Прочитај ми чланак
Средином 15. века постојало је скоро 13.000 српских кућа у свих 480 села и вароши на Косову и Метохији. Поред наших, ту је било и 75 влашких домаћинстава у 34 села, 46 албанских у 23 села, 17 бугарских у 10 села.
Свакако, можете рећи да није битно оно што се дешавало пре пет стотина година те да је битно само оно што важи данас, и то је тачно. Али је такође тачно и да Албанци фалсификују историју јер схватају да је историјско право једнако важно као и фактично стање. Стога, не можете рећи да је садашњост битнија од прошлости.
Према последњем попису становништа на територији АП Косово и Метохија који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.
Ова огромна албанска већина која је тренутно чињенично стање, заједно са илирском хипотезом о албанском пореклу, представља темељ права које тај народ полаже над тлом о коме се говори.
Прочитајте:
До те већине дошло је, наравно, само и искључиво терором, геноцидом и прогоном који су у последњих пет стотина година систематично спроводили Турци, док су овим пределима владали, и Албанци муслиманске вероисповести.
Зато је необично да српско историјско право на Косово и Метохију брани управо један османлијски документ, који доказује не само да су Албанци релативно речено новопридошлице на ту земљу, већ уједно доводи и у питање илирску хипотезу о којој је више речи било у засебном тексту.
Наиме, отомански дефтер (односно општи катастарски порески попис) из 1455. године који је скупљен у земљи Бранковића (другим речима, отприлике исто што је данас територија Косова и Метохије) забележио је невероватну ствар: ситуација тада је била обрнута у односу на данашњу, и то драстично.
Османлијски пописивач је забележио да на КиМ постоји 480 насеобина у којима живи 13.696 одраслих мушкараца, 12.985 кућа, и још 14.087 носиоца домаћинстава (пошто је постојало и 480 удовица). Неки одрасли мушкарци нису имали своје куће, па су тако забележени као сиромаси. Неке куће су дељене на више домаћинстава.
Пажљивим проучавањем онога што је забележио османлијски пописивач на КиМ установљена је фрапантна етничка структура становништа.
Средином 15. века постојало је скоро 13.000 српских кућа у свих 480 села и вароши на Косову и Метохији. Поред наших, ту је било и 75 влашких домаћинстава у 34 села, 46 албанских у 23 села, 17 бугарских у 10 села, пет грчких у Лауши и Вучитрну, једно јеврејско у Вучитрну и једно хрватско.
Од свих имена и презимена која се помињу у попису, 95,88 одсто су била српског порекла, 1,90 одсто романског, 1,56 неутврђеног, 0,26 албанског, 0,25 грчког, и тако даље.
Дакле, пре 500 година, постојало је на Косову само 46 албанских домаћинстава у 23 села (у просеку две куће по селу, ниједно једино чисто албанско), док је српских било скоро 13.000 у свих 480 насеобина. Словима: тринаест хиљада у четири стотине и осамдесет места наспрам четрдесет и шест у двадесет и три. И не само то него не постоји забележен чак ни један једини топоним албанског порекла (уосталом, и данас Албанци на КиМ углавном користе српске топониме, почев од имена самопрокламоване државе Косово које на албанском језику не значи ништа, односно, имена које је српског порекла, па све до назива престонице – Приштине).
У 14. веку етничка структура је била још драматичнија; наиме, Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани, па тако знамо да су од 89 села само три била албанска, те да су од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само 44 била албанска, другим речима 1,8 одсто.
Не-српско становништо на територији Косова и Метохије до краја тог века није прелазило 2 одсто.
Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Степан и Никола, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Влкосава (односно Вукосава, јер је “л” временом прешло у “у”; исто се десило и са именицом “влк” која је постала “вук”). Век раније, најпопуларнија мушка имена на истом тлу су била Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован.
Иначе, званични назив овог за нас важног османског документа је био “Дефтер за Вукову област”. Величине је 30 џ 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом.
Ако можда чекате дете овај попис вам може помоћи да пронађете старо име које вам се свиђа и обновите његову употребу ако је заборављено.
Наш фаворит за ту обнову је српско-словенско име Брајан чије је постојање међу Србима забележено на доста места у нашем средњем веку. Чак се један жупан тако и презивао: у питању је био жупан Петар Брајан који је иза себе оставио и задужбину, Белу цркву у селу Карану у близини Ужица, која постоји и данас (један куриозитет за крај: његова жена се звала Струја).
Извор: telegraf.rs
