Прочитај ми чланакПреговори између Владимира Путина и Реџепа Ердогана који су одржани у Сочију 13. новембра и који су трајали 4 сата, омогућили су им да размотре читав комплекс питања у билатералним односима. И ако развој ситуације у Сирији сам по себи представља широк геополитички проблем у који су увучени многи играчи, то енергетика и војно-индустријска сарадња представљају две области у којима Москва и Анкара директно узајамно сарађују у националним интересима.
И сличан модел односа посебно је важан у контексту развоја ситуације у Европи, где су многе земље-чланице ЕУ, а такође и државе које теже да упадну у ту организацију, покушавају да маневришу у туђим па чак и непријатељским интересима.
Најважнији и истовремено „осетљив“ проблем за Европљане и даље остаје руско-турска сарадња у енергетској области.
Према речима Владимира Путина, он и његове турске колеге „са учешћем министара и шефова водећих компанија, предметно су размотрили кључне аспекте стратешких узајамних деловања у области енергетике“. „То се тиче и „Турског тока“, то се тиче и изградње нуклеарне електране „Акују“. У скорије време „Росатом“ треба да почне практични стадијум реализације пројекта. Планирамо да први реактор пустимо у погон већ током 2023. године“ – саопштио је руски председник. „Ми ћемо дати велики значај томе да ови пројекти буду на време завршени и остварени“ – потврдио је Реџеп Тајип Ердоган. [http://www.kremlin.ru/events/president/transcripts/56066]
Није тајна да развој ситуације око сарадње Русије и Турске у енергетској области – а пре свега у оквирима реализације пројекта „Турски ток“ – са лоше скривеном раздражљивошћу прате и Брисел и Вашингтон. Увод у пуштање у погон овог гасовода и посебно прикључење њему „извозне“ гране за државе централне и југо-источне Европе, ствара нову конфигурацију енергетске безбедности на континенту и потврђује кључну улогу Русије у њеном обезбеђењу.
Међутим, ништа мање раздражљивости у западним престоницама изазива и узајамно деловање Русије и Турске у војно-техничкој области – у том смислу по питању куповине руских зенитно-ракетних комплекса од стране Анкаре. „Обе стране су сагласне с тим да земље и народи морају да се налазе у јаким и тесним узајамним везама. Ја посебно велики значај придајем заједничким напорима у одбрамбеној индустрији“ – овако је председник Ердоган описао своје виђење ситуације.
Уочи руско-турског самита на високом нивоу, шеф владе Турске Бинали Иљдирим у интервјуу америчкој агенцији за пословне новости Bloomberg назвао је куповину ЗРК С-400 у Русији «неопходношћу» и подвукао спремност Анкаре да и убудуће у Русији купује системе ПВО без обзира на противљење САД и НАТО. Према речима премијера, Турска је тражила такве системе у САД, ЕУ и НАТО, но ти предлози нису одговарали условима које је поставила Анкара, који су укључивали и доступ технологијама и заједничкој производњи. „Никаквог предлога који би одговарао нашим очекивањима, није било. Тако смо ми на крају склопили посао са Русијом“ – појаснио је Бинали Иљдирим. Шеф турске владе је подвукао да ће се „Анкара кретати напред“ по свом плану добијања руских комплекса С – 400 „без обзира на противљења“ од стране САД и НАТО.
Могућност испорука ЗРК С – 400 још у мају текуће године размотрили председници Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган. У јулу је председник Турске потврдио потписивање неопходних споразума о испоруци С – 400: „Потписи су постављени и надам се да ћемо видети С – 400 у нашој земљи. И водићемо их ка заједничкој производњи“. Крајем септембра је помоћник руског председника Владимира Кожин потврдио да је Анкара авансно уплатила новац и да је уговор ступио на снагу. [http://www.rbc.ru/politics/02/11/2017/59faca699a7947e28c15a3d1]
Према сведочењу генералног директора корпорације „Ростех“ Сергеја Чемезова, „вредност посла у вези С – 400 са Турском, износила је више од 2 милијарде долара“ (турски извори су говорили о 2,5 милијарде долара). Према прелиминарним информацијама, преговори су текли и о испоруци четири дивизиона по цени од 500 милиона долара за један дивизион.
А у септембру текуће године Реџеп Тајип Ердоган је саопштио да су Москва и Анкара већ разматрали и могућу куповину новијих ракетно-зенитних комплекса С – 500 д стране Турске. [www.rbc.ru/politics/12/11/2017/5a0851329a794779d17e20e7]
Наравно, сличан развој догађаја није могао проћи мимо руководства САД и НАТО пакта. Кеј Бејли, стални представник САД при Североатланској алијанси у интервјуу часопису The Washington Post је изјавила да је руски ЗРК С – 400 некомпатибилан са НАТО системима, а да Русија, према њеним речима, наводно одавно „игра игру“. „То је игра да се прекину везе унутар НАТО-а, међу нашим савезницима и да изазове разногласје. Они иду и раде нешто попут тога да Турска купи систем ПРО“. [https://www.washingtonpost.com/video/live/Amb._Kay_Bailey_Hutchison_on_Russian_military_aggression:_‘They_are_playing_the_long_game’/00e4b226-afa9-11e7-9b93-b97043e57a22]
Шеф Пентагона Џејмс Метис, према његовим сопственим речима, такође је забринут „некомпатибилности“ руских и НАТО-вских система ПВО.
„Прекоокеански пријатељи, наравно, негодују“, изјавио је у вези с тим Дмитриј Шугајев, шеф Федералне службе за војно-техничку сарадњу Русије. Но, Турске је, према његовим речима, независна држава, која може сама да доноси одлуке о куповини и о томе да ли њени системи „одговарају или не одговарају“ системима НАТО пакта. [http://www.rbc.ru/rbcfreenews/59e037b89a79474b6d80038e]
На располагању САД и НАТО постоје полуге притиска на Турску. Између осталог, у новом пакету санкција против Русије који је потписао амерички председник Доналд Трамп, наложена су ограничења на „суштинске трансакције“ са учешћем низа руских ресора и компанија, па тако и корпорације «Ростех» и њених «кћери». Према овом документу, санкције САД за „суштинске трансакције“ са руским структурама могу бити уведене против било којих физичких, правних лица или државних структура различитих земаља, па тако и Турске.
Међутим, овакав притисак може имати и контра ефекат и дати додатни импулс узајамним везама Русије и турске.
„Друга Турска“ – веома правилно резонује у вези с тим турско издање Sabah: «Стратешко партнерство са Западом, које траје много година, сада виси на длаци. НАТО је постао непријатељ који делује подмукло. Турска постаје свесна да се „стајањем у месту“ не може прескочити преко замке за нас постављене. Ми морамо истовремено да вучемо више потеза. Управо зато посета Ердогана Русији, Кувајту и Катару има животно важан значај. Заштита стабилности у региону подразумева у то време заштиту самих себе“. [https://www.sabah.com.tr/yazarlar/babaoglu/2017/11/14/rusya-ve-biz]
Турско искуство може имати веома велики значај, у том смислу и за земље Балкана – које у овом тренутку разматрају перспективе развоја сопствених оружаних снага и система наоружања. Пример Турске демонстрира могућност доношења суверених одлука чак и у оквирима самог НАТО блока и у својству кандидата за приступање Европској унији.
