана (ЗБ).
Заправо, Југославија је увек била политички пројекат. Када је у два наврата настајала и нестајала то је у великој мери било плод интереса великих сила. Постоји ли данас интерес да се створи нешто што се можда не би звало Југославија, али би суштински политички уоквирио ЗБ?
Земље ЗБ веома су подложне спољним утицајима па чак и најсамосталније, попут Србије, тешко могу да воде независну спољну политику. Подложност различитим утицајима ствара од Балкана нестабилну политичку зону – буре барута. Тако настаје негативна спирала која продубљује економске и политичке проблеме остављајући ЗБ још рањивијим и подложнијим различитим утицајима.
Нови светски поредак (НСП) након окончања хладног рата заменио је споразум из Јалте. Југословенски генерали и тадашње српско руководство нису разумели тај епохални догађај. Југославија је раскомадана, а Србија изгубила значајан део своје територије. Данас се поново води битка за хегемонију у светском систему, а НСП је пред мноштвом изазова. Такмаци за премоћ су Кина и САД.
Остале земље, из перспективе тих играча, само су полигон за њихов ривалитет. Међутим, из перспективе сваке, па и најмање земље, промене у светском систему представљају шансу да, саме или у савезима с другим земљама, поправе свој положај, што игру чини компликованијом и неизвеснијом.
Мада, глобално гледано, маргиналан, Балкан је простор на коме САД покушавају да одрже свој доминантан положај, а Турска и Русија, свака из различитих разлога, покушавају да прошире утицај.
Значајан број муслиманског становништва у државама ЗБ само је један од ресурса на који се може ослонити Турска. За њу је утицај на Балкану један од спољнополитичких приоритета и начин да потврди нарастајућу економску и политичку снагу. Како ствари сада стоје, значајан подстрек јачању турског утицаја пружиће Русија уколико процени да би то, макар и привремено, подстакло удаљавање Турске од САД.
Русија је, с друге стране, битна сила и најважнији простор у игри САД и Кине за глобалну премоћ. Основни интерес Русије јесте да смањи притисак на себе и премести га што је могуће даље од својих граница. У Сирији је у томе била успешна. САД виде Балкан као плен стечен након окончања хладног рата и као идеалну позицију са које могу да контролишу своје европске савезнике, али и поменуте регионалне силе.
Приближавање Турске и Русије могло би за САД представљати озбиљан ризик од губитка контроле на овом подручју. Један од начина да се обезбеди овај простор јесте његово колективно укључење у ЕУ. Међутим, после „брегзита” самопоуздање ЕУ је уздрмано. Европа сада има циљ да учврсти а не да шири своју уздрману архитектуру. (Брзом прикључењу се могу надати само земље које у потпуности могу да одговоре стандардима ЕУ и које својим уласком не би унеле ни један нови проблем у ту заједницу.)
Дакле, шансе да се читав ЗБ нађе у окриљу ЕУ су мале. Други начин за стварање бране ширењу турског утицаја јесте стварање политичког ентитета на простору ЗБ по угледу на некадашњу Југославију. Кључне земље овог савеза су Албанија, Србија и Хрватска.
Не треба посебно истицати какве препреке стоје на путу институционализације таквог савеза. Међутим, ако нас је историја нечему научила то је да су (не)пријатељства пролазна, а интереси вечни. Међутим, за реализацију таквог пројекта потребна су огромна улагања која би подстакла економски просперитет ЗБ и дала подстрек актерима који су за такав пројекат заинтересовани. Питање је, међутим, да ли је ико спреман да плати такву цену?
Алтернативни начин да велике силе одрже или прошире утицај у региону јесте подстицање локалних радикалних актера и подршка њиховим активностима и аспирацијама. То је већ више пута виђен сценарио који је увек био трагичан за све земље у региону, а накнадно свођење рачуна је показало да је чак и победа била Пирова. Упркос томе, изгледа да динамика актуелних збивања води у том правцу. Они који не разумеју ову динамику представљају „корисне идиоте” који, уверени да раде у сопствену корист, реализују туђе интересе и праве штету свима у окружењу.
Истина, историја је показала да овај простор не може бити неутралан, али је, такође, показала да политика несврставања, мада захтевна, доноси корист онима који је воде. Брига о сопственим интересима која не пркоси интересима великих сила показала се као добар модел.
Та политика је на ванредним изборима у Србији добила највећу подршку. Било би добро када би и на изборима у земљама из окружења превагу однеле партије које заговарају такву политику, али то је већ ствар воље бирача у тим земљама.
Професор Филозофског факултета у Београду
